lutka iz izloga

mene su zamjenili u bolnici. mami su donijeli neku drugu. popizdila je i počela se dernjat ko šizofrena luđakinja...donesite mi moje dijeeeeete, ovo nije moja bebe. onda su joj donijeli opet mene. ja sam se smijala. kaže da već i kad sam izašla iz znate već čega i rekla dobar dan, sam se odmah počela smijat. onda sam pokazivala dečku fotke iz djetinjstva i on je reko: jebote, pa još nisam vidio da se netko smije na svakoj fotki. onda sam ja pregledala sve opet i rekla, u jebote, pa nisam ni ja.

sestra i ja smo živile u nekom svom svijetu smijeha. bile smo u biti male smijehosnobice i kad bi neko pokušavo bit smiješan ili se na silu smijo, bio bi za nas čoban i budala. nas dve smo znale šta je smiješno i stalno se smijale. neću ni spominjat da sam se gro puta popišala u gaće. al komedije smo mrzile, mrzimo ih i danas. znala sam tako dečke testirat. odvela bih ga u kino na neku komediju i ako mu je to smeće bilo smiješno ja prekinula. znam, znam...nisam danas više takva.

onda sam krenula u osnovnu školu. tamo sam zarazila cijeli razred smijanjem pa bi učiteljica zvala roditelje u školu da ometam nastavu i navodim razred na smijeh. poslali su me psihologu. psihologica mi je rekla da se stalno smijem jer sam užasno nesretna i time pokušavam prikrit svoju tugu. alo babo imam deset godina, normalan život, ne nisam nesretna, odjebi. počela sam tulit ko naricaljka kad mi je to rekla a kad sam se smirila sam ju pogledala i htjela joj reći da ju mrzim.

nisam se prestala smijat al da sam imala problema zbog toga jesam, ooo da. kad sam imala plesne nastupe profesorica mi se znala opako prijetit da nema više nastupa za mene ako se samo usudim pomaknut usne.
kad sam svirala bubnjeve na koncertima sa svojim bendom, smijala bih se od početka do kraja. nakon koncerta bi me neki iz publike pitali koji mi je, a pol njih je vjerojatno mislilo da sam na drogama.

kad sam obolila prvi put prije dvije godine i vukla se po institutu za tumore naravno da sam i tamo imala svoje predstave. kad sam se opraštala od njih, doktor mi je reko da sam im ful uljepšala tih par mjeseci i da nikad nisu imali takvog pozitivnog bolesnika. aj bar nešto.
sad nakon ovih operacija, budila bih se iz anestezije i nasmijala svaki put. puno puta mi je to spomenuto. ljudi se čude meni ja se čudim njima. pa u čemu je problem? šta ću se probudit i počet plakat?!?!?

i zašto ja sad pišem o tome?na kraju sam pa moram neki zaključak. pa ovako...primjetih da okolinu dosta reagira na mojim smijuljenje, pa neki misle da nisam normalna, neki da sam djetinjasta i balava, neki da sam glupava, a valjda niko ne misli da sam glupava, i s vremena na vrijeme neko baci neki komentar, a pogotovo sad, sad se valjda očekuje da ležim u krevetu i zapomažem. e i onda ja kontam, ma jel stvarno ostavljam takav nenormalan dojam, da li bih se trebala koji put iskontrolirat. nisam od onih koji se smiju jako glasno i čuje ih se do drugog sela, mene se u biti gotovo ne čuje. ne smijem se nit na svaku glupost već na te neke svoje neobjašnjive filmove u svojoj glavi. ne mogu često ni predočit što je to smiješno,a pogotovo kad sam sa sestrom. e onda smo ko dve sikare. evo primjera...sjedimo nas dve u čekaoni neki dan,uđe neka bakica i započne razgovor s jednom ženom, mi šutimo minutu dvije, napetost raste, znam šta slijedi, pogledamo se i počnemo bacat po podu, i ne možemo disat i plačemo i gušimo se i ja vičem: glupačo prestani, boli me, umrijet ću...i to traje, ljudi gledaju i pitam ja nju onda: jel bi ti sad mogla nekome objasnit što je nama smiješno? jel bi mogla? i ona mahne glavom i kaže ne. eto.