aha, curka od 29 godina.
bolesna sam ko sam vrag...aabuuuu 2008.
četiri tumora na dojci
tri operacije
kemoterapija, AC, ona crvena,bljuv 2009.
metastaze na kralježnici
metastaze na plućima
puknuće šestog prsnog kralješka
operacija kralježnice
operacija pluća
epileptični napadaji
zračenje
kemoterapija pakitaxol
tri mjeseca u krevetu
atrofirali svi mišići
učim ponovo hodati
ugrađen centralni venski kateter, fuj 2010.
metastaze na jetri
kemoterapija xeloda
guštam ko gušter tu na otoku jednom u hrvatskoj. mali je otok, toliko mali da su mu jedva ime dali. malo tko zna za njega i dobro da ne zna, a da i zna možda bi mu zabranili i da postoji jer poseban vam je to jedan otok. smišan, čudan, svoj a baš mi drago da je posta i moj.
i brinula sam se kako ću ja na plažu taka sva izoperirana...ma vidi me, ka krpena lutka sam, svi će buljit u mene. onda je tata reko kad si najlepša. moja kćer. onda sam pitala mamu. mama je rekla...ma to uopće nije bitno. bitno je da si ti meni dobro. onda sam pitala sestru...ona je rekla...daj ne mogu sad, žuri mi se.
onda sam otišla na taj otok. pa sam hodala i gledala. u sedam ujutro su gospođe radile yogu u borovoj šumici a neki ćelavi muškarci malo dalje su sjedili prekriženih nogu i gledali nepomično u daljinu. ja sam im došla bu a oni niš. dobro, misla sam si, a baš ste nedruželjubivi. u sedam i petnajst već je bila kolona za kruh, vlakić ko u vrtiću i mještani se rasčakulali. ja sam došla po srdele i našla sam ih. njam. po kile deset kuna. inače srdele su krcate kalcijem i štite od osteoporoze a ja sam gospođa u menopauzi pa se štitim od toga umjesto od trudnoće. asti sto. i imaju više kalcija od mlijeka, da se razumijemo. onda sam otišla doma pa na plažu. bilo je pol devet. a na tom otoku nema niti jedne šljunčane ili pješčane plaže, bož sačuvaj, pa nismo u raju...to sve sike. a na sikama golači, e tako fino ko od majke rođeni. a dobro, neki pokažu samo sisu, a neki i guzicu i ono ostalo. i nema srama, sve je tu dopušteno. i pasi se kupaju s ljudima i ljudi sa tijelima krasnima. na jednom ručniku čovik na drugom pas. čovik zaštitni faktor petnajst pas šesnajst. pas pametniji.
i onda sam pojela špinat ka popaj, strgnula odjeću ka superman zakoračila ko oliva i ušla u more. i još sam malo škicala iz mora. debeli, mršavi, prljave uši, neodrezani nokti, neobrijani pazusi, noge, mozak, prljavi zubi, madeži po cicama, pupku, koljenima...a grbava koljena, ikserice, okserice....majko mila. pa zašto bi se čovjek time opterećivo? je li to zaista bitno? da li godišnji prolazi s takvim pitanjima? koncentriraj se na bitno. otplivat dnevno sat vremena. prošetat dnevno sat vremena. bitno mi je uhvatit jutarnje sunce, u osam. zato je bitno otići rano spavat. zato se i sakrivam po otoku i vjerojatno se sva ekipa pita di sam a ja moram izbjegavat večernje izlaske. to sad moram i to je sad bitno. jesi se koncentrirala? paaazi val.
i onda je bilo deset sati i morala sam doma. bježat sa sunca. kiiiba. i na putu do doma zaustavila me susjeda i pozvala na kavu. i nastavile smo temu. a susjeda ima sto kila i četrdeset godina. a ful je zgodna. i kaže...je mučilo me, al ovo ljeto sam došla u dvodjelnom kostimu i rekla mi je jedna.. pa prikice kako ti u dvodjelnom? pa debela si...a ja sam rekla. debela? šta sam debela? a nemam ogledalo doma, oćeš mi ga kupit?
nije mi fora da sport billy ima supersak a ja ne. šta će njemu? sigurno ima tri para kratkih hlača, par majica, jednu dugu, jaknu, kupaće, ručnik i ide na more. a ja...muko moja...cijeli dan pretačem. pokušala sam natrpat u jednu torbu, pa u drugu, pa u kofer, to ne stane...trpala sam i u kolica za plac, vraćice papirnate, plastične, kartonske, vunene, žute, roze, bijele. zamotala sam sve u poklon al poklon je bio prevelik. svašta sam radila al toga je previše.
pa me savjetuju....moraš napravit selekciju. pa kako? ajde kako? treba mi ručnik za plažu i bar jedan još dodatni. treba mi nesser. nemoj da počnem nabrajat kreme i lijekove. nećeš jel da? e pa i bolje ti je. pa onda piđama, kratke hlače, duge hlače i trenirka. slažeš se. ok. badića minimalno dva. od obuće japanke sandale i tenisice. tako je. pa steznik za kičmu. on mi zauzme samo pol torbe. majice kratke, duge, na kapuljaču i jednu jaknu, majko mila. i na špigete. jel mogu onda jednu i na špagete? a daaaj, šta ak budem gladna? ček sigurno sam nešto zaboravila. jesam...veš. pa ne budem prljavih gaća hodala. veš za mjesec dana, to je trideset gaća. da nisi pisnuo, da trideset, ja sam žensko...nemoj zaboravit da hodaš sa ženskom.
i zašto ja ne mogu smanjit sve stvari i stavit ih u supersak. užasno sam cijeli dan ljubomorna na bilija i njegovog psa vilija. i cijeli dan se zovem vanda i po kući hodam ko opaka banda.
neke dane bih izboksala. uzela bih dan i onda bih ga dobro sa svih strana zbombala i pitala...kae dan? buš još bio zločesti?
evo jučer...jedva sam čekala pol sedam. i onda sam skočila iz kreveta, istuširala se tak brzo da mi je ostalo još sapunice između prstiju, uzela cuku za lajnu i vukla na veterinarski faks. i onda nije vozio tramvaj šubićevom jer sad su tamo radovi pa sam još i hodala. je je kad me vidite da se vozim sa psom u tramvaju bacite nas kroz prozor...iš vun bolesni pas i ja. i onda sam došla tamo i čekala jer bilo mi je bitno da budem prva jer sam morala i ja u bolnicu. bio je to dan moje terapije. i ispalo je da pas mora na narkozu i vadit klas iz uha. i pas je išo na narkozu i izvadili su mu klas. i on je plakao. jeste li vidjeli psa da plače? e pa ja prvi put. i plakala sam skoro s njim. i popiškio se od straha, bola i svega. onda sam vikala nek ga puste, odvežu i maknu se. nisu htjeli i rekli su da sam uzrujana gospodična i da je to normalno, al ja sam htjela, jer znam što hoću, svog psa bez trauma, suza i straha. i dobila sam ga.
i onda sam ostala sama, bez auta, svi su bili na poslu, kasnila sam u bolnicu, a psu je visio jezik iz usta i nije znao za sebe. totalna nemoć. i koga nazvat, šta napravit? opet bivšeg. došo, odvezli cuku, pa mene. i onda je počeo dio broj dva.
nazvala sam pink...nisi mi više uopće prijateljica jer kasniš. a sestra je dignula cijelu bunu jer nisi došla i spasila sam te. izvoliš mi donijet kavu iz zahvalnosti. kokoš mi nije donjela. i onda smo počele maltretirat cijeli odijel. nije bilo pacijenata jer su svi otišli na godišnji. super mi je kako ljudi uzimaju godišnji od bolesti, kad bih bar ja to mogla. pink se došla prijavit za magnetsku rezonancu a ja sam imala svoju terapiju al je ostala samnom...maltretirat. sestra me bola u port, u srce..ja sam rekla au mijau a pink mi je napisala na ruku da je ona najbolja. kak laže. onda dok je u mene curilo ona i sestre su se igrale rata s injekacijama i vodom. to su vam inače sestre od šezdeset godina al u top formi. užasno mi je bezveze jer sam ja morala ležat. kad ustanem dok sam na terapiji i hodam po bolnici s tim stalkom na koturaljkama, kao prošli put, počne mi ići krv iz porta i onda vičem umrijet ću umrijet ću ide mi krv iz srca, pa počnu sestre trčat po hodniku a ja im kažem aaaaa jesam vas i dobijem po piksi. znaaam nije šala za seljaka, ne ..nije žvaka za seljaka, nosila sam te u krvi, a sad će njome da se hrane crvi. i onda kad su napokon svi završili u ludnici pink je otišla doma a ja sam se još malo nadroksala pa sam išla maltretirat doktoricu da mi smanji dozu kemoterapije preko ljeta inače ću si počupat živce iz prstiju na rukama i nogama. i sve sam joj opisla, pokazala, pantomimizirala nuspojave i pristala je..je. i onda sam i ja rekla cmok bok.
i brukala sam se. i neka si. cili vikend malog od dečka iz klape zvala filip fićo. mali se zove maroje. njegov čača gledao me cijeli vikend ko da sam s marsa pala a to sve zato što je moj dečko jednako retadriran ko ja kad su imena u pitanju pa mi krivo reko.
omiš je bio pun, prepun klapa. pjevalo se na svakom kantunu, štekatu, za svakim stolom, umjesto dobro jutro, dobar dan pjevala se pisma a ja ko da sam došla iz kine, ne znam ni jednu. al brate mili ni jednu. svi pjevaju a ja šutim i gledam ko tele. mislim da sam postavila tritisućečetristosedamdesetdevatiosammiljona pitanja ovaj vikend. koja je ovo klapa, a ova...od kud su ovi, šta to pjevate?šta? skupiše se seljačine...a? ma seljani. zašto se skupiše? pa da zapivaju. šta pivaju? merjane merjane...pa šta nije marjan...pa je al narodno merjan. a je ko da mene narodno zovu veda koja je to fora. aj šuti seljačino i pjevaj. pa rekla sam ti da ne znam. onda samo šuti. pa sam šutila.
pa neki injoštar. a? šta je injoštar? brod....nije lažeš...nije. pa daj mi reci šta je...posudica u koju se stavljala tinta... pa zašto o tome pjevaju. daj dosadna si. dobro idem se kupat.
onda sam otišla na wc i na putu je bio jedan čovjek. pa sam malo pokucala čovjeka i zamolila ga da se pomakne a on se okrenuo i ispričao. a čovjek je bio sljepac i naravno da je bio na putu jer nije ni znao di je a meni je opet bilo neugodno pa sam se ja ispričala i vratila ga na put.
pa su opet pivali a bilo je dva u noći. ja sam spavala s glavom na stolu. onda mi je jedan vikao šjor, šjor pivaj i probudio me. nisam ti ja šjor, ja sam šinjorina majmune čoravi. pa sam otišla doma i namusila se a majmun je trčao za mnom i dao mi pusu. oš sad mirnije spavat? ae, evo oću, baš oću kad me ljubia majmun.
i tako, grdelini djelili prvo misto s klapom cambi. znači vidimo se u finalu za dva tjedna. a ja sad moram učit. a praznici su. učit muko moja neuka, učit.
ja si ne mogu oprostit ovo:
kad sam bila mala, imala sam devet. sestra sedam. uvijek je hodala zamnom. užasno me to nerviralo jer sam bila frajerica a mala balavica me samo sramotila. sad je prekul kad dođe mala i kažem ovo je moja sis pa svi otvore usta i kažu vau. a ja im bacim kosti što bili su nam gosti. i onda smo se šorale. i jednom tako na vrh nekog brežuljka u parku, ko dva mačića. pogrebale se poćupale svoju dugu kosu. ćupala ona moju, još više ja njezinu. pa rekla ja pusti ti moju pa ću ja tvoju. i pustila ona kosu i dobila po nosu. a ja ju počupala iz sve snage, zašto nemam veze blage. eto i ostavilo mi to takve ožiljke još dan danas. kako sam mogla biti tako zla. i peče boli, duša mi rana puna soli.
i onda me uhvati i plačem...ja sam zla. ja sam zlica. ja sam gargamel. ja sam jerry mučio sam toma. ja sam sotona, nek ubiju me tri groma.
i dobro vama je to glupo al ja sam gledala jel moja seka ima rupu na glavi? jel joj raste kosa? jel ju glava boli? svašta sam ja i onda sam rekla dosta.jer kao prvo kad napraviš grešku prihvati to. napravio si je ti, jesi ti, da ti, zamisli nisi bezgriješan. drugo ispričaj se, ne bu ego izgorio, niš mu ne bude i dalje bu tu. ti si zajebo ti se ispričaj. kad se ispričaš pokušaš ispravit grešku, često ne možeš al bar si se uvjerio da ne možeš, ne moraš se pitat više da li možeš. i taj dio priče je gotov. dalje shvati da ne možeš živit u prošlosti vratit se i popravit stvar. to tako ostaje zauvijek. i tvoj život je baš po tome drukčiji od tuđeg, to je tvoj život s tom kaljom i ti ga takvog živiš dalje. znači unaaaaprijed ne unazad. nekad je teško ljudima objasnit da se život stvarno kreće prema naprijed. jako vole živit u prošlosti. meni je to jako nejasno. prošlost je bila. nema je više. gotovo. finito. crta. kiba. idemo. pakiraj torbe, zakasnit ću na autobus....omiš me zove....zdravoooo
e i zadnje, najvažnije...uvijek je najbitnije kako ispričamo priču u svojoj glavi, dakle probat koji put promjenit scenarij, od krimića napravit ljubić od horora komediju pa bude lakše ili od svega crtić....crtići su uvijek najveće ludilo. ćao kakao
znate šta je teško, najteže, sad ću vam reći.
zapravo nisam dugo pisala kako sam, kako to sve ide. psihički. to je bitno, u procesu bolesnih.
bila sam dobro, iako mi mnogi nisu vjerovali i mislili da se pretvaram. nije bitno, ljudi uvijek gledaju od sebe, razumijem. no sada sam još bolje. al ne zbog nalaza već jer sam zaokupljena s toliko stvari koje trenutno nisu vezane uopće uz bolest da iskreno zadnjih deset dana nisam ni pomislila na nju. pa me pozvala jana u centar za psihološku pomoć ženama obljelim od raka da prisustvujem prvoj grupi podrške i onda sam se tek sjetila da ja imam rak. i pomislila sam pa to je možda ključ. kad je čovjeku jako teško i ne može se nosit s nekim problemom treba ga zaokupit, animirat, dati mu obaveze. treba ga zaposlit da nešto radi. zašto psiholozi tako ne liječe. umjesto da daju baki antidepresive upišu ju na tečaj heklanja. neku tetu nek uči crtat ili pjevat ili eto šišat pse. poludim kad čujem da su na antidepresivima. baš me briga jel pomažu ili ne ja poludim i dođe mi da im otvorim usta i izvadim ih van. pljuj brzo dok je još vruće i trči oko kuće.
tako.
a sad ću vam reći šta je stvarno teško.
kad vas netko jako voli i ima onaj neki dan. taj neki dan vas voli još više a vi ste bolesni. i onda se taj prestraši i zagrli vas i stisne jako najjače da vam zdrobi bubrege. oprostite mu jer volite i vi njega. onda vam kaže ja ne bih da ti ikad odeš. volim te najviše na svijetu, kao nikad nikog. a onda skužite da vam je majica mokra. e to je teško. teže od svega.
p.s.
znam
u psihologiju bi trebalo uvesti liječenje putovanjima.da. jer kad čovjek negdje otputuje i promjeni sredinu promjeni on i glavu. o da. ne trebaju to bit neka bijesna putovanja, dovoljno grad selo ili selo selo ili grad grad. uglavnom terapija putovanjima, to bi ja radila, to bi pomagalo, ma sto posto a da nije prosto.
obično kad dođem doma kod mame i tate zabijem se u svoju sobu i rujem po svojim stvarima. tata ode u dućan kupit otrov za štakore...opet ćeš mi cijelu kuću odnest, šta ćeš mi opet pokrast?
nemam pojma šta očekujem da ću naći al nađem. evo našla spomenar. ovaj spomen možda nije lijep al ga čuvaj zauvijek. sjećam se kad sam bila mala spomenari su nama curama bili nešto najdragocjenije. onda u taški ne nosiš novčarku, e sori, nosiš spomenar. oš mi ga ispunit? nećeš? nisi mi frendica,bok.
šta se to iza brda puši-to vida svoje gaće suši.
pravilo prvo i jedino kojim počinje....piši, riši gumicom briši ali znaj listove mi ne trgaj, listovi su svi na broju prepoznat ću ruku tvoju. preopaka sam. odmah ti se sledi krv u žilama. pa da. i onda prvi koji mi je ispunio spomenar bio je moj dida slikar koji mi je nacrtao u tušu neke maslačke i bube i na trećoj stranici neku opaku sovu. mudro mudro. nakon toga slijedi naravno moja najbolja prijateljica iz osnovne koju sam nedavno srela baš...i kaže ona...jel se sjećaš ti prijateljice moja kad smo mi išle u cjelodnevno boravak i moj tata i tvoj tata su morali rano na posao. i onda su nas dovezli prve u školu. to je bilo u pol sedam ujutro. ti su imala uvijek dva bananka. jedan bi onda dala meni a drugi bi ti pojela.
prijateljstvo teče kao rijeka uspomena ostaje do vijeka.
najponosniji bi bili kad bi nam spomenare ispunili nastavnici ili neko od odraslih. meni je ispinio nastavnik iz likovnog i zalijepio mi fotku na kojoj je slika koju je on nasliko. uz didu to je jedini odrasli. očito sam samo slikare uvažavala. snob. a ne i još jedna nastavnica kaže....pisat ćemo test to je loša vijest, vida nemoj brbljat, pa ćeš dobit šest. to mi je bilo super smiješno .
onda smo obožavali pisat vida+lana, vida+maja, vida+sonja....sva lezba do lezbe a nismo ni znale a od rubova stranice bi napravile uši na koje bi napisale otvori i tamo bi pisalo vida voli silvija. da i sad sam se sjetila da sam cijelo djetinjstvo bila zaljubljena u dečka s umjetnim okom. bio mi je užasno zanimljiv jer nije imao oko i uvijek sam ga škicala i pratila šta se s njim događa. sve do dan danas. i danas,dan danas, je danas uspješan odvjetnik i ima jako zgodnu curu manekenku i ja sam sretna.
pao vrabac s mosta, za ovaj spomenar bilo je dosta.
nakon kemoterapije prvo izraste sloj bejbi kose pomješan sa pravom gustom i čim on izraste dovoljno dug za šišanje ja odem na šiš ćevape. ne može....frizeru. i onda dođem i sjednem. i onda dođe neka kojoj se neda čekat i htjela bi prek reda, pogleda mene, naćuli se kakvu bi ja to frizuru i onda počne " ha ha ho ho ho ho" već počnem vrtit očima....dobro dobro gospođo niste djeda mraz... pa kaj vi gospodična uopće imate za šišat ho ho, pa zakaj ste vi došli? tražeći pogledom po salonu odobravajući osmijeh publike na svoju super foru. pa kakvu frizuru vi uopće možete ošišat? ja gledam????!!!! pa ona se još ne gasi.jao. gleda frizerka mene gledam frizerku ja. ustati ili odustati. to vam je ono...kad čovjek završi u zatvoru. pretjerujem. to je. šta je to? malograđanština. to je... svašta bi to moglo biti. mogla bih ustat, doć naperlitanoj prostakuši i puhat balone od žvake u facu. fizički dodir je zabranjen. mogla bih ju vrijeđat. to si ne dopuštam. mogla bih počet vrištat ko luđakinja. mogla bih ustat i skakat dok ne izbacim nervozu a ne smijem zbog kičme. a mogl bih ostat sjedit i šutit ko da ništa nisam čula ni vidila. to sam i napravila. djeda mraz je bio danas u salonu? jel? eo prvi glas
i sjetila se kako kaže jedna moja prijateljičićica.. ljudi nisu zli namjerno već su jednostavno nekad blesavi i nemarni. pa se ošišam i zaželim naperlitanoj puno bejbi kose i puno djeda mraza da joj darove nose.
prvo sam ja išla na operaciju. onda je moj pas išo na operaciju i sad moj auto ide na operaciju. svi ostali su me se odrekli i rekli nećemo biti tvoji jer nećemo ići na operaciju. ja sam rekla niste mi uopće nikad bili moji kad niste htjeli ići na operaciju. i tak je to...začas se sve obrnulo jer je došlo doba operacija. počele su plastične operacije, pa operacija trijumf, operacija gena, operacija crnih rupa...moja sestra radi s operacijskim sustavima...
operacije mi preokrenule cijeli život.
prvo su mi operirali cicu. stavili su mi leđni mišić. rekli su neću moć sušit kosu i dohvatit ništa s leđa. kaj oni znaju, sve mogu. onda su mi izvadili devetnajst limfi. devetnajst? ico miki...to mi je ko da si mi pazuh izvadili. kaj to postoji? pa je otišo kralježak, aj bok i šest centimetara. teta žirafeta nisam više ja. onda jedno rebro...cika caka. pa komad pluća. odrezali ste mi pluća? pa ja sam gotova. ajde gospodična pa ljudi najnormalnije žive i samo s jednim. jel? a dobro onda ja s jednim i po još normalnije. pa sam na silu snjela jaja i eto ti ga na...
želim vam reći...nemojte se bojat operacija.nemoj se bojati ni ti moj auto. organizam svašta podnese i uglavnom bude sve baš dobro...ma još i bolje
super su mi te naše glave. to su naše kuće. u njima živimo, da baš u njima. to je pravi dom. tu nam je sve. baš sve, prava pravcata imovina.
i onda sam se zabrinula, kad mi dođe netko i zamoli me da mu kuću sagradim pa kako, kako ću mu sagradit drvenu glavu?
ovaj tjedan sam radila. i ovaj vikend ću radit. odmah su se uskomešali da je naporno i da ne bih smjela jer sam odmah uzela radit dvanajst na dan. dva po dva dvanaest. e a e. al tako je to kad uživate u svom poslu i radite nešto što volite i još uz to kreativno. dvanaest prođe ka dva.
i ko nekada, ma tako ka svi, šta glumim, gasi vekericu, peri zube, oblači fine gaće i trči na autobus. auto ću popravit nikad. pa zakasniš na autobus, pa se bacas šoferu pred šajbu nek ipak stane jer ako zakasniš ući ćeš u ured i počet dan krivo. i malo trumbetanja, pogledaš kako se ko obuko, proviriš u tuđe novine, vidiš ko se jutros nije oprao i evo te na poslu. dobro jutro, dobar dan....ah tako sam sretna, ja radim, koji divan san.
i onda. i onda. i onda, žuuuuuuuuk. zbilja. ljudi.
svi smo mi drugačiji stoji. i ja sam djetinjasta, dobro. i malo možda naivna, aj dobro. i čudom se volim čudit, a volim kad je meni to čudno. i razumijem ja, stvarno razumijem puno toga al ne razumijem kad čovjek ide protiv samog sebe i gnjavi se. znači, ljudi, čak veliki dio njih, jako jako, dijeli svoju poslovnu od privatne ličnosti. ja za te ljude kažem da su podvojene ličnosti. ti ljudi kažu, neeeee nismo. ja kažem daaaa jesteeee i tolko otvorim usta da ih pojedem al nisu mi fini. pa kako? na poslu si jedan, gospon franjo...malo zajeban, lagano šupčić, s ljigavim smislom za humor, gaće ti se uvlaće u guzicu jer nosiš hlaće krivog kroja a doma si francek koji hoda u potkošulji i gaćama na točkice, nisi odrezo nokte mjesec dana i prdneš prvo ujutro kad se probudiš. karikiram naravno, nadam se da nije takav francek.
razumijem dakle da su na poslu svi malo pristojniji i finiji al ima krajnosti a najveće su mi kad se brani čovjeku da bude ono što je, već postoje pravila kakav mora biti. to su mi krajnosti i ne mogu shvatiti kad me na poslu netko krivo pogleda jer sam se nasmijala i bacila foru na nečiji račun, djetinjastu, najdjetinjastiju naravno, al taj poslovni ego ni takvu ne može podnijeti da ne bi ispao manje važan i da mu se kravata ne odveže, od fore moje krive boje. eto ti ga na, sad je i moj fora ego negdje odgego.
