lutka iz izloga

danas je kao najdepresivniji dan u godini, kažu znanstvenici...ma kak su to izračunali da mi je znat? sigurno nije dan s najviše samoubojstava, nije ni s najviše oborina, jer niš sad ne pada, nije ni da ljudi hodaju krvavi po cesti a nije ni da mrtve ribe padaju s neba. ja to niš ne vjerujem!

ovako to ide:
razboliš se jako...kažeš, jednoj osobi, ta drugoj, druga trećoj i krene, ko domino .i svi saznaju, svi koje poznaš i ne poznaš. pa neka! onda te nema neko vrijeme u javnosti, uf pa nema te skoro pol godine i jedan dan kuc kuc, oprostite sused imate malo mlijeka, znate nedelja je.
i izašla sam tako neku večer na mineralnu u svoj omiljeni kafić. nije bilo mjesta za sjest, jer ipak je to subota navečer al uspjela sam nabavit jedan barski stolac i sjela tako u prostoru bez stola, kraj ulaza. na kraju sam se osjećala ko blagajnica ili još bolje ona kaj cvika karte jer svako tko je ušao je naletio ravno na mene a meni došlo da kažem: uđi uđi slobodno, besplatno je. e i, šta se dogodi, okej sretnem poznate i baš im je drago što me vide i grle i ljube i viču i bla al sretnem i one s kojima A nisam prozborila nikada, osim bok, u kojem nema A he, al i ti takvi bokavi mi isto prilaze i viču, ljubu i grlu. ne bunim se ja uopće, pih dapače al malo me to rastuži. ma samo malo, mini mini malo. jer zašto sam im sad draga bolesna?pa kad sam zdrava bila onda sam i popila i hopa cupa i plesala i hik hik do jutra ostala, i svašta sam onda šta sad nisam a i svašta sam sad šta onda i jesam i nisam, eh al možda, možda bi onda svi trebali biti jako bolesni pa bi bili svi opušteniji i otvoreniji i više se grlili i cjelovali i zube pokazivali. al tako ti to bude, štos slabiji tos draži a ja jaka ko konjusina a bolesna ko stari dedo, a nema veze. ma kontam ja to neš bezeze, jer sad mogu, imam vremena i kontam, ljudi se volu, ne volu, plaše, bježe, probaju, opuštaju, a uglavnom ni sami ne znaju. svejedno, kako god...igra ide dalje.