ODLOMAK ROMANA ''TAJNA MARKIZE DE ŠAMPANJ''

Od prvih odlomaka predstavljamo delo ''Tajna markize de Šampanj'' Dajane Diverno. Dajana nije želela da se delo ovakve tematike ovde objavljuje u nekom velikom izdanju jer nije verovala da će delo uopšte ikako proći među publikom. Jednom prilikom je rekla da ako delo nije akcionog ili strasnog štiva da će imati vrlo slabu prođu na ovim podnebljima. Zato se i sama iznenadila kada je uvidela da je delo imalo neki svoj odjek. Predstavljamo odlomak iz romana, koji je na neki način sličan delovima u romanu Francuski poljubac kada je madam Viktorija Buvije učila svoju učenicu da svira violinu. Doduše, ovde je prisutna i tema mistike i tajne strasti

* * * * * * * * *
– Očekivala sam ovaj čas. Moj suprug, markiz de Šampanj insistira na tome da naučim da sviram klavir kako
dolikuje.
On se malo bunio.
– Vi svirate klavir duže vreme ili ste amater?
– Duže vreme – rekla je osmehnuviši se. – Nekoliko godina. Kuvar na imanju gde sam živela mi je pokazivao
kako se svira. Imala sam vremena, pa sam naučila nekoliko soneta.
– Shvatam vas.
– Moj suprug – mrzela je što izgovara njegovo ime, pa ga ovog puta nije pomenula jer je znala da je on u tim
trenucima sigurno u naručju voljenog, marseljskog raka s kosim rukopisom – želi da to bude na vrhunskom nivou.
– Shvatam – opet joj je kratko odgovorio, izmenili su dva obična pogleda.
– Izvolite sesti – rekla je kad su došli do stola.
Sedela je naspram njega i posmatrala ga dok je skidao svoj kaput, ostao je u elegantnom odelu pred njom i imao neki
neobičan, muški miris. Glatko izbrijane koža lica pokazivala je nekoliko sićušnih bubuljica koje su s veće
razdaljine bile neprimetne. Imao je zaniljmljiv oblik obrva i oči koje kao da su igrale dok su je posmatrale s nekom
neskrivenom znatiželjom.
– Htela sam reći da je potrebno da profinim neke svoje manire – nije se stidela kada je to rekla. Slika zakrpe
joj zatitra pred očima. – Živela sam dugo vremena na imanju i sigurno je da se ne ponašam kao i druge dame u
Parizu i zato je ...
– Potrebno da postanete Parižanka – završio je umesto nje. – Bolje ostanite to jeste. Nagledao sam se
svega do sada tako da ...
– A što se tiče slikarstva to je ...
– To je zanimljiva umetnost – opet joj se zagonetno osmehnuo, delovao je vragoljasto i dečački, a s ti stavomije podsetio na njenog muža koji je uvek imao šarmantan osmeh kada bi dolazio s rakovima iz Marselja.
Sad se ona šarmantno osmehnula, zaključivši da se tako nikad nije osmehnula pred markizom de Šampanjom.
Ema je pokucala na vrata. Došla je da naloži u kaminu. Nijedno od njih dvoje ništa nije reklo u tim
trenucima, samo su posmatrali njene kretnje. Uskoro je Ema otišla i oni su opet ostali sami.
Soba se nabila nekom napetošću, kao da je bilo suludnih misli, mada su i dalje samo posmatrali jedno
drugo.
– Zaista ste neobični – rekao je on.
– Zašto? – nije mogla da ga ne upita, posebno jer nije znala u čemu se to posebnom ogleda njena neobičnost.
– Druge žene bi me preplavile svojim utiscima, temom krojača i kočija, šetnjom Jelisejskim poljima i
zimom – rekao je iskreno. Markiza de Šampanj nije sumnjala u njegove reči.
– Da, ali to su druge žene – osmehnula se zagoneteno – ja sam markiza de Šampanj.
Uspravila se. Nekako joj je bilo dosta tog zavodljivog razgovora. Tako je njen muž ponekad, u
početku njihovog braka, govorio s njom. Nije želela da se seća, mada nije znala ni zašto se u tim momentima toliko
seća svog muža.
– Shvatam vas.
Ustala je kao da se konačno nečeg pametnog i dosetila. Uzela je papire s svojim sonetima i stavila je pred
njega.
– Ovo znam da sviram – rekla je pomalo ponosno ali ipak nesigurno. Sela je za klavir i podigla je poklopac.
Drage dirke se pojaviše pred njenim očima i ona je polako spustila ruke na njih. Zatvorila je oči, kao da nije ni želela
da ga bude svesna, kao da je želela da se vrati u imanje u sobu gde bi sedela sklopljenih očiju i u nekom dalekom
nestvarnom, samo njoj znanom svetu.
Polako je počela da svira. Nijednom ga nije pogledala, tako da nije ni videla da je ustao i s papirima u
rukama došao iza nje. Kada je završila, polako je otvorila oči. Bila je iznenađena kad ga je videla kraj sebe.
– Zaista brilijantno – rekao je to da je pohvali, mada je ona skoro bila sigurna kako on ne misli to što kaže.
– Sama sam naučila da sviram sve ovo – dodala je brže bolje kao da se zbog nečeg posebnog i pravda.
– Hoću reći da je to zaista brilijantno za nekog ko je amater što se tiče klavira – doneo je stolicu na kojoj je
domalopre sedeo. Zapravo, prvo je morao da pomeri stol, kako bi uopšte i izvukao stolicu, a onda se smestio uz nju.
– To se svira ovako – potom je odsvirao istu tu kompoziciju za njom. Osetila je koliko njegova svirka bolje
zvuči s više pažnje, s drugačijim naglasom određenih nota, kao da je sve to ipak mnogo ležernije od onog za šta je ona
znala.
Kada je završio samo ju je pogledao.
– Mislim da bi tu mogao da se javi veliki problem.
– Da?
– Vi ste samouki i neke pesme ste sami nauči li da svirate, a to može biti problem sad kada ih budete učili
onako kako se zaista i sviraju. Teško ćete se odvići od svog načina svirke.
Bila je zbunjena pa se malo zacrvenela.
– Ali rekli ste da je brilijantno.