lutka iz izloga

ovaj dan je ko mutan ekran al svejedno ću izać van.je je, oću.

kako nemrem vozit auto još onda se dosta vozim taxiem pa gledam te taksiste, luđaci uglavnom...ooooo da, kad se sjetim onog jednog koji me prije par godina poljubio a htio i jezik gurnut, joj bljak, al onda sam se još mogla branit, šta bih sad...ugrizla ga za jezik, stisla trubu i gurnula mu dva prsta u nos. a šta kad nemrem niš. dok ja izađem iz auta i noć već padne i puž pređe cestu.. al nisam o tome htjela. i gledam ih,i meni to baš zanimljivo zanimanje. pa se mislim, zašto si osuđen cijeli život na jednu struku. zašto se ne bi mogli mijenjat svaku godinu. ima dosta zanimanja u kojima ti ne treba obrazovanje a u onima u kojima ti pak treba budeš zaposlen ko pomoćnik, desna ruka specijalisti. eto tako bih jedne godine bila taksistica, druge kustosica, treće knjžničarka, pa još vodila pilates, bila teta u školi, vodila neki kul kafić, bila bih i perač prozora....e to je najmanje stresno zanimanje, ma sto posto. kaj, uzmeš onaj štap sa spužvom na vrhu, kantu vode i pičiš. pereš stakla, bildaš ruke, sretneš pajdu, radno vrijeme kako kad, nagrade te kavom, padne mrak, odeš leć.a je, lako je tako.

a jučer rješen veliki veliki misterij. da da, tumor je u obitelji. obolila i baka. geni...smrdljivci. ja bih da postoji neki filter za pokvarene gene pa da oni u tom cijelom procesu kod stvaranja bebe jednostavno odu u crijeva i pa pa van.