|
|
utorak, 30.03.2010.
|
i nastavljam ja sa svojim brukanjem po gradu i svojom najnovijom forom...e od kud si mala, iz kojeg kvarta?.... iz bruklina sam, kaj se ne vidi?
ma, poremećen mi je centar za ravnotežu. poremećen je oduvijek lagano laganini tinuninu tininini al ne bih to priznala ni mrtva pijana a sad od kad sam opet prohodala odmah je postalo sumnjivo. pa da. dali mi u bolnici hodalicu i hodam ja ravno...jel možeš?...pfff, pa naravno da mogu....ma jesi sigurna da možeš?...ma šta jel mogu...i ode ravno..ide, ide ide ide i skrene ...jel moooooooooožeš?..... a vičem iz podruma....prestani me maltretirat, rekla sam ti da mooooogu al trebam drugu nogu!
stojimo jutros u redu za vadit krv, stojimo čovjek jen dva tri a na početku reda stojim ja, i stojim, i okrenem i stojim i zabijem se i ne stojim u gospodina oprostite ispred sebe, a on u krmeljavu devu, deva u klokana, klokan u pingvina, pingvin u žirafu, miš za macu, maca za ćuku, ćuko za unuku, unuka za baku, baka za djedu, djedo za repu: povuci, potegni, iščupaju repu.
i ne znam šta mi je, stalno tako...udrim u zgradu...zašto? pita prolaznik...zašto? pitam zgradu...udrim u prolaznika zašto pita zgrada? po cesti prolazi parada.
pa zapnem za retrovizor, odvalim štekat, tresnem u izlog, srušim dijete, stanem na goluba...a uboga živina, preskočim lokvu pa naletim na govno odletim u stup. stup kaže tup.
i pitam se...šta šta, da nema alkotesta, u zatvoru bi čučala i vikala nisam kriv, jer zamislim ...zaustavi me čiko poliko...policajac no, i kaže, mlada damo jeste pili, ja kažem nisam čiko mili...on kaže: nogu u zrak digni i u mene podrigni a ja dignem nogu i završim na jednom rogu
i ništa, smišljam sad neki štap koji pišti jer opasna sam ja u biti...pa da znaju dica, živinad i bube....kad ide ona PIIII PIII bjež i spašavaj zube
|
nedjelja, 28.03.2010.
|
neki dan moj prvi javni nastup uživo na televiziji.molila sam, preklinjala novinarku da mi u eteru govori ti jer ak mi počne s vi rekla sam da ću samo o tome razmišljat. onda me cijela garderoba napala da ne može to tako i neka im vjerujem, profesionalno je i bitno...je moš mislit kak sam dalje slušala, samo sam misla, e sad ću se sakrit u ona kolica ispred lifta i odo ja.
jučer sam došla na cvjetni na dan narcisa ...ooo bok, evo mene, šta da radim, šta, šta, šta...i odmah su me skužili...pa di ti je mašnica?...a? kakva mašnica?...mašnica! dajte mi brzo mašnicu... i cijelu noć sam ovom svom radila mašnice za kaznu po kosi, ma njemu ne smeta šta, a ja nisam mogla spavat.
moja baka je mojoj sestri za deseti rođendan kupila bonton. moja sestra je dobila fraze, mama je uzela knjigu, vratila ju baki i zamolila ju da ne vrijeđa više našu religiju...jer
moja sestra i ja smo odgajane u jednoj kućnoj anarhiji, bez ikakvih pravila, normi, granica i kazni. kod kuće je bio jedan naš svijet fantazije, mašte, slobode a izvan kuće smo odgajane onako kako to svijet želi. ti vanjski roditelji bili su škole i društvo, koji su nam razvijali socijalnu, emocionalnu i životnu inteligenciju a baka i dida su nas nedeljom na ručku uporno učili bečkoj školi ponašanja jer su bili uvjereni da smo dva mala neodgojena špeka. nas je to naravno zabavljalo, pa što bi se oni više zgražali to bi mi bile veće male prasice i doma se vraćale šporkave i musave a tata i mama bi plakali od smijeha.
takva vam je moja obitelj, šta da vam kažem.u životu nismo sjeli za stol, nas četiri. dobro ajde jesmo u restoranu...mislim, nismo baš tolko nenormalni...jedan stol za sestre jedan za nas, i molim vas, one ne jedu iz klasičnog posuđa pa evo vam kantica i lopatica ako nije problem...majko moja,
moji mama i tata ne spavaju u istom krevetu. tata mami smrdi i tata hrče. mama sluša radio cijelu noć i spava s otvorenim prozorom. tati je onda hladno. meni je to normalno. meni se svi čude i pitaju me jesu li mi roditelji rastavljeni. ja se svima čudim šta se meni čude. moji mama i tata se vole čak malo i iritantno pa nekad dođem doma i uhvatim ih kako rade ono pa okrenem očima i vratim se kasnije.
mi doma nemamo zabranjenih riječi i možemo se svi nazivati kako želimo i slati se di želimo. i onda mi se opet čude, pa kako si to mogla reći mami. pa to mi je mama...ja mami kažem da je guska ona meni da sam krava tata sestri da je kokoš a ona njemu da je konj i taj dan pričamo na tom jeziku. znam za onu ispeci pa reci al kako mi jedemo doma uglavnom kuhano a ne pečeno zbog zdravlja tako je to i s riječima.
i čemu ta opterećenost normama ponašanja...gle bitno je da sad ovo kažeš ovak, ovo napraviš onak...jer ljudi će mislit to i to. i svi su u grču totalnom grču i strah ih je.
a ja se šećem jučer ćelava prema cvjetnom, vani sja sunce, cijeli grad zuri u mene, nešto im je drukčije, nije im u njihovoj zbilji...i sve mi je jasno, ne obraćam pozornost jer znam da me gledaju moje lutke iz izloga i smiju mi se.
|
petak, 26.03.2010.
|
ima ona...sanjaš ono što te podsvjesno kopka...pa kako sam noćas prvi put sanjala nešto vezano uz cijelu ovu svoju priču
a sanjala sam da dolazim doma kod svojih, ulazim u stan a sestra sauga. u trenirci je, zafrknula rukave, pod je pun kose i ona je ćelava. ja ju pitam, koji ti je, zašto si se ošišala? a ona govori...ma znaš šta, razmišljala sam.nije ok da si ti ćelava a ja nisam. odlučila sam, dok ćeš ti bit, bit ću i ja. i onda sam se probudila jer me počelo stiskat u plućima a i počela sam osjećat neobjašnjivi smrad koji me budio do jutra. ne znam koji vrag. izgleda da mi se lijekovi isparavaju iz kože ili je taj moj bolestan nos proradio još jače pa sad njušim nekakvu trulež ispod temelja kuće. ne znam koji vrag, no bila sam budna do jutra, buljila u vekericu i kontala
skužila sam da je moja podsvjest stvarno čista i da je vrijeme da prestanem više brijat da nisam normalna jer sam dobro. a i da se moram počet opet svađat sa sestrom jer sanjam bolešćuge.
i kako sam u mraku zurila u tu vekericu a kako u mraku slika nije baš čista već je sve crno bijelo i iskrivljeno, crte su vijugave, i oblici zaobljeniji i nekako veći, sjetila se ja svoje noćne more iz djetinjstva. i to je bila uvijek jedna te ista koja se ponavljala. žmirila bih, bilo bi crno, crni ekran u kojem bi se pojavila kutija, obična kutija, može i kocka ako nećete kutiju gledana odozgo. dakle, ja sam gore, kutija je dole. otvorena je, u biti nema gornju stranicu, poklopac i lagano se okreće. ja ju gledam a ona se pravi da me ne vidi i okreće se u nekom svom ritmu ali taj ritam se počinje polako mijenjat. i ja osjećam tu promjenu. uz promjenu ritma mijenja se i veličina kutija. a s promjenom veličine ide promijena zooma. i to traje, ovisno o mojoj koncentraciji. može trajati satima. ona satiima može plesati u svom ritmu lagano mi se približavajući i udaljavajući a nekad u deset sekundi sve bude rješeno sa naglim promjenama zoomova dok ne dovede do totalnog kaosa i meni ne uzrokuje košmar u glavi, bučkuriš, dobro me protrese, isprepada i probudi.
i takav jedan napadaj me držao jedan put još i dok sam došla k svijesti. probudila sam se, otvorila oči a u glavi je kutija još dolazila i odlazila, trgala se, kružila, divljala i radila totalnu anarhiju po mojoj glavi. ja sam plakala, otišla tati u sobu, počela kružit oko stola ko sumanuta i ponavljala: tata nek prestane, nek prestane, taj nered, tata napravi nešto, nered je, nered...on je počeo hodat zamnom, a šta će jadan tata, ništa mu nije jasno...a tata
i onda sam ga čula idući dan kako mami objašnjava...ja ne znam, sinoć mi je došla po noći plakat da ju smeta nekakav nered, to je valjda jer joj je soba neuredna....jao tog mog tate, da sam režiserka filmove bih o njemu snimala, da sam spisateljica knjige pisala, ovako mogu napravit samo kuću za moga tatu, kuću od puno slova.
i nikad nisam saznala ko je i šta je ta kutija i šta oće i nije se dugo vratila...a nisam dugo ni imala noćne more a ni skočila bome u more....daleko je more
|
srijeda, 24.03.2010.
|
u velikom sam vam jednom istraživanju. naslagala sam stopedeset knjiga oko stola, uzela dedine naočare, naliv pero, spustila rolete, upalila svijeću,dan i noć ja samo čitam, pišem, mrštim obrve, skupljam oči, mrštim se i mislim, pa radim pokuse, pišem formule i pretražujem baze podataka. na putu sam velikog otkrića. moj fokus istraživanja je jedna obična jabuka.
u jezgri koštice jabuke nalazi se molekula vitamina B17 koja sadrži dvije jedinice šećera, jednu cijanida i jednu benzadelhida, čoviće ko da sam kemiju studirala, koji se u ljudskom organizmu oslobađa samo na mjestu gdje se nalazi maligna ćelija raka. malignoj ćeliji je šećer neophodan za rast i održavanje. maligna ćelija je bogata enzimom betaglikozidazom u spoju sa cijanidom i benzadelhidom iz jezgara stvara vrlo otrovno jedinjenje hidrocijanid (HCN). (da dobro to sam prepisala da zvučim pametno).tako se ćelija raka truje i uništava.
eto to je teorija...vidiš ti te jabuke, uvijek s njima neki vrag. a moja prababa bi ju pojela s takim guštom, žvakala je tri sata i pljunila peteljku onda ko najgora divljakuša a pradid odskočio u strahu da ga ne pogodi.
pa zvone telefoni. brinu se di sam. nije me vidjet ni ćut a sve me sram reć da sam ko eva postala. ne znam kakva kletva će me stić. pa priznam sve od a do b, jer dalje još nemam a već zvone na vrata i nose...nose mi kilo, dva tri evo ćeri jabuka što ne kažeš, evo i cikle, mrkve, blitve...moraš jest, ne možeš na jabukama živit...pa dolazi momak, vuče kofer, ponosan sav, deset kili dovuko a ja tućem ćelo...pa trubi sestra, vesela maše...kupila sam ti jabuke, rekla mi je mama...i puna mi kuća jabuka. tuširamo se zajedno, gledamo televiziju, idemo u šetnju, pričamo na telefon iako uglavnom ja, peremo suđe...opet ja, slušamo muziku i tako...jako sam dobra prema njima jer sam bila pet godina alergična pa gledam kako da im se iskupim. sad sam nekako zrelija pa mislim da ne treba odmah počet kihat i gušit se, treba dat šansu.
i jedem sad te jabučne koštice. sad još dok odlučujem jel to liječi il ne liječi. no pojedem jabuku i zaboravim na koštice pa ko najgora šporkulja vadim iz smeća kocen, isperem pod vodom pa sve u usta. ae, sad ka imam živaca vadit špice. i treba grist kažu. dobro izgrist, ispljuvačkit pa progutat. popit vode i adio, stoj mi dobro.
tamo još od vremena starog rima potječe uzrečica ab ovo usque ad mala, što znači od jajeta sve do jabuke. tada je bilo uobičajeno obrok započeti jajetom, a završiti jabukom. a ti su ga dobro prdili...
|
utorak, 23.03.2010.
|
vozila sam se u autu neki dan i ljutila i vikala... jel ti razumiješ da meni nitko ne vjeruje..pa zašto meni ljudi ne vjeruju, samo mi moraju vjerovati i ništa drugo a ona je rekla...oooo ne opet, opet ti protiv cijelog svijeta, daj prestani bit tinejđerka.
i onda je izašla iz auta i ušla u haustor, a ja sam otišla u rikverc i puknula u stup, a jebiga, nemrem još vozit u rikverc zbog kičme, nemrem se okrenut, a kaj sad, i krenula doma....i razmišljala...jel se trebam ljutit, trebam, ne trebam, ne trebam, trebam, voli me, ne voli, voli, ne voli, da, ne, da, ne, da da da da
to je tako krasno kako si ti nasmijana i puna pozitivne energije i stvarno zračiš i odlično se nosiš sa svime time šta ti se događa...a daj, daj mi reci kako si psihički, ono, kak si za pravo. i onda ja kažem iiii aaaaa i sve stane...i pitam, oppppprostite, ko je stisnuo pauzu? ...pa mi ponove...samo moraš odgovorit, jednostavno je, kako se nosiš sa time što imaš rak, jel se bojiš, jel ti teško, šta radiš, jel ti mogu ikako pomoć, napravit nešto za tebe, jel ti treba razgovor...i ja se ovaj put povučem i za rep i kažem iiiii aaaa jer upravo sam proglašena lažljivicom.
dakle...ja sam zaista jedna nevjernica...ne vjerujem nikome i ničemu...vjerujem samo sebi. za to nisu krivi moji roditelji, tete u vrtiću, država, ni moj pas. mama i tata su me obrazovali i svemu me naučili, ništa mi nisu skrivali...ja sam odrastala gledala upijala i onda odlučila. ja, moje tijelo i moja glava. mi smo temelj, jer uvijek smo mi...i bitno je kakvi smo, a ako smo mi ok, volimo se i sretni smo, e tek onda možemo živjet. ništa drugo nema smisla.
i ja sam takva, kakva jesam, takva i nikakva druga, i ne znam zašto bih lagala da sam dobro i kako mogu uopće zračit ako nisam dobro...i zapravo sam ja u šoku da ljudi lažu da su dobro a nisu dobro, a oni misle da ja lažem pa odem doma i plačem i teško mi je i tresem gaće. ma je, puna mi je kuća gasotreća...više ne znam kud bih s njima. pa nema smisla ništa onda od ovoga šta radim ako mi ne vjeruju, eto i zato sam ljuta.i još nešto.
puno me njih vuklo odi iscjeljitelju moraš vjerovati, puno sam njih gurala nek odu brat masline i radit nešto korisno. pričali su mi o slavnom marokancu kod kojeg ide tomo, pa čak i severina i bandić, nosili mi svetu vodu, ja sam se smijala i pričala im o vuku i tri praščića. i ljuta sam jer ni sad ništa ljudi neće naučit. doći će opet neki babo s planine i reći da ima krila i leti, a ko s njim leti neće do smrti bol da osjeti. pa će mi opet doć oni isti i reći...odi probaj, ma nemaš što izgubit...a kako nemam, pa gubim pamet, dostojanstvo, vrijeme i živce...al ljudi će opet vjerovat. al sebi neće, sebe će se bojat. i od kud potječe ta silna nesigurnost (zbog koje čovjek stalno osuđuje onog drugog)?
i ne razumijem...tako je jednostavno, a možda i nije...čovjek živi u strahu, u strahu od boga, bolesti, onog drugog, sebe samog...je li ljudima tako zaista jednostavnije? jel jednostavnije živit u toj nekoj patnji i nadi da će netko ili nešto riješit stvar? ja vam kažem, rješavam sve to samaa, u svojoj glavi, brzo i efikasno. uglavnom funkcionira. a onda imam frku i zbog toga pa se ljute ove moje mice da zašto nikad nemam problema i ne pričam o njima.
smiješni su ti ljudi...vjeruju u božanstva a ne vjeruju u ljude. ne vjeruju da postoji stvarno jedna žlundra koja se ne boji tumora, koja ne očajava, nema psihičke probleme, nije popila živce svome dečku, mami i tati, uz to ne vjeruje ni u boga, iscjeljitelje, vračare i još uvijek je živa.
|
ponedjeljak, 22.03.2010.
|
sva sam vam jako umorna i zaboravljiva...joj tako zaboravljiva. već sam gledala uključit se u slobodne aktivnosti udruge umirovljenika. tako sam i zaboravila da moram danas u bolnicu. a nisam dugo bila, već mi i pofalilo. tete u plavim skafanderima, razni keksi, krpice, vatice, oblizeke...pa neke starije tete koje pričaju neke čudne jezike i neke drukčije misli. zaboravila sam ići i svojoj doktorici po putovnici za tu drugu galaksiju...ma na uputnicu mislim. sve sam zaboravila. i ko je onaj što leži pokraj mene u krevetu i kako se oblače čarape i na koju stranu se čita knjiga i di se ulazi a di izlazi na vrata i šta moram reć dok zijevam. jako, jako sam vam umorna.
idem onda spakirat piđamicu i medu. pitat ću sestru božu da mi da neku piku za spavanje i malo toplog mlijeka s medom. pa dođem sutra onda. bit ću sutra bolje.
|
subota, 20.03.2010.
|
sad ću vam pisat šta sve radili ljudi za me jer i htjeli, ja tražila a i ni bilo izbora
aj prvo tata. vladala je ona svinjska gripa. posjete su bile strogo najstrože zabranjene. ja sam bila suha smokva...ležala sam u bolnici na užasnoj bolničkoj hrani koju tumoraši ne smiju ni jesti. i jutra su izgledala ovako. tata se oblačio u batmana, ušuljavao u pol sedam ujutro sa sokom od cikle, matičnom mliječi, prepeličjim jajima, propolisom, svježim sirom mješanim s lanenim uljem i zelenim čajem. sve to za ćerin imunitet. sakrio bi se u kupaonu, ćer bi progutala sve redom, bacio par fora i onda ko pravi batman kroz prozor otišo u grad. oko osam bi došla medicinska sestra s paštetom za doručak a ja bih pametnjakovička bacala sol na nju, kao solila pamet ne, i laprdala...fuj pašteta, a fuj, pa to je tak nezdravoooooo, jaaaaaa to ne bum jela
eh sad žensko sam a znate te ženske mozgove opterećene nebitnim prije nego bitnim.a moj je bio opterećen tim posjetama koje su uvijek morale stajat dole, dole kod završetka kreveta. a tamo zajedno s njima su ležale i ćaskale moje noge. i one su mi išle neizmjerno na živce. nametljive iritantne dlakave hijene. i onda mi je dopizdilo i nazvala sam jedan dan prijateljicu. došla je u tajnosti i obrijala ih na nulu. obavile smo to u pet minuta i osjećale se ko najgore kriminalke. al neka, zločin je izvršen još nekolicinu puta.
imam prijatelja, prijatelj ima babu, baba ima šumu, šuma ima travu. od trave se pravi čaj. prijatelj bi napravio nešto za mene pa donio čaj od svoje babe, ja tražila još. i sad baba hoda po šumi i bere trave...ma ne zna ni sama šta bere, ne znam ni ja šta pijem, kune se ona ljekovito je, kune se on baba zna a kunem se ja pomaže.
pa se naručivalo svega i svačega...daj meda, daj špeka, daj kupinovog vina, ima braco mlade prepelice dvjesto jaja stiže, pa došla domaća palenta, propolis nativni ne bilo kaki, po matičnu mliječ se putovalo, s kozama se upoznavalo pa sir pravio...ma angažiralo vam se to sve što poznam, reklo ma za batmanovu malu učinit ćemo sve...a batmanova mala ležala u posteji i skoro proštrikala.
ma ta karantena zbog svinjske gripe je bila najgora pa su mi se posjete skrivale, al to je tajna, pssst, da su me uvatili letila bih iz bolnice samo tako. droge, alkohol, cigarete lako vam je to kad možeš sakrit, a di ćeš ti čovika sakrit. eeee. skrivala ih ja tako po bolnici, svašta sam lagala i izmišljala a sestre mi se samo smijale. a jedna, majko mila, ta me i prijavila i puno vikala i jedva sam živu glavu izvukla. al dobro je sada...sad se overdoziram do mile volje.
|
četvrtak, 18.03.2010.
|
čovjek izgovori oko šesnajst tisuća riječi dnevno. ja mislim da ja izgovorim duplo manje. ja nisam neka pričalica ja sam više slušalica.
i onda su me danas natjerali da u dva sata izgovorim pa sigurno pet tisuća riječi i osjećam se ko da mi je neko dobro isklofao mozak. đizus. još sam ja klepetala bez razmišljanja, šta bi tek bilo da sam morala razmišljat. što bi tek bilo da sam bila predavač na fakultetu. pa to kad otklepećeš fino odeš u kabinet, otključaš ormarić, odšerafiš glavu, pospremiš ju na drugu policu, zaključaš, ugasiš svijetlo i odeš doma. dođeš doma, skineš cipele, skineš čarape, izađeš na terasu, objesiš čarape na štrik, pozdraviš susjedu s viklerima na drugom katu šta te snima ispod oka s pljugom u ruci, opereš ruke, pojedeš večeru, odgledaš dnevnik, pročitaš današnje novine, poljubiš muža, legneš na svoju stranu kreveta i umreš do ujutro. i onda susjeda podamfa pljugu, uđe u kuhinju i kaže svome dragome...ma jesi vidio ti onu našu gospođu docenticu, žena sva blijeda, objesila na štrik čarape zajedno s cipelama...a di ide ovaj svijet, gospe moja...
a gospe moja, trkeljala ga ja danas i trkeljala za intervju za gloriju i zadnje pitanje više nije išlo...mucala sam, ko onaj moj tata, a zvali su ga muco, za pravo...i zašto si počela pisati blog?...pa počela sam pisati blog, ma u biti kako sam se razbolila i zaključila da oko svega toga je....ne ne ne, zašto si počela pisati blog?....aha, pa ovako, ja sam počela pisati blog jer sam htjela, htjela sam, šta sam ono htjela?...evo da ti ponovim još jednom.pitanje je glasilo: zašto si počela pisati blog?....mmmm.ja ne mogu više...
i sigurno neću dva dana pričat. ma neću ni jednu riječ reć. već sam napisala spisak za kupovinu i sutra ću doć teti u konzumu i dati joj papirić. ona će pročitati k-r-u-h i m-l-i-j-e-k-o, možda mislit da sam malo zaostala pa dignut svih deset prstiju u zrak al za svaki slučaj još polako izreći deeeeseeeeetkuuuunaaaaa, ja ću platiti, otići kući, pojesti doručak, skuhati kavu i opet nešto napisati. a kad me drugi put pitaju neka kažem nešto o sebi stisnut ću play na ipodu. svirat će moj životopis i povijest bolesti.
|
srijeda, 17.03.2010.
|
i tako to ide s tim perspektivama. na faksu te ajde bar nauče, imaš tu centralnu, pa žablju, ptičju, s dva nedogleda, pa s tri a u životu...nema, nema imena za perspektive. pogotovo ne ove moje, aaaaaa ne.
prvo, tamo još prije dvije godine, bacili me odmah u bunar...ajmo frajerice, od idućeg tjedna počinješ s kemoterapijom, otpast će ti kosa i sve dlake na tijelu, ma to ti je najmanje u cijeloj priči, ne očajavaj. ..ni obranit se stigla nisam a već mi objasnili, upozorili me šta i kako, neka ćutim i duram.a ja ćutila i durala. pa stvarno sve otpalo, pa naraslo, pa opet otpalo. i onda rekli e sad tako do danjeg. a ja lupila nogom u pod i vrisnula... da gospođo do danjega, a gospođa se predomislila za tri mjeseca i vrisnula nazad ...ne do danjega, još do sutra.
i sad će opet narast. dlake ružne crne kovrčave duge kratke tvrde meke svakake. zavlače se svuda, ružne su, smetaju, pikaju, smrde, koštaju, gade. volila ih nikad nisam i kompenzirala oporavak za njih jesam. al ne daju se vulgarke stare i vraćaju se jače nego ikad. i skače mama sretna skače baba....dijete narast će kosa....a dijete namrgođeno jede juhu i jebe sve po spisku dlaci na nozi, onoj na ruci, na prostom, na pazuhu, na glavi, ma gdje god se sjeti.
i kad se sjetim, jooooj kad se sjetim...ma samo se sjećam pa se malo naljutim, al samo malo, nisam ja neka ljutibaba ma stvarno nisam...al stalno su me pitali... i? i? jel ti već otpala kosa?... i to ih je najviše zanimalo, sve moje prijateljice...i osjećala sam u tome neku zajedljivost, i to je ono što me pikalo. i zato nisam ni hodala ćelava vani jer to je to. nisam ja ta koja imam problema s ćelom. problem su bili drugi. to pikanje. pogled pik sim pitanje pik tam. al perspektiva se mijenja i sad ja gledam i pikam. i to je to. opet isto, isti klišeji... neosvještenost, malograđanština i mediokriteti.
i bilo bi dobro kad bih si mogla nacrtat tu svoju perspektivu pa da ju ne zaboravim. al evo, sad je tu na sigurnom, perspektiva crne pantere, gleda vas i pazite kako vi gledate nju. he.
|
utorak, 16.03.2010.
|
našla sam si jednu priču koju sam napisala prije tri godine kad sam bila još zdrave glave,al nema neke razlike... pa kaže
Sjela je u deseti red oko sredine. Škarnicl s kokicama je već bio napola prazan a na platnu se nisu još počele prikazivati niti reklame.To je bila još jedna stvar koju mrzi. Sumnjala je da u taj lončić iz kojeg kipi ulje dodaju s kukuruzom neku drogu za jezik. Nije bilo drugog objašnjenja da od sve hrane na svijetu baš kokice nije mogla prestat jesti. Pojela bi i pet i sedam i deset i petnajst škarnicli. Kolko daju ona jede.Tako radi droga. Ali da se bar tu radilo onda o toj kili, radilo se o par deka koje bi pojela čak prije reklama i zato je već postala nervozna .
I znači, sjela je u deseti red oko sredine, s malo kokica, diskretno pogledavši oko sebe koliko je udaljen idući sugledatelj u nadi da nitko neće zakasniti i sjesti baš sjedalo, dva, tri, pet do njezinog. Da već je počelo kuhati u glavi. Otvorila su se vrata i tepih svjetla, evo ih, kino se napunilo s još desetak ljudi.Zašto ih puštaju ako kasne, to je tako nepristojno, pomislila je. Kino je bilo puno, minus pedesetak sjedala. Primalo je dvjestotinjak ljudi. Film je počeo. Počela su i šuškanja i šaputanja.Dobro, sad će svi ušutit, evo počinje film, pa došli su u kino gledati film.Radnja filma bila je smještena u osamdesete godine dvadesetog stoljeća. Govorila je o djevojci koja je prvi puta došla u metropolu, prvi puta vidjela tisuću ljudi na jednom mjestu, prvi put vidjela tramvaj, dućane, štandove s kuhanom hranom, ulične svirače, punkere i još toga.Onda je upoznala svoju cimericu koja puši travu i pije alkohol, pa joj ta pokaže kako žive mladi u gradu, upozna ju sa svojim društvom, ona se naravno zaljubi u tipa koji je najveći frajer i na kraju ga osvoji bla bla nije ni bitno jer Zara već dugo ne gleda film već sluša ljude oko sebe i pretrpjela je već sto slomova živaca i zaklinje se još jedan put Nikad, nikad više neću ići u kino.Ljudi su takva neodgojena stoka.Nekad se samoj sebe daje nadimak Namčor.Zamišlja svoje lice sa dvije oštre bore između očiju, gustim smrknutim obrvama,crvenim očima i zlatnim očnjacima. Zašto su ljudi takva neodgojena stoka? Izlazi iz kina i ide na pivu.Kino je za seljake.Da ja imam kino posipala bih blato po podu, imala jednu prostoriju odvojenu zastorom u kojoj bih držala svinje. Ljudi bi i dalje roktali, jednoglasno sa svinjama. Često sjedi tako u kinu pa projektira svoje u glavi. Dvorana bi bila ispunjena staklenim kubusima u koje bi stala dva ili više čovjeka. Ili bi bila podijeljena u odjeljke za grupice od pet do deset ljudi pa bi mogao zakupiti cijeli odijeljak da te nitko ne smeta. Onda bi kino dobilo već neki smisao. Naravno da o tome razmišlja i sada dok hoda da centra. Najgore je što nema s kime podijeliti svoje misli jer joj se prijateljice rugaju da nije normalna, čak joj kažu i da je autistična ili da je poludila...a onda ih je odvela u kino na test pa su se i one pokazale ko kokoške u kokošinjcu a ne u kinu. Pred bircem je, Nina ju već čeka. Prepoznaje ju odmah kroz šajbu po njezinoj narančastoj kosi i jakim jagodicama, naravno i becksu koji je već napola prazan.Ne smijem sad pokazat da sam nervozna jer će se opet pokrenuti ista priča.Nabacuje svoj djetinjasti smiješak. Eeeej.Nina viče da ju čuje pola birca - Boook,kak si?Joooj super ti je ta vesta. Uobičajeno je da su neka pitanja tu reda radi. E hvala al to je ona od prošle godine.
|
ponedjeljak, 15.03.2010.
|
jo ne znon...dvo lika za epilopsiju i kemoteropija...ojme mojko...ko sir so rupama son...ništa ne mogu mislit, ništa
evo pomagajte judi
ne smim vom ništa više rić...jo bi, al ne doju mi...još
|
nedjelja, 14.03.2010.
|
a šta ću vam reć! izašla sam van napokon, ono za pravo, al na kraju sam cijelu večer hodala s kanticom i lopaticom i skupljala oči po podu. i nisam spavala cijelu noć jer su me te oči gledale i ne znam sad šta da radim s njima i kako da im nađem vlasnike.
ma da, uredila se mica, upicanila, friško obrijala glavu i išla rušit tabue. bilo je svakakvih reakcija. moja ekipa je naravno bila oduševljena i dočekala me gengsta gengsta, hip op daj pet carice pozdravom a ostalilih petstotinjak u klubu je kažem vam izgubilo oči. na par njih sam se čak i spotaknula i skoro opet završila s polomljenom kičmom.
i gledam ja tamo, ćelavi tipovi naslonjeni na šank, ispijaju pićence, guguću macama i dapače poželjni su a ćelava ženska vam je svjetsko čudo i u biti im se sviđam al ne znaju kako bi samnom. i onda su nespretni a ja još nespretnija. pa dođe jedna pa pita jel me može poljubit u čelo,a druga me draga po glavi...ej ej, nema pipkanja ...neki tamo me grli, zašto bog te pitaj, a neki priča nešto njemu jako smiješno a ja ništa ne razumijem samo pratim njegov pogled koji je negdje gore, gore na vrhu moje glave. pa i ja stalno gledam gore. a gore nema ništa.
spašava me frendica al se žali da je nesigurna a ja opet pogledam gore i vidim upalila se lampica jer sam otkrila svoju novu struku. dipl.ing. tuđopouzdanja. ona nesigurna ja sigurna, tj. meni svejedno, baš...ona zgodna, ma ja još lipša ćelava, bolesna, operirana, ošamućena i mantava...ona pogubljena ja stabilna, jer držim se za stol...i kažem...alo micko, kaj briješ, kaj si ti nesigurna? ako bude još toga samo baci pogled na mene, nojevo jaje, opali si čveger ili dva i da vidiš. porukovale se, dogovorile, poškakljale i svaka svojim putem.
onda tako najhrabrija ko da sam iz filma hrabro srce izašla a mel gibson mi čača, otišla na plesni podij i to stala drito ispred dj-a i počela plesat. nisam ni skužila di stojim jer sam bila oduševljena svojim bokovima koji bi mogli vrtit i hulahup al to je trajalo nekih tricet sekundi nakon kojih sam opet postala nemoćna i ples se sveo na one vježbe s teraputicom...čučanj gor čučanj dol...pa sam počela žugat da je taj dj dosadan ko projev i da se odo družit.
okrenula se i krenula a ono par leševa na podu. ljudi umrli od znatiželje, šoka ili čega već. mislim si, aj dobro, pila nisam, svadila se nisam, parkirala na dopušteno jesam, ne mogu me za ništa optuzit...srce ih udrilo i gotovo.pa mi prilazi mačak, a ono zgodan ko sam vrag. ja gledam u pod, pa u njega, pa pokušavam glumit disko kuglu al on se pravi da ne kuži i kaže...odlično ti stoji zurka...ja mislim glupane kakva zurka?... i ja sam se tak furo al mi se nije dalo brijat tak često pa sam odusto, a ja propadam od neugode i mumljam....zato ja imam osobnog bricu, namignem i gubim se. pa pokupim par očiju usput, ponovim u sebi...uspravi se, di ti je stav? ma stav... di mi je ono jebeno kupinovo vino? šta svi tolko pilje...rodili se ćelavi, nek otvore foto albume i bleje.
i izdržala ja jedva jedvice sve to. do auta hodala ko zvonar crkve notre dame. ma ko da je bitno, glavno da sam dokazala sebi i svima i sebi i njima. da sam šokirala opet, da sam se nahranila. i još jedno uvjerila kako vladaju opća neosvještenost, neznanje i začuđenost. al ne kužim, čemu se više imamo čudit nakon čuda najvećega, kad je tamo davno jedna zatrudnila a da se nikad seksala nije!
|
petak, 12.03.2010.
|
nisam vam ja baš neka cmizdravica...ja sam više ko one narikače. izaberem nekog pa onda plačem zbog njega. dobro al one su teška depra, one plaču za mrtvima, uz to su još i darkerice i imaju one užasne glasove od kojim mi kroz žile počinje ići električna energija pa dobivam strujne šokove.
a šta ja znam. sjetim se evo tate kako mi priča kak je kupil špeka za svoju kćer i sira s rupama koji najviše volim i kak mudra (tak zove mamu) to još nije vidla pa nek si uzmem što prije da ne poludi i da mi je sredio onu pretragu na koju se čeka dva mjeseca i da su ga svi tamo gledali ko najgoreg kriminalca pa kako je onda skupio obrve i zagledo se negdje daleko a ja sam vidla svu dobrotu u tom pogledu a istovremeno i tugu i zabrinutost i usamljenost i ljubav i mog tatu i onda samo odjednom ko da sam poremećena počnem tulit. ono sjednimo u restoranu za stolom, jedemo jastoga i gosti najednom primjete da je moj zaplivao. onda pogledaju mene a meni slapovi padaju niz obraze....pitaju jesam li dobro, da šta mi je....a ja jecam...moooooj ta ta.tata moj.....pa šta mu je.jel mu dobro?....a ja sam sad s glavom u tanjuru a jastog na obali moje glave, e ne bjelokosti...kroz mjehuriće grgljućem ttttttt tata, tt a tattta ta.
gledam nekad tako i tog svog psa. pa gleda i on mene. a ono, znate kako te beštije znaju gledat.pa mi ga sve dođe žao, da kako mu je dosadno.ni novine ne može pročitat jadan. i ufilmam se ful, hipnotizira me živina i opet mi malo fali da počnem al kažem si onda: ajde boga ti, oš još i za đukcima revat!
onda cvilim zbog žila. daaaa zbog žila. idu mi na živce te žice šta su se zapetljale na sve strane pa mi onda stalno prikapčaju neke produžne da bi mi vadili krv, dali lijek, imali bolju sliku, napunili mobitel, osušili kosu, narezali salamu ili posaugali kuću. kaj netko više ne izmisli električnu energiju?
al ne plačem ja zbog toga, volim ja pomoć nego ono kad ko najgore sponzoruše izađu ja dobijem momentalne napadaje panike, počnem skakat ko retardirani klokan i revat. nemrem ih gledat pa sve ispočetka....dobro, šta ti je sad?...vidi, vidi, žžžž žile, isuseisuiseisuse....da i?....fuuuuuj.umrijet ću!da vidim tvoje!...evo.i?iste ko tvoje....nijenijenije, pogledaj si, pogledaj, sve su izašle, gle one izlaze, idu, šta ću ja sad, daj mi rukavice, nabavi mi rukavice, ne mogu živjet, gotovo je samnom, ja te volim, jel voliš ti mene, evo moje zadnje riječi: ljubav i mir za sve!
treće cmizdrim kad viču na mene i to je to. znači kondukter, prodavačica, slastičar, milicioner, brijač, čistač, vodoinstalater... viče viče...a ja gledam, oči su mi sve veće a ja sve manja, pa velike oči trepnu i počne se trest brada..striček i dalje viče.niš ja ne čujem samo buuuu baaaa arghaaaa...ma da kul sam, sta se deres majmune, pičku ću ti razbit, a brada se trese i kunem se u sebi da ću i nju razbit samo ako se usudi i ovaj puuu...ma gotovo, evo suza. a mislim stvarno. i tulim od bijesa, samo od bijesa i nemoći. i zviznula bih tog idiota šta viče al nisam agresivna i ne rješavam tako stvari al zviznua bih ga da i on tuli, da tulimo zajedno.
i šta lažem, pa u biti sam totalna cvilidreta, gora od onih derišta šta bi im čvoruge palila. čudo da nisam još ni jednu pokupila. ljudi plaču jer su nesretni jer se u njima nakupljaju otrovi a ja jer je baba na šalteru bila bezobrazna i odbrusila mi. ma odbrusila sam i ja njoj al nema veze, ridam. jer mi je žila ispod nokta iskočila a nikad nikom nije tako iskočila i ne može me se uvjerit da je to totalni bulšit. i ako mi tata kaže da je sretan ja ću i dalje plakat tu i tamo jer ću mislit da je nesretan. jesam li ja zaostala?
|
četvrtak, 11.03.2010.
|
ajmo...pokusni zeko je spreman. gaće mi se tresle cijelu noć pa nisam niš spavala. onda sam ujutro skužila da se tresu i mom dečku, pa me nazvao i tata, došli su i sestra i pas. a niš, onda smo ih tresli svi zajedno. pojela sam brzo doručak i progutala prve četiri tablete. četiri plava otrova moje nove kemoterapije. ma ne bojim se ja nje...kemoterapija, tsaaaa...znam ju dok je crvena bila...to je kao fora za iskusne tumorašice, preskoči!... nego epilepsija, ljubomorna bičarka, miješa nam se u odnos pa se bojim da ju ne okrene protiv mene. nju protiv mene a onda mene u dubine vlastite sjene. i aj bok.
onda sam čekala. legla sam spremna u krevet, pripremila bocu vode, uzela knjigu, obukla skafander, stavila kacigu na glavu i zamantalo me. i nije me bilo neko vrijeme. bili su mir i tišina. koji su ti?
i onda je nazvo tata u panici: jesi oprala peseku cape od soli?...a? koga? šta je tebi, pa neće mu šape otpast, pusti me da spavam!!!
pa je došla fizioterapeutica...jesi dobro? sad sam putem razmišljala: stavim te na bok, pazim na jezik, mogu i noge u zrak, zovem 94, umjetno disanje i to je to.
onda dok sam radila čučnjeve mama je uzdisala s druge strane linije... jako sam zabrinuta? reci mi kako si?...udah čučanj gor izdah čučanj dol udah čučanj gor izdah čučanj dol... oči na plafonu.
ajde dosta. jebla vas kemoterapija, i vas i mene. dajte mi neke prave droge da se naspavam. napravite mi brlog, dobro ga izolirajte, napunite perjem,a može i kokošima ak je skupo, dajte lancune, nekog medvjeda umjesto budilice i vidimo se na proljeće. vučem se po kući ko strašilo, funkcioniram s frtalj mozga, teško mi zube oprat, u ušima se skupila paučina. na očima su instalirane šibice, čačkalice previše bodu. ja jedva gledam.tupa sam ko ovca, samo blejim.kažem a? živim na brdu pa se dole samo pustim i na guzici spustim. kad kuham zaspem s jajem na oku.tu sam a nisam. ja bi glavu na popravak. mehaničaru? informatičaru? fizičaru? keramičaru?
dileri, bolnice, apoteke, udružite se, spasite zeku...mrkva je.
|
srijeda, 10.03.2010.
|
imam tu jednu osobu u životu koja me već četiri godine uhodi, za petama mi je stalno al nikako da me nađe. ma nije ni bivši ljubavnik, ni čača, ni pas. ne mogu vam reć ko je al ću vam ispričat šta radi. muškarac je, hrvat, nije pjevač, je da umjetnik je, poznat, bit će zapravo poznatiji nakon smrti...šta? jel ima bradu? nema bradu. a dugu kosu, ima da. tamnu kosu da. jel slavonac? pa ne znam ja baš puno slavonaca....
pa počnimo.
bili smo jako dobri, jako jako. proveli cijeli život zajedno, skoro. pecali ribe, jednom mi je i palačinke napravio al znate muške, jela sam ih sa žlicom. volio me vozit u tačkama i pričat mi uvijek istu priču: zašto zec ide preko brda? zato što ne može kroz brdo. a zašto vlak ide kroz brdo? zato što nije zec. poslije kiše bi skupljali puževe i jeli ih za ručak. jednom mi je kupio kokoš i tri pilića. čuvala sam ih dva dana a onda poklonila nekim ljudima na selu. vodio bi me po livadama. išla je i moja sestra s nama. onda je pala u koprive i rikala da se cijelo zagorje orilo. više nije išla. skupljali bi kravlju balegu, on je to zvao torte, i sadili blitvu. bila je to najfinija blitva koju sam jela. naučio me cijepat drva, radit figure od lapora, penjat se na krovove, bit cinična lažljivica, krast kokoškama jaja.a onda sam odrasla i život je reko: ajmo sad mala, test izdržljivosti!
sve je bilo tako, ništa nisam izmislila, dajem lijevo jaje ako jesam....ma dam oba, na.
i onda, prije četiri godine napravio je nešto jako ružno. napravio je nešto meni i onima šta su ko ja. ružno, ružno, ružno...eto tolko da sam dolučila ja, i ti kao ja, da neću više imat s njim ništa. i počela se pravit i tako postala kriminalka i počeo se pravit i tako postao žandar.igra je počela.
prvo je pisao pisma. ja nisam odgovarala. onda je pisao pisma ovima kao ja, nisu ni oni odgovarali. onda je saznao prvu adresu na kojoj sam s dečkom živila i počeo zvonit na vrata. ja sam hodala na prstima i pravila se da me nema. nekad bi i lupao po vratima pa bih već ljuta vikala.. neeeeema me. onda bi zvonio susjedima i raspitivao se kod njih. opet su počela pisma. prvo meni. ja nisam reagirala. onda pisma mom dečku. pisao mu je da sam ja jedna užasna osoba i da ako se mogu njega tako odreći neka razmisli o svojoj sudbini. (ups bio je u pravu.) onda smo se odselili. opet je saznao adresu i opet je pisao. opet je došao na vrata i lupao. dečko je otvorio a on je nasilno ušao. zvali smo policiju. policija je došla, napravila zapisnik i ošla. prošlo je par mjeseci, ja sam odahnula.
onda jednog dana, na vratima ureda čula sam poznati glas. tražio je mene. sledila sam se i odjurila na zahod. zaključala sam sva vrata, ušla u školjku, spustila poklopac i čekala. moja kolegica upućena u cijelu priču je rekla da me nema. nakon dva dana je došo opet i ostavio pismo. nakon tjedan dana opet. i svaki tjedan po jedno. počeli su stizat i pokloni. nazivao je i tajnicu. ona ga je zamolila nek to rješava privatno. ja sam bila luda od bijesa i nemoćna. oni kao ja su ga zamolili da prestane jer imam problema na poslu. situacija je postala bezizlazna.
nedavno je nazvao još par puta, pitao da li sam na bolovanju i kako sam. ne zna mi novu adresu. ne zna mi ni novog dečka. ali ima nove žrtve.gnjavi moju staru prijateljicu i njezinu obitelj. zove ih dvaput dnevno i zvoni na vrata. traži bilo kakvu informaciju vezanu uz mene, jer želi i mora me vidjet.
i tako to ide. on me nađe pa ja opet nestanem. taman se ponada jesam je a ja se sebično ne dam vidjet i ne dam nać. i nek prevrti cijeli kućni globus, pretraži svaki krtičnjak, mišju rupu i kornjačin oklop al mene tamo neće bit. ovo je najveća igra skrivača koju sam ikad igrala i mnogi me pitaju zašto se ne predam? alo....kukavice se predaju...ja se samo mogu zašprintat iz sve snage i viknut pik pak za mene.
|
utorak, 09.03.2010.
|
scenografija
soba 4 na 3...bijeli stol sa dva kompjutera, stol je naslonjen na prozor. pogled kroz prozor je na osnovnu školu i djecu koja kopaju nos, pišaju po školi a onda sjede u njoj i ne kuže kaj to tak smrdi. nasuprot prozora, naslonjen na zid je krevet 140 puta 200. lijevo od kreveta velika kutija koja glumi noćni ormarić a desno vješalica na kojoj visi miješano meso...daj molim te...muška i ženska odjeća, neke košulje, jakne, jedno odjelo, par traperica i dvije torbe. do vješalice je ladičar na kojem stoji televizor.
za stolom sjedi cura i radi nešto na kompu. cura je upravo saznala za progresiju svoje bolesti . sutra počinje s novom kemoterapijom . pije dvije vrste tableta za epilepsiju. gleda svoj račun, ostalo joj je 400 kuna a mjesec je tek počeo. zvoni telefon.
poziv broj 1: bok stara, kak si, kaj ima?niš se ne javljaš...mislim, mogla bi se javit, ipak imaš vremena sad kaj ne.
poziv broj 2: ma zovem te zbog stručnog. košta to 1350 kuna. a tak sam bez para...al reko stari platit pa dobro. kad si namjeravala to sredit?
i sjedi ona za stolom i sluša...ma da?nemoj reć...ajde super, vidiš...ma evo čekaj zvoni mi drugi telefon...
poziv broj 3: alo prijateljice, pa di si! ma evo bila sam i ja jučer kod doktora. krv sam vadila pa sam se raplakala. grozni su ti doktori, stvarno.
poziv broj 4: booook. šta radiš? evo pozivam te na ručak ovaj vikend s obzirom da ti je teško reći kad ti treba skuhat. znaš, bilo bi stvarno oke od tebe da nazoveš i tražiš da ti skuham nešto.
(to nije poziv od mame, jer mama užasno kuha i mrzi kuhat)
i sluša vam tako naša junakinja sve to i smije se u sebi i misli, to je to, kozmički red. a šta drugo.
i svijet se i dalje okreće a ja se ustajem i plešem i pjevušim jer nikog nije briga i za sto godina neće bit bitno. bitno je samo sada. bitno je samo meni, bitno je da ne peče unutra...a ne peče jer je savjest čista, unutra se smije. jer svijet je smiješan i tu nikad neće bit pravde. i ja ga volim, takvog kakav je. danas ga volim, možda zato što pada snijeg i nema buke vani i toplo mi je i imam hrane u frižideru.
|
nedjelja, 07.03.2010.
|
umjesto da poludim ću sad odmah stavit oglas "tražim gospođe u menopauzi za druženje i izmjenu iskustava".
mrzim valunge. napadaju me stalno, evo ih opet, aaaaa, pomoć, ajuto, skidaj sve sa sebe, spašavaj se. nemrem to više. a zima je. šta kad dođe ljeto i počnem se znojit ko onaj krmak u svinjcu?! stajat ću na trgu i čekat nekog, ljudi će prolazit i gledat me u čudu jer ja ću stajat u lokvici. izgledat ću ko da sam se popiškila. ajme bruke. uvijek se moram sva izbrukat.
ma. nitko ne zna, nitko nitko. to su takve navale vrućine. ja postanem lonac i skuham samu sebe u roku dve minute. onda se ohladim i bude ok. da, al onda za sat vremena opet isto.i grašci znoja počnu padat s čela. miško, oćeš grašak za ručak? zapravo, mislim da je ovo danas čak grah.
a odjeća! ne treba mi uopće mašina. sama ju operem. jer nije to znoj, to ne smrdi. to je čista voda. i odjeća bude mokra. žmikat se može. pa reko bi čovjek, goleme uštede ova mala ima, njen organizam pere, kuha i povrće proizvodi.
al ljeto. jao mene. samo da ne dođe ljeto. odmah se mogu instalirat i glumit tuš. ma vodu mogu doma iskopčat, šta će mi. uđem u kadu, čekam valung, on dođe, izžmiče me i kada puna. ubacim pjenu za kupanje, patkicu i eto veselja. majko mila.
neću ljeto, neću. obući ću se u frižider i takva hodat po gradu. kucat ću slastičarima na vrata i molit da me mažu sladoledom. a šta ću bidna? bacat se u fontane? visit na klimama ko šišmiš? ja ne znam. stajat cijeli dan isod pipe s hladnom vodom. je pa dobit još upalu mozga. a najbolje onda zavezat nekog goluba za nogu nek mi leti iznad glave i radi propuh preko dana a po noći ću spavat ispod zemlje u vrtu ko mrtvac. ma ne mogu ni to, spalila bih jadne mrave, pauke i bubebaje. po noći ću platit nekim siromasima nek pušu u mene i rade mi propuh.
|
subota, 06.03.2010.
|
na današnji dan rodio se Michelangelo Buonarroti, pa neka je. a na današnji dan, baš današnji ja ću pisati o svojoj jubavi. o jednom vrtirepu kojem sam se dvanajst godina rugala i mislila da je prvoklasni dosadnjaković a sad sve sve suprotno.
vato on mene tako uvijek po malo, baco mamce a ja vrtila očima i sakrivala se po fakultetskim hodnicima, kafićima i iza automobila. godine su prolazile, kažem vam ja punih dvanajst. odrastali smo. ja sam gradila jednu ozbiljnu osmogodišnju vezu on je gradio sebe. moja građevina se srušila a on je stajao na jednoj nozi i rekao.. vidi me ja sam eiffelov toranj, oćemo na pivu. ja sam rekla može ak mi dopustiš da se popnem na vrh.
popeli smo se na gornji grad i počeli ljubit. za dva mjeseca opet, pa za tri još jednom. onda je došlo ljeto i svako je otišao svojim putem.
al baš i ne, jer krajem tog istog, ovog sad, prošlog ljeta mi smo se sreli i spačkali. i počeli pačkat i bačkat i mjesec dana vako ću ga, nako ću ga, sim, tam, na sve strane dok se ja nisam pokočila i bacila u krevet iz sve snage. pa krevet, pa bolnica, pa operacija jen, dva tri, četri, pet, šest, ajde dosta više, ma sedam osam dvajstipet dvajstišest i došla k sebi a vitez kleći pored kreveta...sav se ušminkao, namirisao, i leptir kravatu stavio i kaže: zaljubio sam se u tebe lipotice moja, oćeš živit samnom? a ja gledam i pitam: čoviće moj, pa jesi ti nastran, di si se zaljubio, u šta? bila sam u nesvjesti dva mjeseca? a on kaže čekaj! pa izvadi češalj, pa napravi razdiljak na glavi i ukaže se neki ciferšlus, pa ga povuče i otvori i izvadi neku kutiju, pa navine neku ručku, pa se otvori neki ekran, pa kaže...evo gledaj u šta sam se zaljubi, imaš cijelu noć, dojahat ću ti ujutro na noju ispod prozora pa ćeš mi reći šta si odlučila.
i gledam ja, gledam, cijelu noć spavala nisam...pa si mislim....vidi ti vraga proračunatoga...zna on, sve je vidio..zna me u dlaku sada, nema zajebancije, šta je sigurno je sigurno, dobra sam mu. bio tu svaki dan, sve je posnima, sve povata, sve vidia. sakrit ništa mogla nisam. pa pristala.
i dobro sam učinila. jer velika vam to jubav sada a stvorio ju...kako bih rekla da ne ispadne krivo, al stvorio ju jedan bolestan odnos i to bolestan u doslovnom smislu riječi a opet jako zdrav. ma možda vam dam jednom tu kutiju na navijanje da i vi vidite, jer teško je za objasnit.
|
petak, 05.03.2010.
|
danas je jedan od onih dana kad mozak radi ko one lampice na boru. trep trep jesam trep trep nisam.
tata mi ponavlja na telefon šta sve mora tražit moju doktoricu a ja stojim nasred sobe u šlapama koje imaju nekakve cofleke koji su se opet zapetljali i mislim se oću li ih kastrirat i riješit se više tih dlakavih pufova. tata viče: kćeeeri, halo, di si, alo alo, još dve sekunde muka i tek onda trep trep jesam.šta je tata?
onda jutros u bolnici. neurologija, majko mila majčice . trčim za nekakvom pomoćnicom doktorice koja me vodi na eeg i bacam pogled lijevo i desno, a ono probijam se kroz katakombu s nekakvim mumijama oko mene i trčim i počnem brijat da vani bombe padaju i da smo u ratnoj bolnici jer sve se raspada, prljavo je i smrdi a ekipa sva munjena, na pol svijesna, na pol retardirana...ne rugam se nikom, nego se bojim da i ja u žurbi ne pogodim glavom u zid pa ostanem kvrgoglava i zrikava. i trep trep nisam.
trep trep jesam. u čekaoni sam dva na dva. čekamo, ja rakava, trudnica i invalid, svi istih godina. neš ti ekipe. čekam doktora da izađe i izabere kog će prvog, najhitnijeg. nemrem stajat jer me bole leđa, pa sjedim. trudnicu bole isto pa stoji, nemre sjedit. a invalid sjedi jer nemre niš. doktor izlazi, maše prstom i izabire mene. jes, pobjedila sam.
ulazim u ured a ono ko da ga kafka sklepo. trafo ormarić na kojem piše oprez, opasnost od električne struje. pored toga ptt ormarić. bolnički ležaj iz devetnajstog stoljeća, unikat samo taki a doktor izgleda ko jadni činovnik, pogrbljen iznad svog računala iz kojeg se jedva naziru neki zvukovi, pogađam jazza. iza njega ormar i prozor. jad i bijeda. na zidu iznad stola visi slika s krajolikom u jakim bojama i tri krave na pašnjaku koje žvaču nekakav korov, gledaju i rugaju se...a vid šjora doktora na šta je spao, mahovina iz ušiju mu eno počinje rast, mu mu mu mu mu.
i kako da jesam...pa nema me, nisam...trep ne...on mi govori a ja ga gledam i razmišljam o tim kravama gore i kako se i meni vjerojatno rugaju i pokušavam čut šta govore ali mješavina zvukova izvana, glasova i jazza radi kuršlus u mojoj glavi i počinjem razmišljat kakav će biti majstor koji dolazi za plin danas. jer kakav je to lik koji nazove firmu zeko zna. zašto bi i jedan muškarac želio da ga zovu zeko? a ako zeko zna, možda stvarno zna. pa smišljam pitanja. zeko zeko reci ti meni, najljepša žena na svijetu ko je i jel živi u mojoj sjeni?
i vraćam se opet, moram, važno je. znači eeg odličan. terapiju mjenjamo ali ne odustajemo jer se bojimo. epilepsija je opasna stvar. obavili smo posao. idemo doma zadovoljni. mi smo moj mozak i ostatak ispod. danas ne surađujemo al jesmo. on kaže da nismo, al znam da nema pojma. nahranit ću ga večeras novom terapijom, onda će proradit. znam da oće.
|
četvrtak, 04.03.2010.
|
ko je reko da sam ljuta? uopće nisam uopće. razmišljam o onoj izreci koju ne mogu zapamtit o onom caru šta ide na ono jedno mjesto a ja stalno mislim da ide gol ili bos, pa mi jedan kaže da ide sam a drugi da ide pješke. pa tražim na internetu.nema. svi imaju problema s tom izrekom a ja najviše s tim mjestom di ide taj car. i otkrila sam savršenu kombinaciju okusa: suhe šljive plus bademi.
|
|
ljuta sam danas, ko ljuta paprika.
ne mogu shvatit, ne mogu, ne mogu, ne mogu...zašto ljudi mrze jedni druge? zašto bi prije umrli nego pomogli? zašto su svi tolko sebični i koncentrirani na sebe? zašto živimo u zajednicama kad to ne znamo? zašto je veća satisfakcija nekog popljuvat nego reći nešto lijepo? zašto se hrane tuđom nesrećom a kad nekom ide padaju u depru? fuj...negativna sam užasno sada i fuj.
neš se dogodilo. da je naravno da je pa sam luda.
počinjem s tom novom kemoterapijom za tjedan dana. u uputi o lijeku piše da se ne smije miješat s terapijom za epilepsiju, koju ja naravno koristim. već sam digla bunu oko toga na rebru, na onkologiji al oni se stalno ograđuju neka idem svom neurologu. kojem jebenom svom neurologu? ko da imam dvajst doktora pa mi svaki koristi za nešto!
i zovem ja dubravu, intenzivnu na kojoj sam ležala nakon tih napada i srećom sjećaju me se al doktorica koja me vodila je na bolovanju. pa dobijem na telefon neku treću koja mi pokuša pomoć i uputi me što trebam napravit. trebam napravit eeg glave i razgovor s neurologom nakon toga. zovem ja opet onkologicu na rebro i pitam jel mogu preko njih napravit eeg a ona s podsmjehom da neeee, pa to bih onda trebala ležat u bolnici, ma neeeee, nek uzmem uputnicu i to napravim u nekoj od bolnica. i da, imam samo tjedan dana a poznato je kolko se čeka za bilo koju pretragu u hrvatskim bolnicama. i sad opet traži vezu. da sam tako čekala redovno za magnetsku rezonancu onda kad mi je puknuo kralježak u devetom mjesecu tek bih sad u veljači došla na red. do tad bih ostala već i paralizirana i ko zna šta sve ne. ma nabijem ih.
i drugi izbor je privatnik. 300 kn eeg plus 300 pregled kod neurologa. na bolovanju, s mizernim primanjima mogu si odmah pucat u glavu.
i opet se pitam...zašto je tako teško napravit nešto za nekog? za što služe ti doktori? da nisam sama pročitala to za međusobno djelovanje ta dva lijeka šta bi opet bilo samnom? ne mogu, ne mogu to shvatit. i onda kad netko nešto napravi za mene i dobar je, ja se plačem i neugodno mi je. da...i tražim neki skriveni razlog.
stvarno sam ljuta...tolko da ću pokvarit nekome želudac.
|
srijeda, 03.03.2010.
|
odrasli se više uopće ne igraju. a je igraju se na karte i sve ove igre društvene u kojima je bitnije da dupe sjedi na stolcu i čaša da je puna. još ako je domaćin kupio neke grickalice jer ne zna peć kolače...eto, sreća najveća. i je, zabavne su te igre za nas odrasle i karte i pictionary i monopoly i riziko al nisu tako zdrave ko one nekada. tu radi samo mozak, a nekima čak ni to, okej radi i trbuh, oooo i jetra al nije u tome bit...želim reći:
ko mali smo igrali:
skrivača...mislim da bi mi bilo smiješnije vidjet frenda kako se pokušava sakrit u grm u parku a ne stane i sve ga pika i počne prostačit pa se oda ili frendicu kako stoji iza drva i ne kuži da je drvo uže a po glavu joj nešto puže.
graničara...u osnovnoj smo obožavali tu igru. bili smo najbolji na školi pa smo dobili za nagradu da uz engleski učimo i ruski ...u mjenja vse harašo, spasiba!
stare košare...uf, najbolja igra da pokažeš ko ti se sviđa a i saznaš kome ti. je malo bed kad se nakloniš tipu pa ti pokaže dupe al mu to zapamtiš pa vratiš.
pikulanja...oš na jamicu ili trokut? ma jamica je bila zakon. imala sam doma tih pikula da ih je mama počela u smeće bacat a imam ih i sada samo se zovu metastaze.
kokanja...uf što je to bilo dobro, kokat se na haubi susjedovog auta. okej ne skupljamo sličice danas više al ni ne moraju bit sličice, mogu biti papirići na kojima je hrana ili tako nešto. pa recimo osvojim tortu od čokolade, dvije kave i kino. ma osvojim i prašak za veš, nove tenke i maskaru. e spasila bih se, mamice mi moje.
a lovice?kakvi fitnessi, aerobici i sl. nema se para...zato pozoveš frendicu, opališ je po ramenu, vikneš loooviš i begaš kolko te noge nose.
i aj sad, nek mi neko kaže da se odrasli ne mogu igrat toga. opet te dosadne norme i podjele...ovo se igraju mali a ovo veliki i opet se ja bunim, al šta ću kad bih ja onog na kraju kolone u staroj košari i onda se s njim sakrila i pričala ruski a kad nas ulove bih predala sve pikule i koknula policajca na granici. časna mi riječ!
|
utorak, 02.03.2010.
|
opet me bola u trbuh...zločesta, zločesta teta...i opet sam zamišljala da me piknula do crijeva i probušila ih...al nije nije, jer sam još živa.
a dok sam čekala sestru da me pokupi autom prije bolnice je došo do mene jedan pijanac i počeo objašnjavat da ima 10 kuna pa nek mu ja dam još a ja sam rekla...nemam ništa, pusti me na miru a on je iz sveg glasa...da bog te tramvaj zgazio! prava zagrebačka psovka, dugo ju čula nisam. i taman je prolazio tramvaj i namignuo mi i reko, ne brigaj mala, ne bum te zgazil.
a u bolnici sam opet prisluškivala razgovore bolesnih gospođa pa je jedna rekla: a šta je to uopće optmizam? šta to znači? pa odmah sama i odgovorila: valjda da ima nade! pa su obe klimnule potvrdno glavom, zadovoljno i ponosno a mene je steglo nešto u želucu i opet sam bila pristojna i šutila a trebala sam im reći: ne ne ne, krivo, jebala vas nada, kakva nada, nada je žensko ime i bok. kad neko kaže da ima nade onda to zvuči ko da je sve propalo pa eto ...sva sreća da je tu nada. optimizam je pozitivno gledanje na život.za optimiste je svaka životna prepreka samo još jedan izazov koji će naravno svladati. optimizam se može naučiti. zašto popovi to ne uče ljude na misama? opet ja s crkvom i popovima. pa nerviraju me, jer sve to dolazi od tamo. te dvije tete su neke neuke sa sela, dobre ženice koje cijeli dan rintaju za svoje muževe i djecu, idu u crkvu i čakulaju sa susjedama. i kaj one znaju...znaju da bu pomogel bogek i da treba imat nade. i onda se stalno nadaš i vrijeme prolazi a ti se grizeš i čekaš i gutaš i čekaš a pomaka nema. ne... ne tako. ovak.
bolest. sranje da. desilo se baš meni. a jebo da meni. kaj sad. meni se desila bolest, njemu je izgorila kuća a ona je imala prometnu. i to je tak. i nema sad tu razmišljanja kaj bu samnom, bum ja preživila, bum ja ovo, ono? ne, o tome se ne razmišlja jer to ne zna niko...ne zna ni ona ciganka kaj gata iz ruke, ne zna ni baba vračara a bogme ni vidoviti milan. znači...razmišlja se isključivo o tome što sve treba napravit da se bolest uništi, koje životne navike promjenit i šta bi me danas, baš danas najviše razveselilo.bilo to pikulanje, kupanje u bazenu, gušenje u kokicama uz dobar film ili zvonjenje susjedu na vrata, pokazivanje cica i bježanje. ja bi da to meni napravi susjed.
i kaj...živiš si, briješ si, kad te neko nervira makneš se, kad te netko nasmijava zaljepiš se za njega i živiš s njim u simbiozi. kad nemaš novaca nacrtaš ih, kad pada kiša popiješ ju.ma najbitnije se smijat. ja sam se danas rasplakala nakon dugo, jer me sestra naljutila, al sam se sjetila onog tipa šta se htio pretvorit u tramvaj i počela se smijat. pa sam vidla kako sestri papci kroz najlonke vire iz šlapa pa sam se opet smijala. pa se jedna baba zaboravila i piljila u mene s otvorenim ustima i dalje sam se smijala. a kad me nazvo tata i pito me..piksa, jesi gladna, imaš kaj za jest? mislil sam ti dat svoje palce da malo grickaš...ja sam se već popišala u gaće od smijeha.
( ma... to su fore od mog tate)
|
|
ma pravi sam vam ja gradski seljo.
evo otišla dva dana na vikedincu tamo iza dugog sela, na jednom brdašcu i bila najveća crkotina u društvu. meni se spaaaava, a meni se spava, a može meni lososa sa roštilja, hvala, žnjup žnjap a meni se spava. oćemo igrat pictionary? a meni se neda. oćemo prošetat do šume? a ja nemrem. oćemo prat veš na potoku? a ja ne nosim veš.pa svi roštiljaju, piju, skaču, a ja vucibatina se rastežem i u devet, evo je, dođe kokoš od suseda, primi me za ruku i odvede u kokošinjac. ekipa vidimo se ujutro, meni se spaaava.
al nisam bila takva prije. ma nikad. sve sam radila na selu samo spavala ne. i muzla krave i jahala svinje i vadila krumpir i cjepala drva i vozila tačke i čistila dimnjak. a imala sam pluća ko slon...valjda on ima najveća. a šta sad, malo svježeg zraka i ja ne znam za sebe. možda svježi zrak ne ide s kemoterapijom? pa mogli su lijepo onda napisat....dok ste pod ovom terapijom molim vas izbjegavajte šumske i morske krajeve. preporučamo šetnje po autoputevima, po okolicama tvornica i hotelskih kuhinja. po mogućnosti nemojte tri mjeseca udisat kisik već udišite ugljični dioksid.
ma ima to smisla. jer kemoterapija je totalni otrov i sad ako otrov ideš mješat s nečim zdravim za organizam oni bu se samo sukobili. to je ono...minus i plus daju minus ali minus i minus daju plus. sve je to čista matematika.
(ajme kako sad ovo neko čita i misli si ova je glupa ko top)
i dobro preživjela sam odlazak u prirodu. čak sam nagovorila da ostanemo još jednu noć i vratimo se danas pa su se svi jadni dizali jutros u 6 kako bi stigli na posao a ja sam si otišla još na jarun popit kavu i prelistat novine pa doma spavat. e ae, kaj sad, sa tolko otrova u sebi bi ka trebala biti neka svetica, ajde bogati...nek rade, nek vide šta je umor, nek osjete kako je meni bilo cijeli vikend...eh, da svetica...
i poanta je...treba ići u prirodu al paziti se kokoši jer mogu zeznut cijeli izlet.
|
|
