znate šta je teško, najteže, sad ću vam reći.
zapravo nisam dugo pisala kako sam, kako to sve ide. psihički. to je bitno, u procesu bolesnih.
bila sam dobro, iako mi mnogi nisu vjerovali i mislili da se pretvaram. nije bitno, ljudi uvijek gledaju od sebe, razumijem. no sada sam još bolje. al ne zbog nalaza već jer sam zaokupljena s toliko stvari koje trenutno nisu vezane uopće uz bolest da iskreno zadnjih deset dana nisam ni pomislila na nju. pa me pozvala jana u centar za psihološku pomoć ženama obljelim od raka da prisustvujem prvoj grupi podrške i onda sam se tek sjetila da ja imam rak. i pomislila sam pa to je možda ključ. kad je čovjeku jako teško i ne može se nosit s nekim problemom treba ga zaokupit, animirat, dati mu obaveze. treba ga zaposlit da nešto radi. zašto psiholozi tako ne liječe. umjesto da daju baki antidepresive upišu ju na tečaj heklanja. neku tetu nek uči crtat ili pjevat ili eto šišat pse. poludim kad čujem da su na antidepresivima. baš me briga jel pomažu ili ne ja poludim i dođe mi da im otvorim usta i izvadim ih van. pljuj brzo dok je još vruće i trči oko kuće.
tako.
a sad ću vam reći šta je stvarno teško.
kad vas netko jako voli i ima onaj neki dan. taj neki dan vas voli još više a vi ste bolesni. i onda se taj prestraši i zagrli vas i stisne jako najjače da vam zdrobi bubrege. oprostite mu jer volite i vi njega. onda vam kaže ja ne bih da ti ikad odeš. volim te najviše na svijetu, kao nikad nikog. a onda skužite da vam je majica mokra. e to je teško. teže od svega.
p.s.
znam
u psihologiju bi trebalo uvesti liječenje putovanjima.da. jer kad čovjek negdje otputuje i promjeni sredinu promjeni on i glavu. o da. ne trebaju to bit neka bijesna putovanja, dovoljno grad selo ili selo selo ili grad grad. uglavnom terapija putovanjima, to bi ja radila, to bi pomagalo, ma sto posto a da nije prosto.
Post je objavljen 09.07.2010. u 07:31 sati.