Marketing
ODLOMAK ROMANA ''TAJNA MARKIZE DE ŠAMPANJ''
* * * * * * * * *
– Očekivala sam ovaj čas. Moj suprug, markiz de Šampanj insistira na tome da naučim da sviram klavir kako
dolikuje.
On se malo bunio.
– Vi svirate klavir duže vreme ili ste amater?
– Duže vreme – rekla je osmehnuviši se. – Nekoliko godina. Kuvar na imanju gde sam živela mi je pokazivao
kako se svira. Imala sam vremena, pa sam naučila nekoliko soneta.
– Shvatam vas.
– Moj suprug – mrzela je što izgovara njegovo ime, pa ga ovog puta nije pomenula jer je znala da je on u tim
trenucima sigurno u naručju voljenog, marseljskog raka s kosim rukopisom – želi da to bude na vrhunskom nivou.
– Shvatam – opet joj je kratko odgovorio, izmenili su dva obična pogleda.
– Izvolite sesti – rekla je kad su došli do stola.
Sedela je naspram njega i posmatrala ga dok je skidao svoj kaput, ostao je u elegantnom odelu pred njom i imao neki
neobičan, muški miris. Glatko izbrijane koža lica pokazivala je nekoliko sićušnih bubuljica koje su s veće
razdaljine bile neprimetne. Imao je zaniljmljiv oblik obrva i oči koje kao da su igrale dok su je posmatrale s nekom
neskrivenom znatiželjom.
– Htela sam reći da je potrebno da profinim neke svoje manire – nije se stidela kada je to rekla. Slika zakrpe
joj zatitra pred očima. – Živela sam dugo vremena na imanju i sigurno je da se ne ponašam kao i druge dame u
Parizu i zato je ...
– Potrebno da postanete Parižanka – završio je umesto nje. – Bolje ostanite to jeste. Nagledao sam se
svega do sada tako da ...
– A što se tiče slikarstva to je ...
– To je zanimljiva umetnost – opet joj se zagonetno osmehnuo, delovao je vragoljasto i dečački, a s ti stavomije podsetio na njenog muža koji je uvek imao šarmantan osmeh kada bi dolazio s rakovima iz Marselja.
Sad se ona šarmantno osmehnula, zaključivši da se tako nikad nije osmehnula pred markizom de Šampanjom.
Ema je pokucala na vrata. Došla je da naloži u kaminu. Nijedno od njih dvoje ništa nije reklo u tim
trenucima, samo su posmatrali njene kretnje. Uskoro je Ema otišla i oni su opet ostali sami.
Soba se nabila nekom napetošću, kao da je bilo suludnih misli, mada su i dalje samo posmatrali jedno
drugo.
– Zaista ste neobični – rekao je on.
– Zašto? – nije mogla da ga ne upita, posebno jer nije znala u čemu se to posebnom ogleda njena neobičnost.
– Druge žene bi me preplavile svojim utiscima, temom krojača i kočija, šetnjom Jelisejskim poljima i
zimom – rekao je iskreno. Markiza de Šampanj nije sumnjala u njegove reči.
– Da, ali to su druge žene – osmehnula se zagoneteno – ja sam markiza de Šampanj.
Uspravila se. Nekako joj je bilo dosta tog zavodljivog razgovora. Tako je njen muž ponekad, u
početku njihovog braka, govorio s njom. Nije želela da se seća, mada nije znala ni zašto se u tim momentima toliko
seća svog muža.
– Shvatam vas.
Ustala je kao da se konačno nečeg pametnog i dosetila. Uzela je papire s svojim sonetima i stavila je pred
njega.
– Ovo znam da sviram – rekla je pomalo ponosno ali ipak nesigurno. Sela je za klavir i podigla je poklopac.
Drage dirke se pojaviše pred njenim očima i ona je polako spustila ruke na njih. Zatvorila je oči, kao da nije ni želela
da ga bude svesna, kao da je želela da se vrati u imanje u sobu gde bi sedela sklopljenih očiju i u nekom dalekom
nestvarnom, samo njoj znanom svetu.
Polako je počela da svira. Nijednom ga nije pogledala, tako da nije ni videla da je ustao i s papirima u
rukama došao iza nje. Kada je završila, polako je otvorila oči. Bila je iznenađena kad ga je videla kraj sebe.
– Zaista brilijantno – rekao je to da je pohvali, mada je ona skoro bila sigurna kako on ne misli to što kaže.
– Sama sam naučila da sviram sve ovo – dodala je brže bolje kao da se zbog nečeg posebnog i pravda.
– Hoću reći da je to zaista brilijantno za nekog ko je amater što se tiče klavira – doneo je stolicu na kojoj je
domalopre sedeo. Zapravo, prvo je morao da pomeri stol, kako bi uopšte i izvukao stolicu, a onda se smestio uz nju.
– To se svira ovako – potom je odsvirao istu tu kompoziciju za njom. Osetila je koliko njegova svirka bolje
zvuči s više pažnje, s drugačijim naglasom određenih nota, kao da je sve to ipak mnogo ležernije od onog za šta je ona
znala.
Kada je završio samo ju je pogledao.
– Mislim da bi tu mogao da se javi veliki problem.
– Da?
– Vi ste samouki i neke pesme ste sami nauči li da svirate, a to može biti problem sad kada ih budete učili
onako kako se zaista i sviraju. Teško ćete se odvići od svog načina svirke.
Bila je zbunjena pa se malo zacrvenela.
– Ali rekli ste da je brilijantno.
Post je objavljen 16.08.2017. u 12:01 sati.