aha, curka od 29 godina.
bolesna sam ko sam vrag...aabuuuu 2008.
četiri tumora na dojci
tri operacije
kemoterapija, AC, ona crvena,bljuv 2009.
metastaze na kralježnici
metastaze na plućima
puknuće šestog prsnog kralješka
operacija kralježnice
operacija pluća
epileptični napadaji
zračenje
kemoterapija pakitaxol
tri mjeseca u krevetu
atrofirali svi mišići
učim ponovo hodati
ugrađen centralni venski kateter, fuj 2010.
metastaze na jetri
kemoterapija xeloda
1. rak je bijele boje....lallala a sunce je bluu
2. samo se kokosovo ulje smije zagrijavat, sva ostala su pri visokim temperaturama kan kan (diži noge visoko) cerogena
3. voće je najbolje jesti ujutro ili sat i po nakon obroka inače izgnjili u zelucu ako se žnjupa nakon nečeg
nisam nutricionist al mi se baš biva pametnjaković jutros
4. kad se postavlja pitanje sa jel nešto ovako ili onako, onda se pita JEL a ne JER ... imam par nepismenih u društvu pa se čak i svađaju sa mnom oko toga, pa se ja rascmizdrim i odem nafurena doma
5. nakon epileptičnog napada ne može se čovik sjetit kako se zove prija iz djetinjstva pa ko ja gleda u nju i govori joj...e ovaj, ma znam te ja, samoo...kak se ti ono zoveš?
6. ljudi koji imaju tumor zbog terapija imaju velike probleme s ispuštanjem vjetrova pa im nemojte zamjerat, oni to stvarno ne mogu kontrolirat
7. sok od cikle je eliksir za vašu krv...ma vjerujete meni, meni...uvijek sam imala problema al od kad svako jutro cijedim taj dosadni sok krv mi je fina ko vinčeko...mogla bih ju crkvi prodavat...kakve to sad ima veze? e pa imaaaa!
8. psi imaju nešto terapeutsko, al dobri čuke, ne oni žifčani frustriranci
9. kad ste jako bolesni onda vas poznanici vole jako promatrat a najbitnije im je kolko ste se udebljali ili smršavili
10. od laganja ne bu izraso nos duži, to samo pinokiu al svejedno nije lijepo
evo ispovijedi jedne hipohondrice.
znači plašim se, jezuš kristuš, da:
- će mi nakon kemoterapije izrast brada
- ako ostanem trudna bi mi ta mala živina mogla posisat sve organe...jer ipak je to živo biće unutar mene...al tak i tak nemrem više bit trudna pa se ne moram plašit
- (nekad kad me boli trbuh) imam trakavicu pa gledam na wcu jel mi viri van iz guzice...jer gledala sam neki dokumentarac jednom
- (kad me svrbe oči, a to posebno po ljeti) nije neka muha snijela jajšca dok sam spavala, pa sad te larve hodaju iza po mojim očnim dupljama
- ako pojedem kokicu koja se nije otvorila u loncu, ne prsne u mom želucu zbog topline
- mi kvrga koju imam na vratu ne naraste u grbu ko zvonaru crkve notre damme
- (kad mi se upali grlo i ne mogu gutat) se ne ugušim sa grizom jabuke, komadom mesa ili bilo čega većeg
- mi madež na trbuhu ne postane kancerogen
- (kad ne mogu nekad ponoći otvorit oči) se nisu zaljepile, pogotovo sad jer nema trepavica...đizzzz
- mi ne otpadne nokat, ne znam sad zbog čega al me strah da ne otpadne jer mi je to jako fuj
- u avionu kad mi kažu da zbog tlaka začepim nos i uši, ja neću jer me strah da mi ne ispadnu oči...neću i neću
- mi onaj leptirić od naušnice u nosu ne odleti gore u sinuse...a šta ju ne skinem onda? e pa neeeeću
- se ne ugušim u zatvorenoj tuš kabini od sve one vruće pare...jer nekad fakat nemrem doć do zraka, majke mi
prvo opis posla onih koji rade za privatnika: dobije dio grada, dobije par pacijenata, dobije teku, a ne teku si sam kupi, kaj još dobije, jel dobi ili dobije...mobitel ja mislim i kartu grada, a možda i pokaz za tramvaj. i onda si radi raspored i hoda po kućama, po kućama i staračkim domovima.
ova moja curka radi uglavnom sa starcima koji su preživjeli moždane i onima kaj imaju multiplusklerozu. ja sam joj jedina tumorašica s operiranom kičmom.
sjećam se kad mi je dollazila prvi put doma, onda sam još bila pravi jado slabi, jedva ustajala iz kreveta i s teškom mukom mogla napravit dvajst koraka. i zamišljala sam kak bu mi sad došla neka oštra teta i maltretirala me da radim neke vježbe kaj ne mogu i kako će me to jako bolit i kako ću ju mrzit i bam puknut batinom po glavi. a ono ulazi cura od 25 godina visine mog kreveta i ja se rascvjetala i pretvorila u šafran a ona gleda i kaže mom tati...kakvo prekrasno cvijeće uzgajate, a di vam je kćer.
i vježbam ja tako svaki dan od 1.12.2009. nisam mogla sama nogu dić onda a danas kad mi ona daje otpor kod guranja nogom ja ju nekad tak šusnem da napravi salto, pa kolut u natrag pa počne onako ko ninđa vrtit štap, uuuiiii ja, a ca ca ca pa se skulira jer skuži da nije bilo namjerno. i to vježbanje traje sat vremena. i baš mi je draga...pa si znam mislit, kaj sad kad mi dođe o čemu ću pričat s njom . jer moraš ti s nekim nepoznatim svaki dan naći neku temu. na kraju ispadne da ta cura zna o meni više nego moje naj frendice, da joj otvorim dušu, otračam dečka i pričam erotske snove.aaaaaa, nemam erotske snove, al pazi ovo...pitam ja neki dan kak izgleda ta polucija...šta se njima onda događa i kaže on meni da oni fakat onda sanjaju seks i kako svrše u snu tako i u stvarnosti. a ja misla da njima to ljepilo izađe nesvjesno u snu, kad vidi vraga!
a priča i ona meni čega se sve nagleda i nasluša. pa ima za pacijenta nekog nastranog dedu koji ju zna i za guzicu hvatat. jer navodno nekima nakon moždanog ostane sjećanje pipkanja i još nečeg, e zaboravila sam sad čega. a ona tog dedu mora šetat po sobi. i kaj sad ak ga pusti ovaj bu se skljoko i počeo ko kornjača mlatit rukama i nogama po podu. pa onda pretrpi, baci ga natrag u krevet i onda šibom po prstima, peeeeec.
a nema mi je dva dana, pa mi danas došo muški fizioterapeut na zamjenu. pa mu sve neugodno bilo, jer neke vježbe se rade u paru, pa me mora primit a ne zna kak bi, a ja se smijem a on crveni, pa skuži da nisam ja baš tako krhka, pa počne puhat da mu je vruće, da od kud mi takva snaga a ja se smijem i dalje i guram noge a on klizi po parketu i cvili. predobro...ti muški nekad znaju bit tak smiješni. pa se najednom razbrbljam ko alapača najgora pa ga navučem a onda ušutim i gledam pred sebe ko da sam mutava.aaaaaaaaaaaa ahahha, koja zabava. još sutra tak i onda opet po starom. a ča ću, taki mi je dan.
kukam ja već neko vrijeme kako sam mala i niko me ne doživljava. ono, ne kenjaj, smršavila si pa ti je takav dojam. pa od kad se perspektiva mijenja s kilama? ja sam sad u žabljoj i bok.
pa reko, frigaš ti njih sve, stala uz štok, označila se, uzela metar i rasplakala. ukralo mi 6 cm. đizus isus krajst i marija magdalena i svi oni sveci i apostoli i zaštitnici mora, šuma i planina. sa svojih ponosnih 174 cm ja sam sad pala na 168. i da, znam, šta sam sad kenjkava zbog glupe visine a imam puno većih briga. al šta to nije jednostavno fenomen? legneš u krevet pa ležiš tri mjeseca i idući put kad ustaneš svijet je malo drukčiji. skužiš da dečko s kojim furaš je u biti visok...da je tvoja sestra viša od tebe (ah glupača je napokon pobjedila, viša je....no no nisi glupača, to ja sam tak bezveze), pa ne možeš više dosegnut zadnju policu u ormaru di tata skriva čokoladu, ni povuć žirafu za uho nedeljom u šetnji zoološkim vrtom.
i sve je to zbog tih kostiju koje su baj d vej po zadnjim nalazima od palca dole do palca gore pune onih zlih točkica. moje kosti su ko kod starih baka. kako bake počnu u godinama putovat prema dole tako i ja. samo što sam ja ipak mlada pa putujem brže od baka. znači da bih za kojih petnajst godina mogla već i rukama do poda.
a možda da skupim sve te metastaze na kup i napravim si od njih štikle...nek se nađu.
počela sam ko kenjo kenjkavi pa idem dalje. dosadni su doktori, dave me, davi me hrvatsko zdravstvo. tri mjeseca sam na kemoterapiji koja mi nije niš pomogla i bolest se proširila. izgleda da se te metastaze seksaju po cijele dane jer je nevjerojatno da se razmnožavaju tom brzinom. čekam da im postane pretjesno kod mene pa počnu ispadat van i trčat na rolšuhama zamnom. koje dosade.a u biti ih zamišljam ko krijesnice. ono u meni svijetle, ko po noći a na nalazima su crne ružne bube, ko po danu. i sad idem na novu kemo. opet se upoznavat s novim nuspojavama i na tijelu pojavama. a u njemačkoj dobiješ kemo i odmah na pretrage a u hrvackoj dobiš kemo pa još jen, dva, tri, četri. pet pa aj na pretrage. i nije to niš sad strašno, da ne bi neko mislio da ja očajavam, tog odmah bacim kroz prozor, nego je gnjavaža. proljev je, drek na šibici ili kako god. a znaš kak se zmažeš od dreka pa moraš stalno prat ruke i pazit da ne dobiješ gliste. i tak.
znači, bilo je snimanje reklame i fotke za plakat za kampanju i humanitarni koncert za otvaranje centra za psihološku pomoć ženama oboljelima od raka. sandra bagarić i ja smo ambasadorice. kad se sjetim toga da sam ambasadorica odmah se zamišljam na konju kako jašem s rvackom zastavom u nekom onom ženskom oficirskom odijelcu i vičem živio drug tito, ups ne to, nego živila lepa naša. al nije bilo tako. bila sam u crnoj haljinici na britele jer je bilo vrlo bitno da mi se vidi koža i naravno što više izrazi ćelava tikva. vizažistica mi je tak fino napudrala glavu da sam se jutros probudila i našla cijeli jastuk u puderu. tuka zaboravila skinut šminku sa potiljka.
prvo smo snimali reklamu. snimatelj je bio, ma vidi vraga, moj profesor iz fotografije. i malo si je spil pa je bilo tepanja "bubi, bubica, di si ti? buš i meni pozirala za izložbu? ajmo probat malecka. jako lijepo.odlično". ja sam bila stvarno opuštena, ma tako opuštena da mi je par puta viknuo neka se uspravim. u biti sva mudrost koju sam morala napravit je okrenut se na stolcu, prvo ozbiljna pa onda sa smiješkom a sandra bi ušla onda u kadar i šaputala mi nešto na uvo. kad joj je dosadilo šaputat mi je počela pjevat jaltu.onda je ispalo da se ja previše smijem a ona previše otvara usta. morale smo za kaznu ponovit sve još više od pet puta. režiserka je bila neka preugodna i strpljiva teta i dala mi je puno komplimenata i rekla da slobodno mogu furat dve karijere jer sam prirodni talent. pa naravno da bih crkla prije nego da se pravim važna. da i svi, da svi su me pitali jel imam već neko iskustvo pred kamerama? a ja sam samo sramežljivo zatreptala, nabacila malo rumenila i rekla...ne.heeeeeee...op op, cupa lupa, hik hik, faca s placa.
a cijelo vrijeme mi je bilo u glavi kako mi je onaj moja bivša muška mrcina govorila da sam netalentirana za takve stvari. ma kaj on zna. tak mi je reko da sam netalentirana za šišanje pa sam ga onda šišala godinama naše veze. kad sam ga nazvala jučer da mu prdnem na telefon jer je bio u krivu onda je štuco od smijeha i govorio...iihihiih jesi im pokazala, ajde seljo, znam te predobro, znam da si rasturila. seronjković.
e i onda se otvorio šampanjac i ja sam popila jednu čašu i bila odmah šu šu. nekad bi mi trebala cijela boca a sad...hm, sad tako skromna. pa je bilo fotkanje. stavi ruku naprijed, desnu uz tijelo, manje se nasmij, sandra bliže njoj, malo zatvori usta, popravi majicu, glavu još u desno, cik, cik , cik, opalio pedesetak fotki i gotovo.jiiiiha.
pokazali su nam uradak. nisam se baš mogla doživjet, ko da gledam neku drugu žensku, zapravo ko da gledam jaje kojem sandra bagarić nešto govori. al moram reći da su stvarno dobro napravili posel. ćelavica koja izgleda ko da je s druge planete i pokraj nje vrlo ženstvena dugokosa sandra. vrlo efektno.
i sad kad bu to krenulo van? pa kažu da se sve odgađa zbog nekih tehničkih problema i nekih pregovora s televizijom.ja očekujem najranije za dva tjedna.
završila ja sinoć u grčkom restoranu. inače baš ne volim te kineske, meksičke, tanzanijeske, urugvajske ili kakve već restorane jer je to u biti totalni kič. veća bi mi fora bila da mi japanac dođe doma i mota suši. ne kužim spiku...npr. japanski, uređen japanski i kaj, sad bih ja trebala popušit da sam ušla u japan (i to čak se prošverala bez putovnice) na dva sata, jedem njihovu hranu, slušam muziku i komuniciram s japancima koji, asti sto, govore hrvatski. moj naklon, fala lepa, al nisam vam ja za to.
i dobro, uđemo mi isto tako u tu jednu od najstarijih država na svijetu, iz zvučnika se čuje nekakav tugaljivi mediteranski melos, konobari krasni u preuskim hlačicama i prugastim mornarskim majicama s naaaravno maramom oko vrata. ma preseksi...uuu uuu grci su tako seksi.
ma u biti da ne idem sad u detalje, s tim restoranom nešto opako ne štima. konobari svi muški i ima ih previše, jedno sedam na 80 kvadrata. oni međusobno ne komuniciraju, kao i da ne govore isti jezik i posloženi su slobodno po prostoru. tako jedan stoji puše u kamin, drugi naštimava neko glazbalo, treći postavlja čaše. stavi dve pa gleda u njih pa još dve pa gleda. ko zna, možda su mu oni bogovi s akropole obećali besplatni nektar, pa čeka čovjek da se napune. jedan je stajao dobrih pol sata da mrdnuo nije i piljio u neku točku pred sebe. ko zna kakve taj filmove ima? ovaj šta je nas posluživo nam se cijelo vrijeme podsmjehivo, ko da smo retardirani što smo došli tamo jest.pa donese predjelo za svo četvero i meni juhu. pa ja mislim, možda da stavim predjelo u juhu? ili nisam zaslužila predjelo jer sam ruke zaboravila oprat? ili šta šta? pa glavno jelo ko da smo na ruletu. moje stavi njoj, pa njemu pa njegovo meni pa njoj pa napokon vrati od njega moje meni. a mogo je najavit da uložim žetone, jer ja sam svoje jelo dobila ali di su još dva? eto ih za 20 minuta. pa čekamo čekamo, pogledam oko sebe i skužim da u restoranu sjede samo žene. jedina dva muška su ta za mojim stolom. pa jel se njima konobar smije, dva šonje u grčkom restoranu?! postaje mi naporno. aj još desert i napokon račun. a na račun duplo naplaćena glavna jela. vot d fak? zoveš konobara a on opet, dignutih obrva i nasmiješenih obraza objašnjava kako je umjesto deserta i one vode i one dvije pive od jučer i računa za struju i odvoz glomaznog otpada otipkao dupla glavna jela i kako smo u biti u plusu za nekih deset kuna. a mi ko četri balavca, otvorenih žvala zurimo u njega i nemamo teksta. šta je ovo? pa ovo definitivno nije naša rvacka. mi smo zaista turisti u grčkoj i rade od nas tovare.
ajde dobro, neka im, najeli se, platili, dečki pročačkaju zube pa idemo. uvijek muški čačkaju te zube...žene odu u wc pudrat nos pa tamo valjda vade komade mesa iz usta. da a kaj ja radim? e pa ja ne jedem meso po restoranima, tu i tamo doma iz domaćeg uzgoja, pa se mogu rugat.
i da završim više s tom grčkom. na kraju smo se tamo svi posvađali. a jutros kad sam se sjetila te atmosfere ko iz kubrickova shininga, zaključila sam da drukčije nije ni moglo bit. a posvađali smo se jer sam ja mahala vilicom za stolom...onak ko neodgojeno derište, pa je to nerviralo jednog, pa taj jedan drugog, pa mene svi i tako dalje...
(ovaj je neki umoran post i meni dosadan al imam opsesivnokompulzivnu potrebu baš napisat svaki dan nešto...liječim se da, al polako polako...i imam se potrebu ispričavat kompjuteru što sam dosadna, koji je meni?!)
dva dana a situacije su slijedeće:
* tramvaj - ja sjedim, baka stoji, gleda me i mrzi
*kino - prolazim do svog sjedala preko ljudi koji sjede a gospođa otrovno sikče mužu: ovo je nevjerojatno, imaju tamo prolaz a moraju ovuda
*svlačionica u dućanu (jedna jedina)- prodavačica me upozorava nek se požurim jer jedna cura čeka na red
znači, ja sam ta sotona u stezniku koja živcira svijet oko sebe...pa sotona razmišlja:
da li baki u tramvaju objašnjavat da je njoj lakše stajat nego meni...ma ne, bolje pustit.
da li gospođi u kinu objašnjavat da je pristojno ustat dok netko prolazi do svog sjedala i da prestane maltretirat tog svog iscjeđenog muža s otrovnim spikama...ma ne bolje šutit.
da li prodavačicu u dućanu pozvat u svlačionu da se uvjeri da ne režem nokte tamo nego se stvarno presvlačim i to čak brže od svojih mogućnosti... ma ne, bolje okrenut glavu i pravit se da nisam čula šta mi je rekla.
( e nevjerojatno, od kad sam na ovim terapijama nokti na desnoj ruci mi rastu brže nego na lijevoj, pa nekad izgleda da sam ih zaboravila odrezat na desnoj. uf, dobro da nemam naviku hodat manikerki, jer bih došla da mi sredi obje ruke i onda za dva tjedna samo desnu.piii luđa!)
i to tak uvijek...jedni drugima kenjamo a da zamjenimo uloge ponašali bi se jednako. a zač? e pa zat što ne znamo nikad drugu stranu. vjerojatno bih i ja stara gledajuć sebe kako sjedim u krcatom tramvaju imala želju izvuć se za sve uši i objesit za kočnicu. eto kako smo površni i mislimo da smo najpametniji. i neki se onda uspiju iskontrolirat neki ne. jedna moja prija recimo kad ju ispizdi ima totalni blackout, slijepilo pa se tako neki dan pošaketala s nekim dedom. je deda je bio kriv, al ja se ne bih šaketala ja bih mu uzela kišobran i ošla, nek pokisne deda stari zločesti.
e a onda, ak šutiš i trpiš, reći će mi netko, ili svatko, obolit ćeš. ne smiješ držat u sebi. pa ne treba ćutit i držat, al zašto ne bi promjenili obrazac ponašanja?eto npr. zašto ja nisam
*tramvaj - pitala baku oće li mi sjest u krilo?
*kino- pitala gospođu jel se seksala ikad sa ženom i ako je za, poslije kina možemo kod mene?
*svlačionica - uzela stvari svoje, stala pred ogledalo nasred dućana i presvukla se?
zašto pucamo na agresivu a ne na maštu? jel to nešto što učimo od malena i tako smo ustrojeni? jel to ja opet postavljam glupa pitanja umjesto da si odem studirat psihologiju i nađem odgovore?
evo jado dobio nalaze od pet/ct scana pa kaže: još jedan frendić od 2 cm se rodio u jetri a neke gospojice meta staze rade aerobik u predjelu nosa. a jesu dosadni, šta su se mene uvatili, nek idu ča više, imam ja pametnijeg posla.
i šta sad. popuštam ajde, probat ću još i s tom bioenergijom. da da, vrtim sve oči, vrtim vrtim, al dobro, tolko me udavilo sa svih strana pa ajde...energijo dođi dođi meni, ne boj se. nije mi jasno uz tu silnu energiju koju držim u sebi i kontroliram šta će mi još energije, kud ću s njom. pa poletit ću bogati. e a e, neka.
a i neki dan sam se baš sjetno sjetila kako su ljudi nekad letili u onim velikim balonima s košarom. i zašto je taj sport nestao. znam da postoji udruga, dvije koje se još bave time i to je to, više rekreativno. al šta nije to jedini način da letiš a na otvorenom si. u 18. st su oni tako već letili. uzmeš frenda i frendicu za vikend i malo si odletite do cresa. pa šta to ne bi bio gušt. meni se čini ko da ljudi stvarno nekad zaborave uživat. mogli su ti baloni i dobit svoje motore prdilice pa da cijeli proces bude jednostavniji. al ma kaki. plati ti lijepo burke kartu za avion pa leti.
eto, i zato se ja još nekako pouzdam u tu bioenergiju. možda stvarno poletim. a možda se upišem na proljeće u taj balon klub pa napravim to tak kak su i radili naši stari.
taman kad sam danas na odlasku iz bolnice počela hopa cupa i pjevat: trala la, vidimo se za tri tjedna na zadnjoj, ćććć ćao ććć, sestra mi je rekla: nigdje ti ne ideš mala, sjedaj tu i čekaj da te doktorica pozove, oće te vidjet prije nego odeš.
onda sam sjela namušena u onaj hodnik ispred svoje sobe i počela kontat kaj sad i naravno da sam dobro skontala. dobila sam još četiri kemoterapije, znači ukupno deset. i to ono, uručene mi ko neki poklon, izvoliš. i onda sam izračunala da pol ove godine bum provela na kemo i lepi bu mi to memo.
a kaj sad. moram reć da je opet bilo zabavno.
taman mi jučer javilo da sam odabrana za onaj plakat pa sam glumila cijelo vrijeme super star po bolnici a ostali prihvatili moju igru pa je bilo smija. najveća im je fora bila što su mi sve prale guzicu još onda kad sam bila nepokretna pa su ponavljale: gospojice zvijezdo, jel vam treba oprat guzicu ili možete sami, ono da se ne bište preveć umorili. isto tako: gospojice oćemo vas mi nahranit da ne uprljate slučajno svoje zlatne prstiće. čak me ni ona injekcija u dupe nije tolko bolila, a spavala sam ko princeza na zrnu graška. mislim, ka da princeze drugačije spavaju. ne moš bit bolestan bez podočnjaka, ni baza.
onda je jutros počelo opet drogiranje i sve po starom. došle one dvije luđakinje, pink dovela ovaj put i svoju sestru koja joj je za rođendan kupila šampon i regenerator. pa ju je ova gledala u čudu: alo sister, ja sam ćelava. a jutros kad je pink pizdila šta ova tolko radi u kupaoni i da će zbog nje zakasnit u bolnicu, sister je izletila van i prstom pokazala prema glavi: alo, ja imam kosu, vidiš ovo, kosa, meni treba duže.
a ja sam zaključila da ćelave žene izgledaju ko lutke iz izloga i kako bi ih voljela fotkat.
a sjetila sam se onda i stare punk stvari koju smo obradile tamo krajem devedesetih:
da da sjetila sam se. imali smo na faksu jedan predmet koji se zvao zgrade za turizam. profesor je bio veliki samoljub pa je pričao većinom o sebi i svojim iskustvima u arhitekturi. znači, ime predmeta i ono što je predavano nisu imali nikakve veze al ni nema veze. e i onda nam je na jednom predavanju reko da od idućeg sata počinju naša predavanja. svaki student trebao je donijeti i prezentirati neku svoju zanimaciju, hobi ili dokolicu.
ti bokca...dolazi ženska, staje na katedru i nosi nekakvu ogromnu kuglu u rukama. mi svi gledamo, sumnjamo al nije nam baš jasno. i počne ona: ja već godinama skupljam prožvakane žvake. ova kugla je nekad bila veličine ping pong loptice. stoji mi pokraj uzglavlja i ja kad prožvačem žvaku ju zakeljim.
odjednom se začuje bljuv iz zadnje klupe, pa počne neko podrigivanje lijevo do prozora a ja skužim da se i meni miješa i dolazi rigo. tri ti bokca. koja ideja?!
u osnovnoj su curke skupljale salvete, pa ono...razmišljala sam dobro, možda ih skupljaju za svoju svadbu. ono lipo, kad dođu gosti u salu, napokon napit se i najest, nađe svatko pokraj svog tanjura, antiknu salvetu. al šta bi neko, miša mu njegovog, njezinog, radio sa gromadom prožvakanih, osušenom slinom zaljepljenih žvakačih guma. evo ja stvarno ne mogu smislit šta s tim. pa nije valjda da je to skulptura. o ne, pa ona je u biti konceptualna umjetnica...đizus, eto na, nikad od mene arhitekte kad ne mogu shvatit jedan tako jednostavan koncept.
ne mogu se baš sjetit šta su još studenti nosili. u biti sjećam se da ih je dosta bilo u problemu šta će pa sam žugala: šta ta ekipa radi u slobodno vrijeme i šta se ničim ne bave osim s faksom?
ja sam donjela fotke, cd i priču o svom ženskom bendu i dobila naaaaaraaavnooo ogroman pljesak. ma naaaaraaavno. ma bolje da ni ne pričam kaj je to bilo...ono odmah red za autograme, fotkanje i to.
a te dzake...inače obožavam žvake, ma da sve žvake i one muškoženske, al ponekad se sjetim te slavne skulpture i kad izvadim žvaku iz usta stvarno mi dođe da zagrlim vece školjku.
bravo stara, krasna priča za početak dana...sad fino u bolničićicu, uljepšat i njima dan s još kojom. la lalal la la
đizzzzz, evo šta sam jučer saznala a onda još to uspjela iskopat na netu. pejstam sve fino od a do ž:
Upravo sam primila mail sa sljedećim sadržajem...
MOJE IME (29 godina)
Prije malo više od godinu dana dijagnosticirano joj je rak dojka.
Tumor je uklonjen i nakon 6 primljenih kemoterapija rak se naizgled
povukao. Prije 6 tjedana Vidi su se počeli javljati bolovi u leđima,
bolovi su postajali sve jači, da je morala uzeti bolovanje i ići na
kućnu njegu. Sve teže se mogla sama kretati. Zabrinuti zbog
neprestalnih bolova roditelji su je poslali lječniku. Dijagnosticiran
joj je rak kostiju, jedan joj je kralježak strunuo od tumora i morali
su je operirati dan nakon primitka. Rak se proširio po cijelom skeletu
i na pluća. Vida se danas nalazi u bolnici na Rebru čeka zračenja i
novu kemoterapiju. Lječnici su joj dali 3% šanse da preživi. Ne dajte
da njeno ime postane postotak, pridružite se u molitvi da spasimo
jedan mladi život, da se Bog proslavi kroz nju!
Hvala!
Mir i dobro!
p.s. bolovi su joj sve jači i jači.. (makar jednu Zdravo Mariju
izmolite za nju!)
pridružite mi se u molitvi ili budite na trenutak u mislima s V
e al nije to sve, postoji stranica na netu, kao neki forum na kojem se ljudi mole na dnevnoj bazi za nekog, zove se HITNA MOLITVA (lanac molitve). e i tamo sam završila i ovako glasi molitva za mene:
Htio si, Gospodine, da ugledamo svjetlost dana,
da živimo na ovom svijetu, da te upoznamo,
da te uzljubimo, da ti služimo i da tako dođemo
k Tebi. Hvala Ti za toliku dobrotu. Da bismo
mogli izvršiti sve što od nas očekuješ, Ti i
naši bližnji, nužno nam je tjelesno i duševno
zdravlje. Ti znaš koliko nam je ono potrebno,
koliko je potrebno Vidi, pa te molimo da nam
ga udijeliš. Amen. molitelj molitelj molitelj
Gospodine, smiluj se Vidi u njenim bolovima!
Podari joj zdravlje, Isuse moj, milosrđe!
bog te mazo...kakva je to ekipa koja ima potrebu molit preko interneta i vjeruje u elektronsku božju snagu. (mene strah)
prvo sam reagirala đizzz pa to je netko od ljudi koje znam, taj netko laže i piše o nekakvih 3% šanse, a?, navodi moje ime i prezime i već me gotovo pokopao. onda sam počela zamišljat kako neki nepoznati ljudi mole za mene i tu sam se lagano počela smijuljit a sad stvarno vrištim od smijeha, vrištim, ahhahahahha, aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa.
ljudi su luđaci al me uvijek dobro nasmiju.
e molim da svatko ko pročita ovaj blog izmoli jednu...za mene naravno, nek se pomoli da preživim sutra i preksutra te straaaašne terapije, da taj mladi život postane jednog dana star i počne ić svima na živce.
p.s. osoba koja je stavila na net taj divan opis mog života osvojila je jednu romantičnu večeru samnom. večer ćemo počet paljenjem svijeće na kamenitim vratima, zatim misa, potplatit ću popa da blagoslovi hranu koju ćemo izist a to što mi visi jedno oko, hodam na sve četiri ko majmun jer mi je kralježnica strunula i tu i tamo nekontrolirano ispljunem hračak krvi, to se nadam ne smeta dotičnoj osobici jer to je sigurno netko pun ljubavi i razumijevanja, a ako me bog stvori takvu to treba štovat i ljubit. jel tak?
tek sam sad skužila da je danas valentinovo. ma vratila se sad s neke svadbe, ne znam za sebe.
al valentinovo, ooooo pa valentinovo je za mene dan kad su mi cicu zamjenili s leđnim mišićem, ma bilo je to onda prije dvije godine...i onda su tu cicu htjeli slat u ameriku na ispitivanje. sjećam se da sam vrištala od smijeha: aaaaa ode moja cica u ameriku. na kraju ju ovi u americi ipak nisu htjeli jel je cijeli postupak bio prekompliciran pa su sva istraživanja napravljena ovdje. a ja sam bila nesretna jer mi je propala fora. a i tu se zagubio svaki trag cici.
sigurno je isto tako neki divan mladić poklonio svojoj curi danas nove cice. kako je to krasno...prekraaaasno, prekraaaasno.
svi smradovi ovog svijeta navaaaliiiteeeee, moj nos je spreman!
kemija koju dobivam već par mjeseci pojačala mi osjetilo njuha. moj nos radi životinjski. osjetim miris kiše, miris zemlje, miris svježeg kruha, što se jelo, tko se prao, a tko nije, kad se mačka pokenja ispod prozora, kad pop prdne u crkvi prek ceste...ja sve namirišem.
dobro bi to bilo da su to mirisi, ali ali ubije me smrad umalo. ne mogu se u tramvaju vozit jer mi smrdi. ne mogu u liftu jer zaudara. onda navlačim majicu preko nosa. onda bleje šta glumim ninju. pa dođe dečko poslije posla pa mi smrdi. pa se nađem s frendicom, da mi pusu a smrdi. uđem u telefonsku govornicu, smrdi. uđem u parfumeriju,opet. odem na more, vjetar donosi. o muko moja.
i pitam se onda...o ne, opet se ona pita...di je granica između mirisa i smrada. jel to djelomično i naučeno? da li postoje ljudi koji vole smradove? mora bit takvih. da li cvijet to prdne kad mi kažemo...mmmm kako fino miriše? jel moguće smrad pohranit, jer teško ga je opisat? jel moguće miris sačuvat, za slučaj nužde? malo ja o tome znam, al znam da je ovo neizdrživo. pa smišljam sad neku kapicu za nos, a neko čudo, propeler možda da tjera to od mene. a ko će ga znat, al smislit ću ja.
no ajde mico, lipo štipaljku na nos pa u grad na novine i kavu.
nešto jako važno. dobila sam ponudu da budem lice s plakata. ja sam rekla može samo ako smijem namigivat. a ono, ne da mi se cijelo vrijeme nepomično stajat na plakatu, pa moglo bi me pokočit, a mogla bih i zaspat, joj pa neću valjda. morat ću kupit aparat za kavu jer nemrem gnjavit da mi ih stalno donose. dobro, neke ljestve bu bile valjda tam, da mogu skočit do dućana po sendvić, a ono na minut. a i na wc. a nije ni to lak poso. a šta kad ću morat na terapiju? nać dvojnicu? bog te mazo.
ma ovako...radi se o humanitarnom koncertu za psihološku pomoć ženama oboljelim od raka. eto, pa im treba jedna ćelavica ka što sam ja, pa me pitali, deset puta mi ponovili neka dobro razmislim da li se želim u to upuštat a ja sva zbunjena govorim pa da, može, u šta upuštat, pa želim pomoć, pa ja sam idealna, mama mi cio život govorila: ćeri, širi ljubav, dobrotu, mir, pomaži slabijima od sebe al ne idi u crkvu, hladno je tamo da se ne prehladiš a ima i puno svijeta pa da ne pokupiš neki virus, ljudi kišu, kašlju.a i ovaj blog sam otvorila s tom nekom idejom pozitivnog gledanja na tu a i ostale bolešćuge, al na kraju me izgleda čitaju samo moji prijatelji.
eto pa im poslala i svoju fotku. malo sam se fotošopirala i dodala rogove, pojačala očnjake i malo krvi u desnom kutu usana. oće im to bit ok? a? pa maškare su, kaj.a rekli su da imaju još jednu gospođu pa moraju odlučit, oćel starije ili mlađe meso. eto, znat ću vjerojatno do sutra.
a bilo bi mi drago. stalno nekako oću pomoć jer vidim da mnogima treba baš ta psihološka. i baš me zanima kako u tom centru za psihološku pomoć rade s tim ženama. sve to mene zanima. a ovako bih se približila svemu tome, a možda mi niko ne bi vjerovao i opet bih ispala derle. ma ne bi. ma bi. ma ne bi. aj vidit ćemo.
al ako me uzmu, ko me ne pozdravi na plakatu voli hitlera.
mislim da sam otkrila pismu svog života, šteta što ne znam pivat ka pivac.
jučer mi se dogodilo da sam se zaljepila za monitor i provela cijeli dan lurkajući, chatajući i skidajući svega i svačega. onda je došlo devet sati i vatrogasci koji su me nekako odlijepili i bila sam ljuta, da ljuta i odlučila da nikad više neću imat posla s ljepljivim stvarima, ma ni ljepljivim ljudima.to su oni koji se zalijepe a nemoš ih se riješit. pojedu ti pol života dok ti ispričaju prvo šta su točno radili taj dan, a onda šta je on reko, pa šta je ona rekla, a nakon svega toga krenu čačkat po tvom životu, danu, kući da se mogu zalijepit dalje i pričat o tebi. ma zamisli molim te da imam onu lopaticu ko što je muholovka i takav davež samo klopnem po jeziku.aaaaa, ja bi to!
no danas, odlučila sam, osim mog milog blogića neću imat posla s netom. zdravo, doviđenja.
evo me bek, al ne bek igrač već natrag.
dobar je taj zadar, sunce mu njegovo. kažu da je zagreb grad po mjeri čovjeka, al meni je ovaj nekako puno više. i još je tu to more, i sve te divne zgrade, i taj zrak...a ljudi...ima jedna grupa na facebooku koja se zove da seljacima oči svijetle, zadar bi bio ko las vegas. moram priznat da je ovo prvi put da nisam primjećivala te s očima.
a upoznavanje sa starcima? naravno da sam se zbrukala ko svinja, al doslovno. dođemo mi fino busom, dočeka nas tata od ovog mog, odfura autom doma i ispred haustora ja prdnem. a ne nije se čulo. oni su fini otac i sin i nisu reagirali, iako mi je sin dobacio smješak. a stvarno sam prava...samu sebe iznenadim ponekad.bravo stara, braaaa voooo.
al zašto sam ja uopće išla ča. to je ono o čemu bih ja. promjene, dragi moji. promjene su nešto na čemu se ja hranim. i zato bile one dobre ili loše uvijek će mi bit izazov. izazov jer otvaraju nešto novo, nove okolnosti, nove situacije, ljude, događaje. a to sve novo mene razvija i otvara mi nova znanja. koji put mi otvore i konzervu od tune pa napravim neku paštu šutu.
evo npr. prošle godine sam selila šest puta . je govorili su mi da nisam normalna al nije se ni meni baš dalo objašnjavat pa sam i ja govorila, ne nisam nisam al oćeš mi molim te prenijeti ovu kutiju s knjigama.
i tako od osmog mjeseca nisam bila nigdi i odlazak u zadar me stvarno promjenio. ne nego, i odlazak u zadar kao promjena okoline mi je odlično sjeo. malo se makneš iz ovog više manje istog ritma pa promješaš taj lonac od glave koji stalno kuha, a ja ne znam di da smanjim vatru, i onda se vratiš i staviš kuvat novi lonac. i bome se nakuvaš i šta se onda čudiš šta imaš sto kila. ajde bogati, mani se te kuhače.
isto tako sjetim se onih pet dana u tjednu kad ustanem, doručkujem, otuširam, obučem i odem na posao. dobro i usput posvađam s tipom koji me skoro pogazio pa se živčana okrenem i stanem u govno i dođem u ured nabrijana i popušim pol kutije uz dvije kave. e al, ne pušim više.da da, promjena.
i znam da me to uskoro opet čeka. i šta tu možeš? svaki dan ista fuckin' rutina. i šta, mirit se s tim? grist jastuk i govorit si, proći će, neće tako zauvijek ili čekat da puknem pa odem napokon u pm čuvat ofce?ma ne mogu ni ovce čuvat jer se vuka bojim. a jebo.
i reći će onda neki psiholog, psihijatar a možda i sociolog...treba naći zadovoljstvo u malim stvarima, u svakom danu napravit nešto za sebe, pronaći svojih pet minuta.a kako, kako kad mojim životom upravljaju banka, doktori, šef, hrana (da hrana jer kad se prejedem mi se spava pa nemrem niš), prijatelji (bez kojih ne mogu pa ta bijeda od slobodnog vremena ode na njih), dečko, pas, godišnja doba, šoping. sve to krade moje vrijeme i moj život i di je tu pet minuta, di di...tih pet minuta je kad se umorna onesvjestim navečer u krevet pa prije nego u potpunosti izgubim svjest još razmišljam šta sve sutra moram obavit.
i ide tako život ide. i bila sam toga svjesna dok sam radila, sad kad sam na bolovanju još sam svjesnija. jer sad ja upravljam, imam to pravo da radim svoj raspored. al opet sam ograničena jer to će bit još kratko a onda se opet vraćam ovome gore. i šta, moram se razbolit da bih se mentalno odmorila?zar je stvarno čovjek na to osuđen? uf, jel ovo sad neki bed post...ma neću dalje, mao sam zabrijala....i la la la, ajmo danas za promjenu svi prdit u javnosti, ajde ajde, da samo meni ne bude bruka.
orhan pamuk je izjavio da mu je ana karenjina najbolja knjiga svih vremena. onda sam se ja sjetila da je to jedina lektira koju nisam pročitala i kako bih trebala uvrstit i nju u svoje opće znanje. a ne samo to, nego sam sad i dovoljno zrela da ju shvatim, onako po pravo, kako bi gospon pisac to želio.
i tako lipo prošlu subotu, prvo na kavicu i novinice da vidim novice i onda u antikvarijat, dobar dan jel imate anu karenjinu. a teta u antikvarijatu, ko da živi u spilji i nije vidjela ljudskog stvora nešto godina. otvorila usta i počela mucat, pa se počohala ispod pazuha, pojela bananu, bacila kosti od ručka, mislim da je bio neki vepar i onda se napokon sabrala, popela na ljestve i izvadila mi anu sa zadnje police, prašnjavu iz 1964. i prodala. i upravo je tako trebalo bit. tu je počela moja avantura s tolstojem.
onda sam otišla na internet...internet na žalost nema antikvarijat pa sam preko plaćenog rapidsharea skinula i film.
i šta sad? sad fino pročitam odlomak knjige i onda pogledam taj dio na filmu i totalno me to zabavlja. jer, fora je u tome, meni, pročitam, vizualiziram i onda još provjerim kako je netko drugi to pokopčo i snimio. a šta ću bidna kad me to veseli.
a psssst, slušaj vamo. imam novog dečka. mislim, on je mrtav i možda ne bi htio hodat samnom al ja sam jučer s njim profurala. zove se jacques tati. ima sad u tuškancu ciklus filmova a već sam ga tamo oko božića bila zaljepila za blog, ako to uopće itko prati. malo je problem što on govori francuski a ja ne, al mama i tata su mu bili rusi, a ja sam ruski učila šest godina pa bi se možda nekako sporazumijeli. a i baka mi profesorica ruskog, pa bi mogla prevodit...samo, tu su negdje po godinama pa moram bit oprezna da mi baka ne mazne dečka. ma u biti onda....uopće ne moramo razgovarati. ja bih mogla cijeli dan samo sjedit i gledat ga onakvog dugonogog, trapavog kako se bori s novim tehnologijama i ruga im se tom svojom glumopantomimom. u biti i gledam ga često a ko zna, možda i on sjedi kraj mene i radi isto. a možda je on onaj tamo pauk u kutu sobe koji donosi sreću. a možda moram reći još onaj kliše, možda su u šumi.
i još nekaj. ovaka bolesna, s nacrtanim obrvama i tri trepavice, perikom na glavi...joj kaj sad, pa to je sve za ljude a sad su i maškare...e takva prekrasna sam bila jučer na cugi. nisam pila alkohol, dobro deci vina...bila sam tu u jednom bircu, to nije tipičan kafić jer se dosta ljudi zna a i atmosfera je takva da svira uvijek dobra muzika, često neko pleše malo tak za sebe, dolaze ljudi koji nisu opterećeni baš nekim normama ponašanja pa često upoznaš još nekog novog...al ajde više da kažem bit. uglavnom imala sam udvarače. daaaa. i to dvojicu, al ne istovremeno, ali u istoj večeri. moram priznat da sam se malo iznenadila jer stvarno izgledam sad ko neki gusar s tim maramama šta ih vežem po glavi i nemam dojam da sam nešto primjećena al onda, to je moje subjektivno gledanje a trebalo bi u biti pokušat gledat nekako objektivno, zapravo treba imat stav, al ne onaj ja uboga bolesna iđem sad među ljude, već...sad dolazi glavna frajerica i svi padnite na dupe. odmah padnite, još dok nisam ni došla. ajde ajde.
(sad sam tu na kraju htjela kao ohrabrit one bolesne koji ne izlaze iz kuće jer su bolesni a mogli bi, al nisam to baš vješto izvela. evo ovako: ej ti bolesni...daj molim te, pa ne vidi svatko da si bolestan, to samo ti tako, biži van, ajd se družit, glupirat, živit il stoj doma i kmeči kako su te svi zaboravili i nitko te ne voli i nećeš još dugo. a? kaj je bolje?)
(jesam uspjela?)
mogu ovak stoječki, još mi malo fali da skroz u čučnju, al uskoro, a onda, lumtu ;)
kaže teta doktor da sam jako napredovala. došli nalazi rentgena. uglavnom, u usporedbi s onima iz 11. mjeseca kad mi je struktura kostiju bila u potpunosti izmjenjena i skelet sav u rupama, popapan, situacija je sad puno bolja. kosti su počele vraćat svoj pravi sastav, što znači da su sveukupno boljeg mineralnog sadržaja, popunile su se rupe al metastaze su i dalje tu. no primjetila sam da je i doktorica nekako odahnula i da je bila u strahu oće li ta terapija djelovat na mene. sad kaže da ne zna da li da zahvaljuje pamitoru, to je lijek za jačanje kostiju ili kemo. naravno, naglašava da sam ja još daleko od onog što sam nekad bila. znači nisam više čovjek već valjda neki mutant, nadam se da imam neke moći bar. mislim bilo bi cool kad bi taj kostur mogo svjetlit u mraku ili kad bih mogla izbacit kroz te rupe neko tajno oružje i onda otić u noć i borit se ko superjunak protiv zločestih. a zvala bih se bone girl ili kosta. ej kosta kolko kruv košta?
i kaj mi je još rekla. aha da je doktorica od rentgena došla osobno gore na odjel onkologije donijet te nalaze da im pokaže kaaakaaaav napredak, jer oni inače samo pošalju nalaze i bok. i dvaput mi je to napomenula, da je ova došla osobno. i sad bih ja najrađe nazdravila svemu tome...popila jednu medicu ili nekaj a kad ne smijem. a niš, ko svako jutro, sok od cikle, živili!
oćete da vam pišem o onoj mitraljez injekciji šta mi spiče u trbuh...buahaha, ma neću neću.
e ovaj, jučer nisam bila vani, nigdje, al danas izađem van i majko mila, svi se svađaju, svi nabrijani, hračkaju, psuju, jebu boga i isusa krista i jedni drugima majke...mislim dobro meni dođe to, jer spavala sam malo noćas a ni dve kave mi ne pomazu. ma viči buraz, drmaj, samo nemoj da me biješ.
vole se ljudi svađat, ima tu nekaj, neke satisfakcije. to nekad dođe ko droga. meni se stvarno zna mozak pomutit, čak mislim da sam koji put i bez svijesti bila a usta mljela. jednom sam čak dve kile oraha zmljela i onda je mama napravila kolač.
e a nakon svađanja su ljudi uzasno umorni i potreban im je san. to je čak znanstveno dokazano. mislim da je onda najpametnije svadit se navečer. fino čekaš da ti se nakupi, napraviš i par zabilješki, stigneš se fino istuširat da se ne usmrdiš ako bude opako, najedeš se, prikriješ i čekaš da padne mrak. a onda, juuuuriš.al stvarno, imala sam dečka koji je zaspao svaki put nakon svađe. pa onda nekad kad bih htjela malo mira i tišine bi ga isprovocirala samo da ga se riješim. a je, pa nisam baš takvo zlo...sad imam jednog koji nemre zaspat, al to je jer smo još friški.
smiješne su mi medicinske sestre kad se svađaju. đurđa dođi ovamo moram dat terapiju, đuuuurđa. ne mogu marice, vidiš da baku stavljam u krevet. đurđa dolazi tako ti mamice, kasnim na edukaciju. a šta se dereš marice, nisi obukla opet rukavice. ajde pusti me s tim rukavicama đurđo, ne mogu radit s njima, padaju mi.nosi si ih doma i peri suđe s njima. marice, ne može to tako, ništa bez rukavica i to ne samo zbog pacijenta nego i zbog sebe.i ideš mi na živce danas. dobro đurđo aj umukni sad i pikaj tako ti sveca, bakica te tamo čeka.
a znate šta mi je najgore. svađat se u nastavcima. e to baš ne volim. gle, sad se svađamo, ti imaš svoje vrijeme ja svoje i nek performans počne.ako misliš da nisi bio dovoljno dobar vjezbaj za idući. šta se imamo vraćat unazad. to samo znači da svađa nije bila uspješna. e pa mrzim kad svađa nije uspješna. al svi se svađaju stalno oko istog.
moj tata će ispizdit svaki put ako tip nije krenuo na zutozeleno i trubit će ko manijak, ja ću ga šakom po ramenu i vikat nek prestane i posvađat ćemo se. ma ne sjela ja s tatom u auto više ako nije uvijek tako.
mama će tati reći dva put tjedno da je predebeli i nek ne kupuje više te kobasice na što će on zivčano: ma najbolje bi bilo da krepam od gladi, ona će zalupit vratima i eto pokolja.
prijateljica će mi se uvijek zaliti na isti problem, i nakon što sam joj na sve moguće načine objasnila da je u krivu, reći ću joj da je glupa krava i nek me ne maltretira više. ma to bih najrađe napravila al ne usudim se.
moj pas će uvijek ukrast špek sa stola i onda ću opet provest sate s njim svađajući se jel to pristojno ili ne.
bakice će uvijek nervirat mlade u tramvaju mladi će nervirat bakice.
susjedi će se uvijek svađat oko buke, a djeca oko igračaka. igrači oko lopte, a menađeri oko para.
ona će oslijepit svako jutro kad vidi njegove čarape na podu a on jer je kupila još jedne cipele.
i nema tu pomoći...svađa je droga, ovisnost, ne mozemo bez nje, počne falit, bude premirno, monotono, dosadno. bude i opasno, al to je neki drugi svijet....za taj ne zelim znat.
mene su zamjenili u bolnici. mami su donijeli neku drugu. popizdila je i počela se dernjat ko šizofrena luđakinja...donesite mi moje dijeeeeete, ovo nije moja bebe. onda su joj donijeli opet mene. ja sam se smijala. kaže da već i kad sam izašla iz znate već čega i rekla dobar dan, sam se odmah počela smijat. onda sam pokazivala dečku fotke iz djetinjstva i on je reko: jebote, pa još nisam vidio da se netko smije na svakoj fotki. onda sam ja pregledala sve opet i rekla, u jebote, pa nisam ni ja.
sestra i ja smo živile u nekom svom svijetu smijeha. bile smo u biti male smijehosnobice i kad bi neko pokušavo bit smiješan ili se na silu smijo, bio bi za nas čoban i budala. nas dve smo znale šta je smiješno i stalno se smijale. neću ni spominjat da sam se gro puta popišala u gaće. al komedije smo mrzile, mrzimo ih i danas. znala sam tako dečke testirat. odvela bih ga u kino na neku komediju i ako mu je to smeće bilo smiješno ja prekinula. znam, znam...nisam danas više takva.
onda sam krenula u osnovnu školu. tamo sam zarazila cijeli razred smijanjem pa bi učiteljica zvala roditelje u školu da ometam nastavu i navodim razred na smijeh. poslali su me psihologu. psihologica mi je rekla da se stalno smijem jer sam užasno nesretna i time pokušavam prikrit svoju tugu. alo babo imam deset godina, normalan život, ne nisam nesretna, odjebi. počela sam tulit ko naricaljka kad mi je to rekla a kad sam se smirila sam ju pogledala i htjela joj reći da ju mrzim.
nisam se prestala smijat al da sam imala problema zbog toga jesam, ooo da. kad sam imala plesne nastupe profesorica mi se znala opako prijetit da nema više nastupa za mene ako se samo usudim pomaknut usne.
kad sam svirala bubnjeve na koncertima sa svojim bendom, smijala bih se od početka do kraja. nakon koncerta bi me neki iz publike pitali koji mi je, a pol njih je vjerojatno mislilo da sam na drogama.
kad sam obolila prvi put prije dvije godine i vukla se po institutu za tumore naravno da sam i tamo imala svoje predstave. kad sam se opraštala od njih, doktor mi je reko da sam im ful uljepšala tih par mjeseci i da nikad nisu imali takvog pozitivnog bolesnika. aj bar nešto.
sad nakon ovih operacija, budila bih se iz anestezije i nasmijala svaki put. puno puta mi je to spomenuto. ljudi se čude meni ja se čudim njima. pa u čemu je problem? šta ću se probudit i počet plakat?!?!?
i zašto ja sad pišem o tome?na kraju sam pa moram neki zaključak. pa ovako...primjetih da okolinu dosta reagira na mojim smijuljenje, pa neki misle da nisam normalna, neki da sam djetinjasta i balava, neki da sam glupava, a valjda niko ne misli da sam glupava, i s vremena na vrijeme neko baci neki komentar, a pogotovo sad, sad se valjda očekuje da ležim u krevetu i zapomažem. e i onda ja kontam, ma jel stvarno ostavljam takav nenormalan dojam, da li bih se trebala koji put iskontrolirat. nisam od onih koji se smiju jako glasno i čuje ih se do drugog sela, mene se u biti gotovo ne čuje. ne smijem se nit na svaku glupost već na te neke svoje neobjašnjive filmove u svojoj glavi. ne mogu često ni predočit što je to smiješno,a pogotovo kad sam sa sestrom. e onda smo ko dve sikare. evo primjera...sjedimo nas dve u čekaoni neki dan,uđe neka bakica i započne razgovor s jednom ženom, mi šutimo minutu dvije, napetost raste, znam šta slijedi, pogledamo se i počnemo bacat po podu, i ne možemo disat i plačemo i gušimo se i ja vičem: glupačo prestani, boli me, umrijet ću...i to traje, ljudi gledaju i pitam ja nju onda: jel bi ti sad mogla nekome objasnit što je nama smiješno? jel bi mogla? i ona mahne glavom i kaže ne. eto.
