|
|
nedjelja, 31.01.2010.
|
jutros sam se u kupaoni mislila mislila i onda rekla: prejebeno!
jer, pazi....jednog dana ćemo imati u kupaoni pokraj zahoda mali displej na kojem ćemo moći čitati šta nas zanima...nećemo morat silne novine i časopise i stripove i knjige razvlačiti dok nam guza radi....ili čitati upute s detrđenta, šampona ili čega već.
dalje, brijem da će ljudi imati po đepovima neke mini akumulatore koji će im služiti za napajanje naprimjer malih grijalica, to sad po zimi...onak kak su lediode male točkaste, e tako će biti neke male točkaste grijalice koje ćeš pokeljit di oćeš. mislim da će to najviše od koristi bit beskućnicima. i ne samo to, nego će po zakonu država beskućnicima morat osigurat to, a kad nemam još ime za to. al morat će, morat će.
postojat će napokon i neka mini letjelica, al tu mislim na baš mini. ono primiš ju za ručku, digneš ruke u zrak, ona ima propeler i letiš. ma tek tolko, dvajst centimetara od poda. treba to postojat da ne moraš one štake navlačit kad slomiš nogu a i za bake i dede. ja se njih malo bojim kad ih vidim s tim štapovima, jedan je opalio moju mamu po leđima.evo deda vama lijepo propeler pa pičite. što hladno vam je? aaa letite na jug! lijep pozdrav, vidimo se na proljeće.
e a što se tiče kamera, fotića i toga...sigurno će jednom...al ne znam oću li to doživit, postojat leća koja skenira sliku. samo ju staviš na oko, pojedeš doručak i odeš na poso. navečer, kad dođeš doma, prije nego počneš kukat kakav si užasan dan imao, muž, žena, svekrva, ili s kim već živiš, pregleda snimku i posvađate se prije spavanja jer si opet jeo hamburger u mcdonaldsu a znaš dobro da je to nezdravo. i neka te sad boli trbuh, ma neću okom trepnut.
kad si bolestan, jel ja moram stalno tu bolest spominjat, stvarno sam dosadna al šta ja mogu kad će i tu bit inovacija...znači u krevetu si, vani je minus a imaš đukca kojem se piša...tsss pa postoji i za to riješenje...đuku obučem u odijelce koje ima GPS i isprogramiram kojim putem da ode u šetnju i vrati se doma. nije nemoguće...uopće nije.
a sigurna sam da će se naći način da napokon čujemo što životinje i biljke misle, izmislit će i haubu koja po predlošku šiša kosu, svaka obitelj će imat i šivaču mašinu koja sama šije odjeću, jer i kinezi će postat preskupa radna snaga, telefoni će se sami javljat i govorit gospojica reže nokte ne može sada, postojat će i kontejneri za seks na javnom mjestu, što znači nestat će neki tabui...i svega će još bit, svega...i sad ću cijeli dan mislit o tome i samo ponavljat prejebeno, prejebeno.
|
subota, 30.01.2010.
|
a zijev zijev, hrkhrkhrk
ovako to kažu neki ljudi iz naroda: veterinari su jedini pravi doktori. jer, živina dođe svom doktoru i onda samo bleji u njega...nema tu kukanja i mukanja...boli doktore, povraćala sam cijelu noć, nisam jednu vlat trave jutros popasla a o stolici da vam ne pričam...neće ni kobila doći i reći boli me grlo, nit krmača boli me papak. nego fino obuće veterinar rukavice, pa jednu ruku u guzicu, drugu u usta, malo stisne bubrege, malo jetru, puhne u uho i postavi dijagnozu. eeee he to vam je doktor. doktorima za ljude kad i kažeš šta te muči oni ne znaju postavit dijagnozu. ma nije da imam nešto protiv doktora, pa da idem ponovo studirat upisala bih medicinu. ko mala sam uvijek govorila da ću bit kirurg, pa su mi govorili da to nije ze žene pa sam im govorila e baš pogotovo zato oću. i trebala sam, mogla bih sad samu sebe operirat. a možda bih ko moj tata koji je upiso veterinu, vidio krv na maci i pao u nesvjest. onda je upiso pravo.
dobro ajde, je, zamjeram im ...prvenstveno tu ograničenost na svoju specijalizaciju. tako će onkolog isključivo znat sve vezano uz tumore a kad ga pitam zašto mi je sad opet ispao kralježak i kolko još moram nosit taj usrani steznik on će mi reći nek pitam to ortopeda a ortoped neka pitam onkologa.e onda najbolje da pitam čistaćicu u bolnici. ta teta prođe par odjela u danu, nasluša se svega, nagleda se i nauči,. oooo znaju čistaćice, znatiželjne su to guskice, zabijaju kljun gdje treba i ne treba, pitaju, slušaju a vidla sam da i mito primaju.ma nisam, lažem.tete od metle su tete od iskustva.
i kad sam već kod životinja, otela sam tati ono dlakavo smrdljivo najslađe pseto, jer sad mi počinju nuspojave od terapija a kaže mama...ma to ti je terapeutski pas, on liječi, nosi ga. pa aj, aj baš da vidimo.
|
petak, 29.01.2010.
|
e došla sam. imam friške tračeve...evo još cvrće.
nadrogirana sam ko kobila, mentalno pijana. ležiš u tom bolničkom krevetu, totalno si high, slušaš i blejiš.
glavna sestra ima novu foru pa stalno govori bok daj...zapravo ne znam jel bok ili bog, no bok joj dam, evo ti stara i dva boka al bog nemrem, kak da ti to dam.
pa došle dvije te luđakinje koje sam upoznala tam. ova jedna, psihologinja po struci priča kako joj je jednom medicinska sestra digla tlak pa je izvadila nož iz torbe samo da ju skine. kao ono: pa šta, ko nije imao butterfly u srednjoj školi? hm, pa ja nisaaam!!! onda priča kako je pobjegla s jedne kemoterapije. kao dolazila bi tamo ta svaka tri tjedna, nije uopće komunicirala, jezikom, tim pravim jeziikom u ustima, već samo jezikom znakova, pa ju sestra išla piknut a ova odmahnula glavom da ne može i crta van. ode, nema je više.gospođa psiholog? a deset minuta prije toga objašnjavala ovoj mojoj kukunki, da bila sam opet s njom u sobi, da nije to normalno da nije nikome rekla da ima rak. inače kukunka je stvarno uspjela prvi tumor izvuć tako da su znali samo starci i niko drugi. ode s frendicom na kavu i šuti ko pičić. ej stara kaj ima kod tebe? pa niš evo, baš sam nekako sretna u zadnje vrijeme, sve me ide, o zdravlju da ti i ne pričam. al kukunka bila dobra ovaj put, skulirala se, moram ju povalit. na ne budalo povalit, pohvalit.
a dolazi ona nakon mene u bolnicu, dolazi od frizera. tako je to sad u tom našem privremenom svijetu, pada kosa, dlake, sve...sva sreća da se po biologiji dijelimo na sisavce a ne na dlakavce jer mi, mi sad nemamo ni jedne, aj dobro imam na rukama još samo. jel da je to fuj? no, i dolazi ona od frizera i priča mi kako je frizerki ukratko objasnila o čemu se tu radi i rekla ajmo na ćelavo...jadnu curu skoro herc čopio a onda ulazi druga frizerka i vilica do poda. gleda i ne vjeruje, pa ko se danas još brije tako na ćelavo. a ha ha, i zamišljam ja tu scenu i plačem od smijeha a jadne frizerke vjerojatno istovremeno plaču doma i kukaju nad svojim užasnim danom.
e a ova druga luđakinja sjedi i provali: ma malo sam sjebana danas, mamurna sam od sinoć. jebote ženska se sinoć razvalila i došla danas na kemoterapiju. jel treba to uopće komentirat? i onda joj sestra spiči neki lijek od kojeg abnormalno svrbi šupak i ova počne skakat po sobi i čohat se i vikat aaaaa ne mogu, ko da mi mravi hodaju. jebote, lijek od kojeg svrbi guzonja. ja taj još nisam probala, fala lepa, ni ne bih.
i ležim ja i slušam i jedva gledam, pa mislim, jel ja to haluciniram, pa nije me valjda tak razvalilo. i onda sestra počne pričat o narkomanima, ko da me skužila i kaže da su to najgore mimoze. da te kad pika samo skviće i zapomažu...jao nemojte sestro tako vam svega, jao boli, molim vas poštedite me pikanja.
i eto došla doma i pobjedili u rukometu i idem sad opet natrag, malo bi me slikali. ja reko može slikajte...oćul bit u novinama?
|
srijeda, 27.01.2010.
|
e neću više pisat prvu rečenicu sa dan jer mi ide na živce!
idem ja onda danas...nagradno pitanje: di idem? koja kuća ima križ a nije crkva? evo pomoć...tinuninu....vrijeme ističe...op op i imamo točan odgovor, boooolnica, bravooo. naš natjecatelj moli da ostane anoniman.
e al prije nego odem moram bacit par hejtova, da se ne bi mislilo da sam ja neka divna i krasna, božsačuvaj.
znači općenito bacam hejtčinu na sve što se bogate na bolesnima. tu su prvi bio&bio...na njih bacam takav hejt da mi nije jasno kako to još do sad nisu skužili i dozvoljavaju mi ulazak u njihov dućan. ja odem tamo naravno, nemoš bit kritičan napamet, al ne dam im ni kune. ma ono da mi crijeva vise kroz nogavicu i oni me mogu spasit svojim pripravcnima od min 1000 kn ja ne bih dala. ne ne ne ne. koje su to spike? prodajemo sve zdravo, eko, bio, za jačanje imuniteta al gospođo ak nemate novaca šta radite u našem dućanu. ne pušim da ako je eko da je skuplje. crni kruh je nekad bio za sirotinju i najjeftiniji, sad je zdrav pa je skup. čvarci su bili za prave seoske ljude sad im je cijena ko tartufima. a i pila sam onaj biobran za imunitet na prvim kemoterapijama pa sam prestala baš za probu i nikakve razlike. nisam se ni jednom prehladila ni šmrcnula. bio&bio drop dead!
bacam hejt na montaž stroj koji je sad na račun ispovijesti sudbina žena koje su nezaposlene (većinom zbog bolesti) napravio patetičnu predstavu. to su ispovjedi žena, alo, kakve to veze ima s kazalištem??? i kakvo je to preseravanje ako je karta za prošlu predstavu montaž stroja koštala 200 kuna i upravo ta žena s burze koja možda obožava kazalište si ju nije mogla priuštit.
bacam hejt na ljude koji se hrane tuđim sudbinama, prvenstveno sa sudbinama bolesnih, jer im tako njihovi životi djeluju onda vrijednijima. tuđa bolest njih čini jačima. odmah vadim boksačku rukavicu iz torbe i nock out u bulju.
bacam hejt na ljude koji govore da bu bogek pomogel kod izlječenja. ma koji mrtvi bogek? zakaj je taj bogek dozvolio da se razbolim da bi sad pomago. bogek isto živi u 21. stoljeću, treba i njemu sad vremena za sebe samog. malo da teretane, pa pedikure, shoping i to. na kog je isus bio onak lep ak ne na svog tatu. vidi se da ćaća drži do sebe.
i tak...još usput bacam hejt i na herpes koji mi sada izbija na usnici, na iglu koja će me upiknut u guzicu, na hladnoću, na valunge i krv iz nosa.
eto...bacanje hejtova je totalno zabavno...mogla bih se danas to igrat sa cimericom. možda me ne skuži, pa bude još zabavnije.
ošla.
|
utorak, 26.01.2010.
|
hladan zimski dan produžuje mi san!
samoća... je za mene: čitanje knjiga, gledanje filmova, šuškanje u krevetu, visenje na kompu, kupanje u kadi, pisanje, crtanje i razmišljanje. i moram priznat da sam se pitala često zašto se ljudi bune kad su sami, al sam onda skužila da je stvar što ja nisam nikad bila, uvijek hrpetina izvanškolskih aktivnosti a kad sam otišla od staraca sam živila ili sa frendicom ili s dečkima. i da, nikad sama...sad znam biti sama jer sam bolesna i na bolovanju i to mi bude ludnica. al dobro, nisam ja problem, problem su oni koji to ne mogu i unesrećuje ih. al opet ću reć ja tu nešto. uvijek sam i razmišljala...šta! kad budem stara i sama, ako, prići ću nekoj istoj tako olupini i pitat ju: e jesi ti isto usamljena, pa ajmo se mi družit....ili ću otić u starački dom ili ću otvorit kod sebe privatni starački dom, za recimo tri osobe, naći medicinsku sestru koja bi radila u fušu i da vidiš. sve će to bit na crno pa možda završim i u zatvoru, al opet nebum sama.
ajmo dalje. moja mama obožava bit sama. moj tata laže da voli bit sam, jer kad ja dođem doma na par dana najsretniji je na svijetu i ne gasi se pa mu tu i tamo kažem nek začepi tu lajavu gubicu, onda se naravno naduri i ne priča samnom tjednima. sotona...ja ja. jedna moja prijateljica mrzi bit sama, iako je nekad to volila. a je, volila je jer bi si popljugala pa ni ne bi bila sama već bi se družila s duhovima iz svoje glave, onda bih ja izašla van družit se sa stvarnim duhovima a ona bi mi išla na živce. danas su ti moji duhovi moji prijatelji a njezinih više nema i usamljena je. istina je, možemo šivati neki svoj životni put al pitanje je jel nam kroj dobar. al zato i jesmo ljudi, viša bića, koja razmišljaju i komuniciraju i mogu si pomagat. ej stara, kaj radiš danas? oćeš gulit krumpire samnom? gulit krumpire??? pa ajmo radije autom do zagorja pa krast krumpire po vrtovima. odlično, može!
zato su izmišljeni i psiholozi i psihijatri i sociolozi, tu su i filozofija,filmovi i knjige. svi oni obrađuju tu temu. tu su na kraju i prijatelji koje ljudi odbacuju kad osnuju obitelj, jer napokon osjete tu sigurnost koju su tolko tražili i misle nikad više neću bit sam. al krivo...kriiivooooo...jedna balavica odmah poručuje da je to sranje, jer ko bu tak taj bu se družio s duhovima na kraju. pa šta misliš, kad ekipa govori da ima doma duhove. pa to je taj sindrom. ja im vjerujem, nema šta drugo bit. samo oni istjerivači duhova, e to ne vjerujem. ti samo prodaju maglu. to zanimanje treba ukinut, svakako.
|
nedjelja, 24.01.2010.
|
dan dan dan!
preseravanje prvo: vozila sam auto i to bez po frke, mogu se rotirat iz kičmice, jednom sam se čak zavinula za 360 stupnjeva, onak ko štrik, je moš si mislit....idem sama do grada pa sjednem popijem kahvu i vratim se doma a večeras idem sjedit u kazalište a sutra idem sjedit u kino. a koja sam faca. i pazi sad...u srijedu sam u bolnici opet i ne smijem to njima pričat, sestrama i doktorima jer prošli put kad sam se pravila najvažnija sa svojim malim uspjesima, doktorica je nazvala moju seku i objašnjavala joj da ja pretjerujem i da bih trebala malo stat na loptu...je, baš me zanima jel ona može stajat na lopti, jer sam ipak nedavno operirana i trebala bih mirovat. i jako, jako sam se onda napuhala od bijesa, jer kao prvo: nek mi pokaže jedan dokaz da sam nazadovala u svom oporavku svime time šta radim i drugo: da se ne forsam i trudim i guram dalje još uvijek bih ležala u krevetu i išla ku-ku, maaaaamaaaaa, ku-ku. da dobro, sad se svađam sama sa sobom, al sam ljuta što ne mogu reći bravo mala već me stave u luđačku košulju.
inače ovaj tjedan imam susrete s totalnim čudacima. moj dojam je utoliko pojačan jer sam pročitala murakamievog "kafku na žalu" koji isto koketira s neobičnim likovima i situacijama.
imala sam posjet bolnici sredinom tjedna, neko bezvezno vađenje konaca...i našla se opet u toj tvornici ljudskim mesom okružena ekipom iz različitih galaksija. odmah pri ulasku u zgradu susret sa smradom...al nije da to sad smrducka pa pobjegneš lijevo u hodnik pa je ok, oooo ne. onda ulazim u lift a u liftu borba ko će prije stić na svoj kat i u totalnom su strahu oće li uopće uspjet izać van jer moglo bi se dogodit da unutra ostanu zauvijek.ja samo to gledam i ne vjerujem.pa se jedna fina smrdljiva, je smrdila je po znoju, gospođa naslonila na mene i zauzela lagani čučanj spremna na otvaranje vrata i šprint van i meni je tu prekipilo i počela sam vikat i vid vraga najednom se svi probudili iz svojih noćnih mora i smirili.
medicinska sestra me poslala popiti kavu i neka se vratim se za pol sata. kod aparata sam imala situaciju s bakom koja u životu nije vidla tako nešto...aparat koji ti prodaje vodu i sokove???!?!?!? i sva nesigurna me pitala kako da ona to kupi i kolko to košta. u njezinom pogledu mi se učinilo da traži radnike koji iza te kante pakiraju tu vodu i stavljaju u izlog aparata. najbolje mi je bilo kad sam je uputila da gurne ruku unutra i izvadi si vodu a ona je to učinila sa takvim strahom, ko da gura ruku u usta istine u rimu (la bocca della verita). aj dobro riješim se jedne babe napokon i na povratku u ambulantu naletim na drugu:
-ej curo
-molim
-od kud ti kava?
-kupila sam ju dole u prizemlju
-skroz dole?
-ne etažu niže, u prizemlju
-a kolko to košta?
-pa imate po 3 i po 4 kune
-a kolko ta tvoja košta?
-moja je 4 kune
-a jel ta sa šlagom?
-ne nije
i begam dalje al ona uporno
-ej curo, curo, dođi malo!
oprezno se približim a ona sa šaptom
-oš i meni kupit jednu?
???? ne ne ne, neću, bole me leđa, moram sjest, zdravo doviđenja, idem skidat šavove, mani me se. i skinem šavove i krenem van, doma a ona još tamo sjedi, vještica i čeka me i sikće:
-ej curo, jesi popila kavu?
i još neki bla al sam otišla pa nek me vata ak me oće čarat.
a onda me u gradu zaustavio neki čičica, da ne bi misli da su samo babe krejzi, i počeo mi tumačit da je on čovjek od mode, istančana ukusa i da sam ja baš po tom njegovom ukusu, tako jednostavna a tako...i počeo ljubit svoj palac i kažiprst, a ja kažem hvala i špura...a on se ne predaje i viče - diiii ideeeš?, vičem i ja - uuuu knjiiiižnicuuuu, on - štaaaa ćeeeeš posuuudit, ja - neee znaaaam...
e sad...ajmo opet preispitivanje. zašto bi oni bili čudaci, pa ljudi su jednostavno otvoreni i nije ih briga, znaju šta ih zanima i šta traže a ja, kao vjerojatno i ljudi oko mene, sam navikla na nekakav usrani bonton i norme ponašanja i onda kad su baba ili deda znatiželjni i brbljavi ja se iznenadim i to mi bude smiješno, čudno ili ne znam kakvo već.e pa idem baš sad izać van i pitat prvog kog vidim jel mi može kupit malo sira...a od sira guzica svira, aaaaaaaaaaa.......jer mene bole leđa.
|
petak, 22.01.2010.
četvrtak, 21.01.2010.
|
e bok, dobar dan!
ovako ću podijelit: na one koji život gledaju kao zabavu i one koji ga gledaju ozbiljno. ima i onih koje baš briga, bitno da prođe i obave ono kaj se mora...njih sad zaboravimo...nema mjesta, svi stolci zauzeti...ža mi.
i pazi sad, to su dva dijametralno suprotna gledanja na život. čovik zabo će se našalit na gotovo sve...i na svoju nesreću, pa i na tuđu nesreću, bit će ga strah i trest će mu se gaćenke,razmišljat će zrelo i imat zrele postupke ali neće na stvari gledati dramatično i konačno, progutat će knedlu...isusati knedle...e radila sam neki dan knedle sa jabukama, skuhaš krumpir pa baciš unutra sol, jaje, brašno i ribane jabuke i šta dobiješ...dobiješ kašu u koju naravno upadneš i nemreš van pa poludiš i baciš se u lonac zajedno s njom. nikad više knedle od jabuka!
čovjek zabo će vjerojatno i izlanut nešto na što će se većina ljudi u određenoj situaciji, tu je sad riječ o ozbiljnim situacijama isključivo, zgranut i osudit ga. al on si nemre pomoć jer on nema te oči, i on ne vjeruje da je to stvarno tako gadno i da postoji najveće zlo. koji put se probudi pa shvati pa malo plače pa zaboravi.
a ovaj drugi gospon, gospon ozba...taj gleda zabu i ne vjeruje. on je jako ozbiljan i ima pristup odraslog i zrelog. on smatra da se sa kontrolom i smirenosti, iako samo što se isto nije usro u gaće, lakše stvari riješavaju. i taj onda sjedi satima i razmišlja. i preokreće događaj sa svih strana i pokušava naći rješenje, i vrti, vrti, vrti i dok on izvrti situacija se riješi sama od sebe. njemu lakne i zadovoljan je. protrlja šake i kaže: dobro je, jedan problem manje.
tako nekako ukratko ja vidim njih dvojicu. e al kad se sretnu....uf...to ni lako. zabo ima babarin, lizalicu u ustima, zvečku u ruci,blebeće bez prestanka i krevelji se a ozba se češka o brk, hoda gore dole, lagano mu se pari iz ušiju, isprovociran je i baca hejt na zabu. i eto svađe. nema šanse da se ta dva svijeta skuže. ozba će uvijek misliti da ga zabo ismijava tj. da ismijava ozbiljnost situacije, ozbin pristup i trud, a zabo će bit nesretan jer ozba viče na njega iako nije ništa skrivio i nije zlonamjeran, već se samo voli smijuljit, zapravo bit će i zabo ljut jer mu ozba kvari šalu i smatra ga djetinjastim i neozbiljnim, a on to nikako nije, oooo vjerujte mi, nije. u biti ako naleti tko na tu dvojicu nek razmisli ko je tu zreliji! a pogodite i ko je popustljiviji i duže živi. lalala lala la
|
srijeda, 20.01.2010.
|
oooo pa dobar dan, sunce je izašlo kroz zimobran. a to znači da danas šetam sa svojom pratnjom, gospojicom sjenom. ode mi ča svake zime al bude mi drago kad navrati.
ma kako je to interesantno. navodno...nisam ja kriva ak nije tak, ali kažu da ako su mama ili tata neuredno živili prenose na dijete takve uništene gene. mučo interesanto. e pa moj tata je živio ko pravi zagrebački mulac. fakin je lokao s ekipom, smucao se okolo i uništavao. ne mogu reći ni da se zdravo hranio jer u našoj kući je najbitnije imat kobasu i štangu špeka. mama je bila pak prava štrepsa osim što je kad je otišla u london kupila konzervu mesnog doručka i nakon par zalogaja skužila da jede pseću hranu. di su se njih dvoje našli bogte pito al njihova mješavina baš i ne štima. tu se neš dobro poremetilo pa sad ja to moram spašavat. e mama e tata...
al opet, niš ja to ne vjerujem....dalo bi se tu puuuno diskutirat, a neda mi se sad.
i sjetila sam se što fali u bolnicama i zašto znaju bit ljudima depra. muzika...da muzika. s muzikom bi bilo sve drugačije, apsolutno. dobro ne bih bas dj-a stavljala iako zač ne, al bar da stave onaj đuboks. zvuči ko đukela boks, kutija za pse.ubaciš novčić i izađe đukac. ma neeeee.a muzika jer muzika totalno odvlači misli i htio ne htio neko će se počet ritat, pa drugom to postane smiješno i da vidiš veselja. je znam, i onda dođe dežurna doktorica i počne vikat na cijelu čekaonu da ovo nije disko nego bolnica. uvijek neko mora upropastit veselje. al imala bih ja zato u torbi paradajz pa gađala ravno u usta lajava. šta viče na bolesne ljude, baba isfrustrirana. i znam da će mi neki pametnjaković reći da za sve to postoje i pod i slušalice, ali od toga se kvare uši, boli glava i ubrzo moraš nosit onaj aparat za sluh. e pa stavi si ti pametnjakoviću slušalice a ja moram ić sad. aj bok.
|
utorak, 19.01.2010.
|
ovaj dan je ko mutan ekran al svejedno ću izać van.je je, oću.
kako nemrem vozit auto još onda se dosta vozim taxiem pa gledam te taksiste, luđaci uglavnom...ooooo da, kad se sjetim onog jednog koji me prije par godina poljubio a htio i jezik gurnut, joj bljak, al onda sam se još mogla branit, šta bih sad...ugrizla ga za jezik, stisla trubu i gurnula mu dva prsta u nos. a šta kad nemrem niš. dok ja izađem iz auta i noć već padne i puž pređe cestu.. al nisam o tome htjela. i gledam ih,i meni to baš zanimljivo zanimanje. pa se mislim, zašto si osuđen cijeli život na jednu struku. zašto se ne bi mogli mijenjat svaku godinu. ima dosta zanimanja u kojima ti ne treba obrazovanje a u onima u kojima ti pak treba budeš zaposlen ko pomoćnik, desna ruka specijalisti. eto tako bih jedne godine bila taksistica, druge kustosica, treće knjžničarka, pa još vodila pilates, bila teta u školi, vodila neki kul kafić, bila bih i perač prozora....e to je najmanje stresno zanimanje, ma sto posto. kaj, uzmeš onaj štap sa spužvom na vrhu, kantu vode i pičiš. pereš stakla, bildaš ruke, sretneš pajdu, radno vrijeme kako kad, nagrade te kavom, padne mrak, odeš leć.a je, lako je tako.
a jučer rješen veliki veliki misterij. da da, tumor je u obitelji. obolila i baka. geni...smrdljivci. ja bih da postoji neki filter za pokvarene gene pa da oni u tom cijelom procesu kod stvaranja bebe jednostavno odu u crijeva i pa pa van.
|
ponedjeljak, 18.01.2010.
|
danas je kao najdepresivniji dan u godini, kažu znanstvenici...ma kak su to izračunali da mi je znat? sigurno nije dan s najviše samoubojstava, nije ni s najviše oborina, jer niš sad ne pada, nije ni da ljudi hodaju krvavi po cesti a nije ni da mrtve ribe padaju s neba. ja to niš ne vjerujem!
ovako to ide:
razboliš se jako...kažeš, jednoj osobi, ta drugoj, druga trećoj i krene, ko domino .i svi saznaju, svi koje poznaš i ne poznaš. pa neka! onda te nema neko vrijeme u javnosti, uf pa nema te skoro pol godine i jedan dan kuc kuc, oprostite sused imate malo mlijeka, znate nedelja je.
i izašla sam tako neku večer na mineralnu u svoj omiljeni kafić. nije bilo mjesta za sjest, jer ipak je to subota navečer al uspjela sam nabavit jedan barski stolac i sjela tako u prostoru bez stola, kraj ulaza. na kraju sam se osjećala ko blagajnica ili još bolje ona kaj cvika karte jer svako tko je ušao je naletio ravno na mene a meni došlo da kažem: uđi uđi slobodno, besplatno je. e i, šta se dogodi, okej sretnem poznate i baš im je drago što me vide i grle i ljube i viču i bla al sretnem i one s kojima A nisam prozborila nikada, osim bok, u kojem nema A he, al i ti takvi bokavi mi isto prilaze i viču, ljubu i grlu. ne bunim se ja uopće, pih dapače al malo me to rastuži. ma samo malo, mini mini malo. jer zašto sam im sad draga bolesna?pa kad sam zdrava bila onda sam i popila i hopa cupa i plesala i hik hik do jutra ostala, i svašta sam onda šta sad nisam a i svašta sam sad šta onda i jesam i nisam, eh al možda, možda bi onda svi trebali biti jako bolesni pa bi bili svi opušteniji i otvoreniji i više se grlili i cjelovali i zube pokazivali. al tako ti to bude, štos slabiji tos draži a ja jaka ko konjusina a bolesna ko stari dedo, a nema veze. ma kontam ja to neš bezeze, jer sad mogu, imam vremena i kontam, ljudi se volu, ne volu, plaše, bježe, probaju, opuštaju, a uglavnom ni sami ne znaju. svejedno, kako god...igra ide dalje.
|
subota, 16.01.2010.
|
e dobar dan moj najdraži dan u tjednu! šta se danas radi? čitaju se novine! eh da, teška su vremena pa se novine čitaju samo subotom, za sve ostalo tu je četvrtrtrtrtasta kanta, koooompjuteeeer! bravoooooo!
da slučajno slučajno ne bi netko pomislio da je s mojim zdravljem sve ok odmah da obavjestim dragi mi narod da se gospođici jučer tokom telefonskog razgovora ukliještio vrat. zapravo, bilo je to nešto poput naglog zatvaranja ciferšlusa preko desetak kralježaka od vrata na dole. jel si može to neko zamislit? ak ne, evo smislit ću neš drugo. bilo je to nešto poput naglog povlačenja lanca od bicikla preko zupčanika. ma bilo je to nešto fuj i boli ko sam vrag.
a sinoć, a sinoć sam se tolko smijala da sam par puta pala na pod, pljus. bilo je neko druženje, kuvanje i zezanje ali sve je to bezveze naspram dobrog ha ha ho hi ha. pa jel ima boljeg osjećaja od tog? ma nema....da znam s čim bi većina usporedila al ja ne uspoređujem s ničim. i di je nestao onaj crtić stripy? pa to je najveća faca nad svim facama crtanih likova...ja bih jedan program na tvu samo za njega, pa kad si nesretan upališ i smiješ se s njim. oću stripya....stripy, stripy, striptiz.
a ti hormoni! šta su uopće ti hormoni? ja čitam o njima i sve si ih nekako pokušavam predočit al ne ide.
Hormoni su kemijski "glasnici" koji u tijelu prenose poruke od jedne stanice do druge te su zaslužni za regulaciju fizioloških procesa poput rasta i razvoja, metabolizma, plodnosti, i gotovo svega što je potrebno za život.
okej, kužim taj dio...al kako oni mogu tako upravljat samnom i mojim raspoloženjem? pa ja se zadnjih par dana ponašam ko totalna luđakinja, ko na nekim opakim drogama. volim, mrzim, živčana, smirena, plačem od smijeha, plačem od tuge...alo jel to normalno? i ako kemoterapija ubija bolesne i zdrave stanice to znači da hormoni imaju puno manje posla...pa šta onda ne dobiju otkaz? ajmo, zdravo doviđenja...nema tu za vas više radnih mjesta. dalje, ako su oni zaslužni za regulaciju fizioloških procesa znači da se u meni dosta toga zaustavi...a pa onda bi bilo normalno da se i ja zaledim s vremena na vrijeme. tipa odem na plac, ukradem suhu smokvu, zaledim se i svi me skuže. a bruke.
|
petak, 15.01.2010.
danas spavam!
|
četvrtak, 14.01.2010.
|
dobar dan dobar dan, jel mi treba danas kišobran?
bila sam jučer na dječjoj kirurgiji (na previjanju). to je jedna slatka najslađa mljac mljac ambulanta. ma kao odjel patuljaka, al onih od snjeguljice. mali stol, male stolice, mali tanjurići, male čarapice, male štrudlice. i tako sjednimo i čekamo ja i još nekoliko beba. stvarno nisam mislila da ću već u ovim godinama biti najstariji pacijent. i čekam ja, čekaju bebe. gledamo se ispod oka ko će prije doć na red. prefrigane su te bebe, imaju i one vezu.a i dozvoljavaju si svašta...piškenje, kakanje, deranje, šmrkanje, riganje, a jedna mi se i izbeljila. da da, je je...al nisam joj vratila, nisam...ma šta ću se svadit. i onda kad sam došla na red doktor i sestra razgovarali samnom u deminutivima. i tepali mi. i dragali. pa ne znam, razmišljala sam da li se ja onda moram počet dernjat kad mi dotaknu ranu. a nisam ipak.
al te čekaonice, joj joj. kao prvo trebao bi postojat jedan boks u kojem sjedi jedna draga teta od koje možeš iznajmit novine, knjiigu, nintendo, gumi gumi, rubikovu kocku, ipod il šta ti ga ja znam šta još. jer, stvarno u životu nisam čekala manje od po sata. zatim, stavila bih tu i čuvara reda koji ne lijepi kazne već flastere na usta. to je za one dosade koje gnjave ostale i puno viču. znam da se ljudi većinom svade oko para al svađaju se i oko zdravlja. e pa to je bolesno.nije se dogodilo da sam čekala negdje a da nije bilo vikanja...gospođo ja tu čekam od 7, gospodine niste na redu, gospođo ja sam bio u ratu, evo vam iskaznica, gospodine smrdi vam iz usta...jednom su se i potukli, tip je gurnuo žensku a ona mu je zabila nokte u vrat...nedavno to bilo, a ekipa stoji i gleda, niko niš...i sestre gledaju...i žohari stali pa se čude, čak je i struje nestalo...a i ja sam šutila jer me bilo strah.
uglavnom, odobrili mi arimadex...ma to nova hormonska terapija, umjesto nolvadexa, odobrili mi daljnje bolovanje al mi nisu odobrili fizioterapeuta. jer, kaže moja doktorica opće prakse, da ak mogu hodat mogu sama i vježbat. ma ko kaže da mogu hodat? ko? tolko sam se naljutila da sam otvorila prozor i pljunula!
|
srijeda, 13.01.2010.
|
tema današnjeg broja su međuljudski odnosi!
joj to je tako komplicirano i zna biti jako jako naporno. a ja znam u čemu je caka i šta ljudima treba. pažnja! to je ključ svega. čak sam razmišljala otvorit dućan pažnje...ma ozbiljno. imala bih uvijek neku pažnju gratis. recimo to bi bila svakodnevna pažnja, za one koji samo trebaju čuti lijepu riječ. onda bila bi tu pažnja u obliku poklona, cijelotjedna pažnja u obliku posjeta, odlaska na večeru...nekome bi možda godila glazbena pažnja pa bih poslala nekog studenta muzičke akademije neka pjeva ispod prozora. ma joj, koliko oblika pažnje ima i ljudima treba, a nemaju vremena jedni za druge i ne stignu razmišljat i zaborave...al zato sam ja tu. samo naručite i stiže na kućni broj!
ma zanimljivo je razmišljat o toj pažnji. ima i pažnje koja izrazito nervira, mene bar! slatkorječiva pažnja me tjera da bacam stvari po kući, zabijam noževe u zid, sjekirom razbijam namještaj. jesam li ja luda??? i zamisli to...dobijem tu pažnju od nekog, vjerojatno iskreno a ja ko tanzmanijska neman počnem ludovat. ma zezam se nije baš tako, samo mi malo očnjaci ispadnu i to je sve.
dobro sad sam ispala nepažljiva luđakinja, ma neka sam, brige me se...al svejedno bih otvorila taj dućan pa ak oće neko u biznis samnom odlično! to bu lepo!
|
utorak, 12.01.2010.
|
jučer je bio najbljak dan...jedan bljak, bljak, bljakasti dan!
evo kaj je bilo! probudila sam se ujutro, tri put zarikala....da zarikala kao što lav riče...to lav isto tak zijeva ko ja, sa rikom...i onda primjetila da se onaj užas od porta, ili stručnije centralnog venskog katetera, okrenuo. okrenuo se tako da je to izgledalo ko da imam pištolj ispod kože. daaaa, tako mi je izbočen bio! on se otkačio od mišića i iz horizontale okrenuo u vertikalu. onako, ko kad se mi s leđa okrenemo spavat na bok. e pa gosponu portu isto dosadilo spavat na leđima. i onda sam ja paranojko skoro povratila kad sam to vidjela, jer sam počela svašta zamišljat, a bolje da ne pišem o tome da ne bi sad i drugi skoro povratili i rekli da sam gnjusna.
ovo je bio zajutrak dana, a onda je počelo. zvala onkologiju pa me otkantali, zvala dječju kirurgiju. oni rekli nek zovem onkologiju. pa ja opet, alo onkologija. i na kraju nek idem na hitnu. i da, otišla na hitnu.provela četiri sata tamo. slikali me na rentgenu. jedan doktor kad je to vidio je rekao: o majko mila...pa sam počela vikat na njega da kak mi može tak vikat, da je meni još veća majka mila. pa su me stavili u boks u kojem je doktor upravo objašnjavao čovjeku bez noge na kojem mjestu će mu amputirat drugu. e tu mi se već opako vrtilo u glavi. napokon su me onda odveli na tu dječju kirurgiju...to je najslađi odjel na svijetu...kod mog kirurga za port koji je bio najfer čovjek dana i reko: mala, idemo mi to odmah riješit. i hop, ja na operacijski stol, lokalna anestezija i reži buraz. cika, caka, auu, boli, boli, a cika, caka, još malo, znam da je tlaka, šivanje i aj doma spat.
došla sam doma ko iscjeđena naranča. ma ko krepani patliđan. srušila se u krevet i mrknula deset sati sna. danas ko nova!
|
nedjelja, 10.01.2010.
|
znači...danas su izbori! e pa ja biram nove noge...ove bole i ne daju spavat, i neće hodat i svađaju se s mišićima i već sam se naljutila na njih. još se noćas probudim i skinem jednu čarapu pa se probudim za dva sata i skužim da nisam stigla drugu jer sam valjda zaspala, ili je ta noga s drugom pobjegla jer joj je bilo zima. ma šta ja znam, čudne su te moje noge. neću im više kupit ni nove tenke, ni nove hlače, čarape, tajice...nič.
aha i danas su dakle izbori. dobro mi je to jer mogu cijeli dan birat. mislim to je moje građansko pravo, kaj ne? e pa onda danas biram pit sok od jabuke umjesto soka od cikle...biram remen umjesto steznika, dugu kosu umjesto marame, pivo umjesto kupinovog vina....aaaa no no, kupinovo vino je pošteno i ne petlja se u politiku. ne dam ja njega.
meni je smiješno kako uvijek kad idem na te izbore to sve bude ful ozbiljno. ljudi obično ne idu sami, već sa svojim obiteljima,ili u paru, fino se obuku i počešljaju, ma sigurno i kosu operu...zapravo izgledaju mi ko da idu na misu. sve je tako tiho, svi pričaju malo ispod glasa i mjerkaju jedni druge...aha, aha ovaj će sigurno glasat za ustaše, a živi mi tu još u kvartu, stoka, a vidi onu komunjaru s petog kata...i onda dođem ja sa svojom sestrom koja vadi fotić i viče: daaaj daaaj stani da te fotkam, aj tu sad, jel se sjećaš bijedo kad smo tu išle na tjelesni, a tu na doručak?! pa se pofotkamo i krenemo doma, pa se sjetimo da nismo glasale pa se opet vraćamo. da nas neko vidi vjerojatno nam ne bi dopustio uopće da glasamo. uf, profesorica iz povijesti, ne daj bože.
pa dobro onda, idem izvuć iz ormara neku finu košulju, hlače na crtu, mokasine, pitat mamu da mi posudi svoj šešir i jen, dva, jen, dva mi smo vojska....
|
subota, 09.01.2010.
|
ha, ovo sigurno nije nitko znao...a nisam ni ja:
humor je oblik zabave i vid ljudske komunikacije sa svrhom da nasmije ljude i učini ih sretnim. porijeklo riječi humor dolazi od humoralnog liječenja starih grka, koji su tvrdili da mješavina tekućina (humora) kontrolira ljudsko zdravlje i osjećaje.
to bih ja učila djecu u školi. zašto ne postoji u školi predmet koji se zove jednostavno život? počeo bi tako da svaki učenik pojede dve kockice crne čokolade. a da jesam, opsjednuta sam crnom čoko, al kad je stvarno zdrava, al stvarno, stvarno...a treba školski sat započet oslobađanjem endorfina, hormona sreće ne. a osim toga djeca vole čokoladu.i ništa, onda bih jednostavno pričala s njima, i pričala i malo ih zezala, cerila se a kroz sve to pokušala im usaditi samopouzdanje, i neke vrijednosti koje možda nemaju priliku nigdje čuti i naučiti. jer nemamo svi iste predispozicije i mogućnosti da se razvijemo u čvrste, emocijonalno i socijalno inteligentne osobe. ali svi možemo, naravno a okolina je tu užasno bitna. a ja bih nekad izašla van i tukla okolinu.a šta mogu kad mi tako dođe!a ne bi jako, samo malo po jeziku. e i da ne zaboravim...svirala bi i muzika na satu, ništa bez zikice. i svašta bih ja tu još, al ne mogu se sad odmah sve sjetiti.
a kaj ja danas? a danas su mi ti dani u mjesecu, kemo-dani.ovak to izgleda. ja nju primim i dobro, taj dan sam umorna jer je jednostavno dosadno i naporno satima ležat i čekat da to iscuri u mene. onda idući dan sam malo ćuk ćuk, al to nitko ne zna. osjećam se ko da sam na nekom opijatu. sve mi je ravno s tim da se tri put u danu opako iznerviram zbog nečeg ili nekog.to naravno bude nešto totalno nebitno al meni tako dobro dođe malo prostačenja, pljuvanja i siktanja. e onda dva dana poslije, to je danas, najavljeni su mi bolovi po cijelom tijelu. al ja se cool ustanem i počnem hodat po stanu i mislim si....a je, koji bolovi, ma nema šanse. pa me zabole prepone, recimo sad, al to me boli jer sam jučer dva put čučnula...piiii naravno da me ne boli od kemo. i tako to ide, svađam se znači ta tri-četiri dana s nekom gospođom koja ima glupo ime i sva mi je nekakva nesimpatična i nema šanse da ću otići s njom na kavu i skompat se. ja sam jednostavno pristojna i dozvoljavam da mi dođe u posjet i ne bojim je se al sam pet put jača od nje i zato, gospođo...mani me se i radi svoj poso.
|
petak, 08.01.2010.
|
ja došla! da da da da da...došla sam i ostajem tu sad tri tjedna i točka!
i kako vam je bilo gopođice? paaaa...bilo je i ovak i onak. iznenađenja!
u sobi sam bila s curom z varaždina, 30 joj let. isprva mi je to bilo olakšanje jer je značilo da nema ugnjetavanja ali s druge strane cura je kukunka i pol. njoj je bila to prva kemoterapija od kad joj se ponovo vratio tumor na dojku. i htjela je odustat i pobjeć. pa sam joj rekla da ću je zavezat za krevet i da prestane. stalno je kukala, kuku ku ku...bila mama kukunka, bio tata taranta imali su maloga juju. mali juju je isto vjerojatno kukao. i da ona to ne može podnijet i da kako sam ja takva i onakva, kako ja mogu sve to i da joj obećam da ćemo biti zajedno i drugi put u sobi jer ona neće moći s nikime drugim. pa sam rekla doktorici neka nam rezervira sobu za idući put, a šta ću.
i tako, nakon što je kukunka primila svoju kemoterapiju je otišla u varaždin a ja sam još ostala ležat i punit se...e sad, ja bih rekla otrovom a oni kažu lijekom. uglavnom, od 9 do 18 sati je to meni trajalo i onda su i mene pustili doma. došla sam doma ko ispuhani balon. e tako da, svi znaju kak izgleda ispuhani balon, e pa tak sam se ja osjećala...ko da mi mozak takav nekakav, žvakana žvaka, malo na drogama, zabila se par puta u zid, ne namjerno uf, i umorna ko, ko....hm, ko je jako umoran? medvjed zimi...e i umorna ko medo zimi.
ma kome se još da čitat o bolnici? ma niš, gužve su, pa je ludnica...ak imaš krevet brige te ak nemaš čekaš na hodniku. bila mi je pink moja blentava. ona uvijek dođe na kemo memo sa svoje dvije frendice, ne može ona bez pratnje. ona ne prespava već samo dođe ujutro, izvadi krv, napravi ekg i šljus, spiče u nju 2 i po injekcije one crvene, AC kemoterapije. to je ona koju sam ja primala 2008. al onda nije bilo teoretske šanse da mene itko otprati do bolnice i čeka me. molim? ti bi samnom? da se nisi usudio/la, šta ćeš mi ti! a baš sam okrutnica jel da? je je, evo odmah mi jedan rog izraso, ma je, sad će i drugi.
i da, nije mi se glava napuhala...a baš sam misla kako ću doma odletit ko onaj balon s košarom. u košaru bih stvari stavila naravno ali niš od toga, na kraju po mene došli sestra moja i dečko njezin. a onda sam mislila da će mi se ujutro napuhat pa neću moći ni iz sobe izaći, kad vidi vraga, nije ni jutros. znači odlična sam, nemam ni trnce u nogama. jedino sam jutro morala počet sa sokom od cikle, a nije mi drag nikako.a psssst da ne čuje. a moram ga pit, pogotovo tako na tašte jer je jako zdrav i popravlja krvnu sliku a ja sam neka slabokrvna i treba mi krvi. možda sam ja vampir? pa da, jesu vampiri slabokrvni ili punokrvni? ja mislim da su slabokrvni, jer im treba krv i od nje žive. eh da, tako i ja. i kad smo kod krvi. tjedan nakon kemoterapije šiklja iz mene. curi bome iz nosa, uha, zubiju pa čak i iz guzice.fuuuuuj....a šta ja mogu kad curi. dobro da gnjusoba sam, idem onda...ajd ajd!
|
srijeda, 06.01.2010.
utorak, 05.01.2010.
|
aha aha...niko ne zna koji je danas dan!!! e pa taj da mene niš ne boli. pa to je nemoguće...ma kaj je nemoguće...ne boli me ni jedan mišić...piiii, koja sam ja frajerica!
a stalno mi puca nešto u vratu. možda petarde? ma taj vrat je isto pun metastaza a njega će mi zračit nakon kemoterapije. i onda se zabrinem tu i tamo da mi ne bi puko taj kralježak u vratu i glava pljas, padne. kak ću onda bez glave? a joooo, ne bih ja bez glave!!! šta ću je nosit u ruci okolo a u vrat zavezat balon ili posadit cvijeće? ma iskreno, neda mi se to baš, rađe ja nju malo zakucam bolje čavlima pa nek se drži ona tu di je.
e idem sutra u bolnicu. baš sam uzbuđena...joj evo vrtim očima, bolnica uopće nije nešto tako strašno kako ljudi misle. kao prvo, medicinske sestre su super i ja ne znam kaj njih uče u školi ali ja nisam naišla još niti na jednu nesimpatičnu i odbojnu. samo da pojasnim...postoji razlika između onih koje brinu za hospitalizirane bolesnike od onih koje rade u ambulantama. kažem vam ja, ove su za prste polizat. a nisam leeeeezba, bokte mazo. kao drugo, u bolnici ne može ne biti zabavno. dobro da, kad te nešto jako boli onda nije baš najzabavnije iako sam ja znala puštat takve urlike i izmišljat takve prostote da bih se sama sebi smijala. kak se kaže, malu boli pa ošla na kvasinu. i kak se to uopće ode na kvasinu? jel to znači da se počneš opijat kvasinom koja je ka neki opaki opijat pa poludiš i na kraju još u ludnici završiš? dobro ja još nisam, iako volim ju pocugat uz zelenu salatu. di sam stala. da, ne može ne bit zabavno u bolnici jer, upoznaš svaki put bar jednu do dvije, ali i više, novih osoba. i to su obično osobe iz totalno nekog drugog svijeta. ne mislim s druge planete, iako moram priznat ima vanzemaljaca ali pssst to je državna tajna, već se razlikujemo i po godinama i po načinu života, razmišljanjima, običajima. i onda meni to bude zanimljivo. pa promatram...pa dođu posjete, pa dođu doktori, pa bude tu i svađa i gnjavaže i smijeha i dosade i svega. pa zašto mi nitko ne vjeruje, to je stvarno prezabavno. svašta vidim i čujem...oooo da čujem, svaka gospođa u sobi do sad koja je bila samnom, fina, fina teta i onda ode na wc i isprdi ga tako da žbuka na zidu popuca. a ja si mislim, svaka čast gospođo, dupe vam radi savršeno. a šta sad, nisam to izmislila, tak je...ja sad već znam unaprijed kad se zatvore vrata kupaone da tamo počinje rat, padat bombe i pucat mitraljezi. i onda izađe van i otvori prozor. aj bar to.
inače sad po novim standardima sobe u bolnicama se rade dvokrevetne i svaka ima svoju kupaonu. to je ok u biti samo što npr. na rebru su toliko uske i male da kad su mene tamo dofurali prvi put ja sam mislila da sam u čekaoni nekoj privremenoj. pa se sestra uvrijedila i ispričala svim ostalim sestrama. naravno da sam ispala mala snobica.a šta ću kad je mala sobica. sad sam se već navikla.
eto, sretan mi put onda, u petak sam vani pa ću pričat svoje dogodovštine iz druge galaksije.
|
ponedjeljak, 04.01.2010.
|
dobar dan, mutan mi ekran. koja glupa fora.
skužila sam da totalno dijelim dan na tri dijela. a možda se i inače dani dijele na tri dijela samo sam ja to tek sad shvatila? a? ma brige me. ovak, jutro- oboooožavam, em što imam najmanje bolove i mogu sve, zapravo se svako jutro zavaravam da sam napredovala puno više nego što jesam, jer u tih prvih sat vremena od ustajanja mogu sama bez problema i obuć šlape, i umit se i skuhat kavu i onda ono najdraže, u miru i tišini pustit muziku i sjest za kompjuter. kakvi su to mir i tišina ako pustim muziku? ma... onda dođe recimo podne, pa do negdje sedam navećer. e taj dio dana mi nije baš drag. i prođe nekako, šta ja znam...ko da nisam opuštena i sve nešto obavljam, telefoniram, spremam, kombiniram i planiram. taj dio dana bih ja malo skratila, dosadan je brate. e i onda od sedam na dalje, do spavanja, opet milina. opet ko da se sve nekako smiri, utihne i opet ja na komp i samo bih nešto pisala, crtala, čitala. problem je jedino što me sve boli u tom trećem dijelu dana. a valjda sam onda i najdosadnija jer uglavnom govorimm: jao, u p...., uf, jebemu, auuu, daj pomozi, iaaaaaa i tak, mala neartikulirana!
e i da da, ja sam sad na bolovanju, neradnica, pa su moji dani taki...dobro nije sad da sam danguba, svaki dan pogledam film-dva...to se računa ko neš pametno, kaj ne....onda kad me nazovu moji prijatelji...pffff, to su razgovori koje jedan neobrazovan čovik ne bi mogao uopće pratit, viša inteligencija....šta još šta još...aha pišem svaki dan, nešto kao dnevnik, molim lijepo to je isto umjetničko izražavanje...pa je, nisam ni ja za bacit ovaka bolesna, ma kakvi.
jučer mi došli moji kompići, pa smo kuhali ručak, pa smo se najeli, ne najeli, prežderali ko da idemo u logor dan poslije i to nam je zadnje...pa su si moji divljaci fino vinčeko cugali a ja sam još jela. ćuk ćuk. pa su došle još dvije moje prijateljice s kojima sam se malo odvojila od ostatka. i tako mi ko ko ko ko daaaaaak da bih ja u jednom trenu skužila, bokte pa nas tri sve imamo rak i sve tri smo blizanci po horoskopu i sve tri smo se upoznale na istom mjestu. ooooook, siiiick. njih dve su u biti dobro. jedna je završila terapije, ima rak dojke a druga neki dobročudnozločudni, ko će ga znat, tumor na mozgu, al je isto prošla miljon zračenja i isto je dobro. znači ja i dalje vodim,jiiiiiha, al ajde ja sam blizanac i u podznaku tako da su kod mene dva bolesna dva zdrava a kod njih jedan zdrav drugi bolestan. to o ličnostima govorim ne....jer smo mi dvolični...kao....a ja sam onda četverolična.čik čik pogodi ko sam danas!!! lalala llala la
u bolnicu ne idem u utorak već u srijedu tako da ću vjerojatno i sutra malo dosađivat! smijem, ne?
p.s. obećala sam za lush...vrlo sam zadovoljna dezićem...nemam uopće miris...nit smrdim, nit mirišim...baš sam se iznenadila...evo čak me ni moj pas ne može namirisat....ja se sakrijem, on traži i tako bi mogli cijeli dan...ma je moš mislit. al dobar, dobar!
|
petak, 01.01.2010.
|
napokon, napokon je otišlo ono zlo od 2009. godine i evo nas, jiiiiiiiha, điiiiiiha u 2010. jao kako bu nam svima super ove godine. ma kaj ne bude? naravno da bude...evo ja već ozdravila, garantirano.
sinoć sam se našla možda prvi put u životu da na tulumu, sjedim sa svojom pljoskicom u kojoj je kupinovo vino (jer to je jedini alkohol koji mi je dozvoljeno piti, i to umjereno naravno) i gledam ekipu. još sa tim svojim outfitom! kako mi je od kemoterapije odselila sva kosa na jug pa se vraća u proljeće, furam marame. i onda s tim marama izgledam stvarno ko pravi gusar, fali mi samo papagaj na ramenu. al papagaj isto odletio na jug. a ča ću! a onaj steznik oko leđa je isto posebno simpatičan, aj bar sakrije trbušinu. sinoć je jedna cura zabrijala: kao, gle ti nju koliki remen si je stavila oko haljine, vidiš, vidiš, nije loše.hih. a na pretprošlom tulumu me jedan dečko pito da zakaj sam si stavila taj steznik za bordanje.heh.
e da dobro, i sjedim ja tako na tulumu, nemrem plesat, nemrem cugat, nemrem švrljat okolo, ma nemrem niš, i gledam ekipu kako je pijana i ful su smiješni. u biti su svi jako kao cool i nisu baš svijesni svog stanja. pa tako smijem se ja njima, smiju se oni meni. i cijelu večer smijem se ja njima, smiju se oni meni. i baš smo se nasmijali. i uopće nije loše tako, jedna nova dimenzija. a malo sam se brinula da bi mi moglo biti dosadno a ovako oni svi blesavi trkeljaju gluposti i zabavljaju me. nije to loše uopće, ma kaki.
u utorak idem u bolnicu na svoje terapijice. idem se družit malo sa starijim gospođama...slušat opet iste priče: kako tako mlada pa rak, ma bude bogek pomogo, jadni smo svi mi, pa puno uzdaha, pa opet malo o bogu, pa onda malo pripovjetki o susjedi, tetki, ćukunbabi, fikusu koji su isto imali tumor, abla abla. da, rekli su mi u dubravi da sam najmlađi bolesnik s takvom dijagnozom. bemu miša, ča ćemo sad!!!
eh, al upoznala sam ja u bolnici još jednu curku mojih godina. našnjofale smo se i odmah postale kompanjonke. to tak ide, ne? ona tu našu bolnicu zove brod a ja nju pink...a kad je pljunuta. i s obzirom da mi se neda više baljezgat jer sam umorna ko kobila pasteam našu prepisku od danas...a ono, sebi za uspomenu, a ono, mozda nekog zanima kak se razgovaraju mladi...mladi tumoraši...buaha
JA: ej pink...jesi idući tjedan na brdu? ponesem šampanjac, malo francuske, ogledalo i marame...a? ti uzmi mikrofon ;)
ONA: ..........., pa sretna nam nova, da pokazemo toj gamadi ko je boss :)
Stima sve do mikrofona, to si ne zelis, a i mislim da bi nas izbacili s broda :) u cetvrtak se javljam na duznost. Ti??
JA: ma daaaa...najsretnija i najspretnija i naj...etnija!
e ja se ukrcavam u utorak, u srijedu me morske sirene hrane nektarom i u četvrtak ti onda prepuštam jahtu stara, imam novu jahtu e :)
dobro, dobro, bitno da te vidim onakvu blesavu pa da odem nasmijana doma ;)
ONA: al u cetvrtak bus jos tam, jelda jelda? pa nemres doma dok te JA ne otpustim :)
i rijesi uljeza da me smjeste u tvoju kabinu ;)
nova jahta?? izdajico :p
JA: kaj si luda, ak treba otrovat ću se samo da me duže zadrže kako bih tebe dočekala! piii...pa nisam ja sedlo sisala, ili veslo, šta više :)
tuko, jahtu tebi prepuštam....jahtu s kabinom, all for u! daaaa, daaaaa!
i tak...hrk hrk
|
|
