u velikom sam vam jednom istraživanju. naslagala sam stopedeset knjiga oko stola, uzela dedine naočare, naliv pero, spustila rolete, upalila svijeću,dan i noć ja samo čitam, pišem, mrštim obrve, skupljam oči, mrštim se i mislim, pa radim pokuse, pišem formule i pretražujem baze podataka. na putu sam velikog otkrića. moj fokus istraživanja je jedna obična jabuka.
u jezgri koštice jabuke nalazi se molekula vitamina B17 koja sadrži dvije jedinice šećera, jednu cijanida i jednu benzadelhida, čoviće ko da sam kemiju studirala, koji se u ljudskom organizmu oslobađa samo na mjestu gdje se nalazi maligna ćelija raka. malignoj ćeliji je šećer neophodan za rast i održavanje. maligna ćelija je bogata enzimom betaglikozidazom u spoju sa cijanidom i benzadelhidom iz jezgara stvara vrlo otrovno jedinjenje hidrocijanid (HCN). (da dobro to sam prepisala da zvučim pametno).tako se ćelija raka truje i uništava.
eto to je teorija...vidiš ti te jabuke, uvijek s njima neki vrag. a moja prababa bi ju pojela s takim guštom, žvakala je tri sata i pljunila peteljku onda ko najgora divljakuša a pradid odskočio u strahu da ga ne pogodi.
pa zvone telefoni. brinu se di sam. nije me vidjet ni ćut a sve me sram reć da sam ko eva postala. ne znam kakva kletva će me stić. pa priznam sve od a do b, jer dalje još nemam a već zvone na vrata i nose...nose mi kilo, dva tri evo ćeri jabuka što ne kažeš, evo i cikle, mrkve, blitve...moraš jest, ne možeš na jabukama živit...pa dolazi momak, vuče kofer, ponosan sav, deset kili dovuko a ja tućem ćelo...pa trubi sestra, vesela maše...kupila sam ti jabuke, rekla mi je mama...i puna mi kuća jabuka. tuširamo se zajedno, gledamo televiziju, idemo u šetnju, pričamo na telefon iako uglavnom ja, peremo suđe...opet ja, slušamo muziku i tako...jako sam dobra prema njima jer sam bila pet godina alergična pa gledam kako da im se iskupim. sad sam nekako zrelija pa mislim da ne treba odmah počet kihat i gušit se, treba dat šansu.
i jedem sad te jabučne koštice. sad još dok odlučujem jel to liječi il ne liječi. no pojedem jabuku i zaboravim na koštice pa ko najgora šporkulja vadim iz smeća kocen, isperem pod vodom pa sve u usta. ae, sad ka imam živaca vadit špice. i treba grist kažu. dobro izgrist, ispljuvačkit pa progutat. popit vode i adio, stoj mi dobro.
tamo još od vremena starog rima potječe uzrečica ab ovo usque ad mala, što znači od jajeta sve do jabuke. tada je bilo uobičajeno obrok započeti jajetom, a završiti jabukom. a ti su ga dobro prdili...
Post je objavljen 24.03.2010. u 22:45 sati.