lutka iz izloga

opet me bola u trbuh...zločesta, zločesta teta...i opet sam zamišljala da me piknula do crijeva i probušila ih...al nije nije, jer sam još živa.

a dok sam čekala sestru da me pokupi autom prije bolnice je došo do mene jedan pijanac i počeo objašnjavat da ima 10 kuna pa nek mu ja dam još a ja sam rekla...nemam ništa, pusti me na miru a on je iz sveg glasa...da bog te tramvaj zgazio! prava zagrebačka psovka, dugo ju čula nisam. i taman je prolazio tramvaj i namignuo mi i reko, ne brigaj mala, ne bum te zgazil.

a u bolnici sam opet prisluškivala razgovore bolesnih gospođa pa je jedna rekla: a šta je to uopće optmizam? šta to znači? pa odmah sama i odgovorila: valjda da ima nade! pa su obe klimnule potvrdno glavom, zadovoljno i ponosno a mene je steglo nešto u želucu i opet sam bila pristojna i šutila a trebala sam im reći: ne ne ne, krivo, jebala vas nada, kakva nada, nada je žensko ime i bok. kad neko kaže da ima nade onda to zvuči ko da je sve propalo pa eto ...sva sreća da je tu nada. optimizam je pozitivno gledanje na život.za optimiste je svaka životna prepreka samo još jedan izazov koji će naravno svladati. optimizam se može naučiti. zašto popovi to ne uče ljude na misama? opet ja s crkvom i popovima. pa nerviraju me, jer sve to dolazi od tamo. te dvije tete su neke neuke sa sela, dobre ženice koje cijeli dan rintaju za svoje muževe i djecu, idu u crkvu i čakulaju sa susjedama. i kaj one znaju...znaju da bu pomogel bogek i da treba imat nade. i onda se stalno nadaš i vrijeme prolazi a ti se grizeš i čekaš i gutaš i čekaš a pomaka nema. ne... ne tako. ovak.

bolest. sranje da. desilo se baš meni. a jebo da meni. kaj sad. meni se desila bolest, njemu je izgorila kuća a ona je imala prometnu. i to je tak. i nema sad tu razmišljanja kaj bu samnom, bum ja preživila, bum ja ovo, ono? ne, o tome se ne razmišlja jer to ne zna niko...ne zna ni ona ciganka kaj gata iz ruke, ne zna ni baba vračara a bogme ni vidoviti milan. znači...razmišlja se isključivo o tome što sve treba napravit da se bolest uništi, koje životne navike promjenit i šta bi me danas, baš danas najviše razveselilo.bilo to pikulanje, kupanje u bazenu, gušenje u kokicama uz dobar film ili zvonjenje susjedu na vrata, pokazivanje cica i bježanje. ja bi da to meni napravi susjed.
i kaj...živiš si, briješ si, kad te neko nervira makneš se, kad te netko nasmijava zaljepiš se za njega i živiš s njim u simbiozi. kad nemaš novaca nacrtaš ih, kad pada kiša popiješ ju.ma najbitnije se smijat. ja sam se danas rasplakala nakon dugo, jer me sestra naljutila, al sam se sjetila onog tipa šta se htio pretvorit u tramvaj i počela se smijat. pa sam vidla kako sestri papci kroz najlonke vire iz šlapa pa sam se opet smijala. pa se jedna baba zaboravila i piljila u mene s otvorenim ustima i dalje sam se smijala. a kad me nazvo tata i pito me..piksa, jesi gladna, imaš kaj za jest? mislil sam ti dat svoje palce da malo grickaš...ja sam se već popišala u gaće od smijeha.
( ma... to su fore od mog tate)