lutka iz izloga

imam tu jednu osobu u životu koja me već četiri godine uhodi, za petama mi je stalno al nikako da me nađe. ma nije ni bivši ljubavnik, ni čača, ni pas. ne mogu vam reć ko je al ću vam ispričat šta radi. muškarac je, hrvat, nije pjevač, je da umjetnik je, poznat, bit će zapravo poznatiji nakon smrti...šta? jel ima bradu? nema bradu. a dugu kosu, ima da. tamnu kosu da. jel slavonac? pa ne znam ja baš puno slavonaca....

pa počnimo.
bili smo jako dobri, jako jako. proveli cijeli život zajedno, skoro. pecali ribe, jednom mi je i palačinke napravio al znate muške, jela sam ih sa žlicom. volio me vozit u tačkama i pričat mi uvijek istu priču: zašto zec ide preko brda? zato što ne može kroz brdo. a zašto vlak ide kroz brdo? zato što nije zec. poslije kiše bi skupljali puževe i jeli ih za ručak. jednom mi je kupio kokoš i tri pilića. čuvala sam ih dva dana a onda poklonila nekim ljudima na selu. vodio bi me po livadama. išla je i moja sestra s nama. onda je pala u koprive i rikala da se cijelo zagorje orilo. više nije išla. skupljali bi kravlju balegu, on je to zvao torte, i sadili blitvu. bila je to najfinija blitva koju sam jela. naučio me cijepat drva, radit figure od lapora, penjat se na krovove, bit cinična lažljivica, krast kokoškama jaja.a onda sam odrasla i život je reko: ajmo sad mala, test izdržljivosti!
sve je bilo tako, ništa nisam izmislila, dajem lijevo jaje ako jesam....ma dam oba, na.

i onda, prije četiri godine napravio je nešto jako ružno. napravio je nešto meni i onima šta su ko ja. ružno, ružno, ružno...eto tolko da sam dolučila ja, i ti kao ja, da neću više imat s njim ništa. i počela se pravit i tako postala kriminalka i počeo se pravit i tako postao žandar.igra je počela.

prvo je pisao pisma. ja nisam odgovarala. onda je pisao pisma ovima kao ja, nisu ni oni odgovarali. onda je saznao prvu adresu na kojoj sam s dečkom živila i počeo zvonit na vrata. ja sam hodala na prstima i pravila se da me nema. nekad bi i lupao po vratima pa bih već ljuta vikala.. neeeeema me. onda bi zvonio susjedima i raspitivao se kod njih. opet su počela pisma. prvo meni. ja nisam reagirala. onda pisma mom dečku. pisao mu je da sam ja jedna užasna osoba i da ako se mogu njega tako odreći neka razmisli o svojoj sudbini. (ups bio je u pravu.) onda smo se odselili. opet je saznao adresu i opet je pisao. opet je došao na vrata i lupao. dečko je otvorio a on je nasilno ušao. zvali smo policiju. policija je došla, napravila zapisnik i ošla. prošlo je par mjeseci, ja sam odahnula.
onda jednog dana, na vratima ureda čula sam poznati glas. tražio je mene. sledila sam se i odjurila na zahod. zaključala sam sva vrata, ušla u školjku, spustila poklopac i čekala. moja kolegica upućena u cijelu priču je rekla da me nema. nakon dva dana je došo opet i ostavio pismo. nakon tjedan dana opet. i svaki tjedan po jedno. počeli su stizat i pokloni. nazivao je i tajnicu. ona ga je zamolila nek to rješava privatno. ja sam bila luda od bijesa i nemoćna. oni kao ja su ga zamolili da prestane jer imam problema na poslu. situacija je postala bezizlazna.

nedavno je nazvao još par puta, pitao da li sam na bolovanju i kako sam. ne zna mi novu adresu. ne zna mi ni novog dečka. ali ima nove žrtve.gnjavi moju staru prijateljicu i njezinu obitelj. zove ih dvaput dnevno i zvoni na vrata. traži bilo kakvu informaciju vezanu uz mene, jer želi i mora me vidjet.

i tako to ide. on me nađe pa ja opet nestanem. taman se ponada jesam je a ja se sebično ne dam vidjet i ne dam nać. i nek prevrti cijeli kućni globus, pretraži svaki krtičnjak, mišju rupu i kornjačin oklop al mene tamo neće bit. ovo je najveća igra skrivača koju sam ikad igrala i mnogi me pitaju zašto se ne predam? alo....kukavice se predaju...ja se samo mogu zašprintat iz sve snage i viknut pik pak za mene.