morsky blog

Čitam jutros članak u novinama. Govori o jednom od ovih silnih požara, o čemu bi drugom. O onom koji je na sreću konačno ugašen, nadamo se. Na jednom našem zadarskom otoku, malom i opustjelom Rivnju. Nije bio baš medijski eksponiran jer je u isto vrime gorila Šolta, veća i naseljenija. Ali, bilo je jednako dramatično. Drama u minijaturi.
Članak je napisala novinarka rođena na Rivnju koja je požar vrlo emotivno opisala. Suze su mi potekle pri opisu širenja vatre na groblje. A vode nema...
Valjda sam se tako rascmoljila jer od sinoć gori u mom zavičaju. Na mom otoku. Koji se do neki dan tresao. Što je sljedeće? Vulkan da se otvori negdi u Kornatima?

Naslov sam posudila iz Slobodne Dalmacije. Starac sa Šolte tom je rečenicom teatralno izrazio svoj bis i ogorčenost. (Podsjetio me na moju nonu koja je klela kradljivce njenih dragocjenih limuna: Dabogda sve što ukrali na medicine potrošili!)

Bila sam na fešti (fešta punog miseca) na zadarskoj rivi. Veselje, gužva, dobra spiza, klape pivale da ti mozak stane, Dalmacija u punom sjaju i raskoši, vol se peka ka u staro doba HDZ-a, narodne nošnje, razdragani turisti naši dragi, od sve domaće spize najdraži im kukuruzi, svega ima, lipo...

A u mom grlu nešto grebe. Gledam prema moru i preko sedam gora i preko sedam mora vidi se crveno nebo. Bože mili, kolika je ta vatra kad se vidi tako daleko...

Pusti su požari oko nas. Gore tolika sela i polja u zadarskom zaleđu, gorila je okolica Šibenika, Trogira, Splita i Dubrovnika, gori moćni Velebit, gori čak i u Istri, di ne gori...
Ali otoci...Škoji moji...

Čini mi se, kad gori otok, kao što je sve na otoku drugačije, i vatra je tamo drugačija. Dramatičnija, proždrljivija, nepristupačnija...Strašnija. Nije vatra nego oganj. Moćna rič.

Valjda zbog svoje izoliranosti, otok svaku nesreću teže proživljava i podnosi. Ko da je hipersenzibilan.
Tamo je sve nekako intenzivnije, na malom uzorku sve je tako uočljivo...

Pogled iz mora je spektakularan. Vatra proždire golet, kamen i smilje. Borove. Kržljavo grmlje.
Ali samo otočani znaju da se u toj goleti skrivaju njihove masline, smokve, vinogradi. Njihovo blago. Otrcano i banalno, ali moram to tako reći, ne znam drukčije. To su njihovi "teški trudi". Nije bilo teške mehanizacije da iskrči ta mala polja. Sve su to napravile vridne ruke naših nonića i nonica. Da bi poteklo ulje i vino, zemlja se natapala znojem. Maslina, sveto stablo škrte zemlje, rasla je uporno i tvrdoglavo ka živi spomenik njihovog truda.
U hladu stoljetnih čempresa, ispod zvonika Kraljice mora oni se sada odmaraju. Vide li vatru koja sve proždire? Remeti li njihov vječni mir? Možda i ne. Ali nas duša boli. I u njihovo ime.

(Malo me sram kako sam patetična, ali eto...U takvom sam filmu.)

A voda... Poluprazne gušterne vape za kišom. I dan danas, u doba kad svaka otočka kuća ima PC, DVD, MP3, itd., rustikalne talijanske keramičke pločice u kupatilu, mikrovalnu u kuhinji i satelitsku antenu na krovu, voda je cijenjena roba. Skupocjena.
Stara Nazorova priča "Voda" o dolasku vodonosca na otok izmučen višemjesečnom sušom još je aktualna na nekim malim školjima.
Na Rivnju su gasili sićima s vodom iz gusterni. Sa dna.

A kanaderi, naši heroji, još malo pa ćemo ih opjevati u narodnim pjesmama... Sanjamo ih, ispredamo priče i legende, vapimo za njima...
A četiri kanadera ne mogu biti na šest požarišta. Rivanj je strpljivo čekao svoje spasitelje. I stigli su, čim su mogli. Jer i Šolta je vapila. Velebit.

A moj otok zapalio se noću. Po jakoj buri.
Kanaderi noću ne lete.
A bura puše ko da je o Božiću...Grmi, sijeva, a kiše nema, pa nema...
Smiluje se nebo i malo prokaplje...Nije dosta, daj još! Sorry, nema više. Basta.

Sidin na rivi i zurim u crveni mrak.
Oko mene fešta.
U meni strah.

Još jedan srpanjski vikend je iza nas. Zadnji. Još jedan udarni. Najudarniji. Ustvari - udarnički. Turisti udarnički dolaze, a mi udarnički trpamo lovu na račune. A, kad nam je zemlja siromašna i zadužena, moramo se snalazit. Pokrpati budžet. Popuniti rupe. Bez dna. Vraćati kredite.
A ovi stvarno dolaze li ga dolaze. Miljun ih je ušlo. Miljun, ej! Veliki dio tog miljuna dopao je nas, line Dalmatince. Ovako jadne, skuhane i iscrpljene. Još jedna turistička utakmica unaprijed je izgubljena na domaćem terenu od gostiju. Pa ljudi moji, di oni misle svi? Dolaze ko muhe bez glave. Očito bez spoznaje di dolaze. Više od jednog kaže: Bože mili, kud sam zašo...
I di ćemo sada mi? Nestajemo, ulazimo u se, nema nas na vidiku. Okupiralo nas iz svih pravaca. Iz zemlje, zraka i mora. Mi bi najrađe nestali. Zaspali na dva miseca. I probudili se u miru i tišini prekrasnog rujna/listopada. I našli ostavljenu lovu. I začuđeno digli obrve u neznanju. Pogledali u nebo: fala ti, Bože!

Osmero od tog milijuna skromno sam pomogla smjestiti i ja u kući za 5,max.6 osoba. Taj san u slapu da bi mogo sjati, i moja kaplja pomaže ga tkati! Moj mali doprinos spašavanju obraza turističke nacije.

Vidiće se kasnije da nisam ni malo cinična kad ovo kažem. I ne pretjerujem baš puno.

Pedmnijevam (koja lipa neizgovorljiva riječ) da mi naslov nije baš friški ni originalan. Prežvakan u raznim tiskovinama. Ali po ovoj vrućini ne može se očekivati da funkcioniram savršeno. Kao ni pusti naši vrijedni turistički radnici. Ne možete očekivati čuda. Slogan "Mala zemlja za veliki odmor" ionako zaslužuje beskrajne varijacije.

Kad kažem "velike prevare" ne mislim pod tim dva medijski iskorištena događaja, razvikanija prije par dana od "slučaja Zagorec", slučaj prodavača koji je 2 kila voća na nekoj otočkoj pijaci pokušao naplatiti 250 kuna i slučaj zadarskih izbacivača-iznuđivača iz striptiz-kluba. Ne mislim da su turisti pali u nesvjest (ustvari Engleza su Zadrani malo bacili u afan) od tih likova, jer niko na svijetu nije imun od takvih prevaranata i nasilnika, pa niti oni, bili tu ili doma. Možda smo mi po tom pitanju i poprilično bezopasniji od matičnih zemalja dotičnih nesretnih i prevarenih turista.

Pod prevarom mislim ma malo uhodaniji i češći tip prevare turista. Prodavanje roga za svijeću.

Još jedan slogan: "Čovjek je ključ uspjeha". Istina. Ali često je ključ u zaključanom položaju. Zavidanom.

Ne pričam baš napamet. Kao i svi koji su se Božjom voljom rodili baš tu, na obali ili pučini ovog našeg opjevanog mora, turizam (kao način života, preživljavanja i dobre zarade) je moja sudbina. Pionirske generacije naših ne tako dalekih predaka jednostavno su nam tu sudbinu odredile, ne mogavši odoliti pustim sjevernjacima i inim avanturistima njihovoj u želji da uživaju u našem moru. Iako, čini mi se, nisu baš kužili otkud tim ljudima tolika želja da nam dolaze i plaćaju ono što je nama Bog tako olako dao. Nisu kužili, ali su rado prihvatili dobru priliku. Daš malo, dobiješ puno. Tako je to onda izgledalo. Ali nisu ni sanjali u što će se sve izroditi. Da ćemo dobiti malo, a izgubiti puno. Pristojnosti, ljudskosti, skromnosti.

I tako sam ja od najmlađih nogu gledala onaj prahistorijski, nemušti oblik turizma koji je u mojim očima polako poprimao izgled najnepoželjnijeg oblika zarade. Jer, uvik mi je nekako lipše izgledalo biti turist nego prihvatitelj. Bolje putnik nego odredište. Bolje kupac nego prodavač. Ali sudbini nemoš uteć. Kao dite i tinejđericu, turizam me djelomično hranio i oblačio, a moji prvi poslovi, učenički i studentski, bili su vezani za razne oblike turizma. Svašta sam naučila. Čak i moj prvi ozbiljniji posao bio je u turističkoj agenciji. Igrom slučaja, i na moju sreću, nisam ostala u tom poslu. Ali čak i sada, ka i svi u mom okruženju, svakodnevno se podsjećam što hrani i oblači većinu ove zemlje. Ako ništa drugo, pokažeš nekom strancu di će ić nešto poist, di će nać traženi spomenik, ili autobusnu stanicu. Neki dan bila sam prevodilac jednoj Dankinji pri pregledu u očnoj klinici jer je na odmoru naglo zaključila da ne čita više dobro sa svojim oćalima. (Najčešće sam naređivala: Don´t blink! strogim glasom ka i doktor - tzv. simultani prijevod) Bilo mi je ža da ženska ne pročita sve knjige koje je ponila. Baš mi je bilo drago malo pomoći, onako iz čista mira.

A ima još jedna stvar u cijeloj priči. Ja iznajmljujem turistima kuću. Ne baš rado i veselo, jer sam za nju jako vezana i ljubomorna, ali zato veselo brojim euriće na kraju sezone. I stalno se pritim da mi je ovo zadnja sezona. Ali nikako da skupim za iskeširati jedan stančić u metropoli, pa se sezone umnažaju.

Dakle, tu podvrstu hrvatskog turizma - tzv. privatne iznajmljivače - želim sada popljucati. A malo će dopasti i mene, što ću...

Što su aparmani, kuće i ostale "smještajne jedinice"? To je roba ko i svaka druga. Ti je staviš na tržište, odrediš joj cijenu i čekaš da ti je neko kupi. I ljudi kupe. Najčešće ne direktno od prodavača, nego od posrednika, po slici. Pošteno plate. I pojave se, na žalost mnogih. Glavom i bradom. Evo njih na vrata. Dobar dan, mi došli.
I onda mnogi od tih kupaca koji su uredno platili svoju robu, dožive sudbinu mojih sadašnjih simpatičnih gostiju iz Njemačke.

Osmero mladih ljudi, jedva dvadesetogodišnjaka već treću godinu dolaze kod nas na odmor. Dvi godine dolazili su na moj Trećić, (ne kod mene) i bili su prihvaćeni sa simpatijama. Mladi i bučni, ali budući "multiplicirani" gosti s obiteljima. Pa svi smo bili mladi i divlji, sada imamo mladu i divlju dicu, ali proći će i ta bolest.
Ove godine kasno su se javili i popušili odmor na lanjskoj destinaciji. Otišli su u agenciju, tražili otok blizu Zadra i kupili apartman s 8 ležaja u Lunu na Pagu. Rekla bih vam i koji, ali ne znam.
Odmah po dolasku osjetili su da nešto ne štiima. Slika se ne uklapa. Našli su jednu od onih čudovišnih mega-apartmanskih kuća. Gazdarica, čim ih je ugledala dobro ih je ištracala što su došli. Jer da su to apartmani za male, četveročlane obitelji. Dva ležaja plus dva minijaturna pomoćna ležaja. Cijelih 15 kvadrata. Bili bi, nesretnici i to progutali, i njene uvrede i smještaj, da ih nisu unisono napali i drugi gosti, male uzorne obitelji iz Nizozemske, Češke, i ostale svekolike uljuđene Europe. A ništa nisu radili, samo su se pojavili, onako bezobrazno mladi.

To mi nekako zvuči ko da kupim bračni krevet pa da mi prodavač u dućanu naredi da se na njemu "one" stvari mogu obavljati samo s drugospolnim partnerom, u svetom, u crkvi sklopljenom braku i iza ponoći. Ma, marš.

Neka takve babe lipo stanu na cestu s onim poznatim natpisom i dobro gledaju ko je u autu. One to sigurno mogu odrediti po izgledu. Ko je poželjan gost.
Mlade, pedere, invalide, retardirane, bolesne, razroke itd. (popis je podugačak) ne primamo! Oni neka stoje doma.
Primamo samo zdrave, male, simpatične europske obitelji.
Objasnite to ljudima već u agencijama, molim. Da ne bi bilo zabune.

Dakle, ti "protjerani" mladi Njemci došli su ponovo na Trećić. I stavili se na raspolaganje, pa ko ih uzme. Pošto sam poznati humanista i jedina sam imala slobodno, potrpali su se kod mene. Usprkos tome što je kuća za pet osoba i što postoji velika opasnost od kanalizacijskih nevolja. Dobili su shit-upute za korištenje. Obećali su biti dobri. Sve, samo da ih ne šaljemo natrag u Lun. Kod lunatika.

Sad ne mogu od straha za moju ljubljenu kuću. Ali, što je to u njoj moguće tako nenadoknadivo izgubiti kao što hrvatski turizam može izgubiti obraz? Nenadoknadivo. Jer ti mladi ljudi su buduće toliko poželjne male, pristojne europske obitelji.

A ne bi mi bilo drago ni da to netko napravi mojoj dici, koja mogu ubrzo poželjeti zabrijati negdi s ekipom.

Sad sam ištracala samo jednu stranu u bilateralnim odnosima. Ali, znam ja još puno toga. Nisu ni svi naši dragi gosti baš uzoriti. Ima i njih svakojakih.
Ali o tome drugom prilikom.
Kad im vidim leđa.

Jučer mi je pod ruke došla jedna od onih pre-glupastih novina, Extra, Story, tako nešto. Od silnih zvizdarija jedna mi je zapela za oko. "Foto-reportaža". Kaže taj dotični mudri "novinar/ka" da je primjećen novi trend među suvremenim muškarcima - "in" je biti papučar! Kao dokaz slijede slike. Na jednoj je čovjek koji nosi malu bebu u nosiljci na prsima, drugi curi nosi torbu za plažu, a treći je obučen u žensku majicu, a nije peder jer je ženska pored njega (!)
I to je to. Krunski dokaz te veleumne teorije su priložene fotografije.
Fotke su snimljene na jadranskoj obali, Brač, Hvar, tako nešto, a protagonisti su zapadno-europski turisti, jer di bi jadni zaostali, Česi, Mađari ili nedajbože Rusi, na Hrvate ne smijem ni pomisliti, bili zatečeni na tako mondenim destinacijama, i još tako obučeni, ono, moderno, ne znam, ne kužim se, meni je ta roba za godišnji odmor sva ista.

Ali, čekajte, to nije sve. Najbolje tek slijedi.

Zaključak tog ad-hoc provedenog novinarskog istraživanja tek će vam otkriti pravu i jedinu istinu: ti suvremeni nomadi prekratko se zadržavaju u našoj zemlji, tj. na našoj obali da bi mogli te suvremene trendove prenijeti lokalnom (muškom) stanovništvu! (Čitaj: Dalmatincima)

Majko mila, dnevno se sretnem s masom nebuloza, ali ova je maestralna!

Dakle, stvarno, ovi naši Dalmoši, samoproglašeni galebi, stvarno su zaglavili u kamenom dobu. Umisto da budu "in" papučari, oni hodaju naokolo vukući domaće žene za kosu i loveći strankinje primitivnim alatima. Toljagama valjda. Strava.
Ne znam kakva je situacija u ostalim dijelovima zemlje, ali pretpostavljam da nije puno bolja.

Ja sam živi svjedok tih robovlasničkih bračnih (i ne samo bračnih) odnosa na ovim prostorima. Udana sam za čistokrvnog Dalmatinca. Anti-papučara. I sad snosim posljedice te svoje ishitrene odluke. Ajme meni, di mi je pamet bila? Umisto da sam našla lipo jednog Talijanca, Francuza, ne bi ni Španjolac bija za bacit, o Englezima i Belgijancima da i ne pričam, jednom rječju jednog suvremenog metroseksualca-papučara da mi okolo nosa dicu i torbe. I torbice. I moje majice. A ni pareo im nije stran. Vole ih nositi, naročito kad dođu kod nas na ljetovanje. I lipo bi išla po ulici bez ičega, slobodna. Da mi ruke puno ne mašu, nosila bi samo karticu. U jedoj ruci Visu, u drugoj Diners.
A ne ovako. Sve moram sama.

A ne ovi naši. Kromanjonci. Ugnjetavači žena. Ne daju ženama radit, za vraga im fakulteti, žalibože bačenog novca i vrimena, zatvore ih u kuću i, ajmo, udri rintaj. Peri, kuvaj, peglaj. Naprave im čopor balavaca i onda zdime u svit, po stranim brodovima i naftnim platformama. A tek kad se vrate doma...Bazaju naokolo s ekipom po konobama, piju, pivaju, popeglaju koju Njemicu ili Čehinju, ni vraga ne rade, šeću po plažama sa šugamanom preko ramena...Katastrofa. Doma - kauč, fotelja, krevet, televizija, radio. Žena i dica tu i tamo dobiju malo po rebrima, onako malo, da se ne opuste.
Takav vam je život u ovim zaostalim krajevima.

Samo mi jedna stvar nije baš bistra. Odakle nam po Dalmaciji ove silne gradonačelnice, načelnice, županice, o nižim razinama vlasti i o biznisu da i ne govorim. Puste ministrice.
Bit će da su sve one udane za uljuđene europejce metro-papučare. Sigurno.

A i ovaj moj mi je sumnjiv. Dalmatinac koji čuva dicu, minja im je pelene duplo više nego ja, bija je na porodu svoga drugog diteta, prvom ide u školu na informacije, čak tu i tamo pomogne po kući (a meni, nezahvalnici, nikad dosta), pušta me vanka... Ma, ne bi virovali.
Bit će da on ustvari nije Dalmatinac. Sigurno me privarija, mulac jedan. Pa da, tu su Talijani puno nešto čačkali po ovim krajevima. A i prezime mu daje na tamo. Zato ga nisam tila uzeti. Ostavila sam svoje. Lipo, hrvatsko.

Eto, tako stoje stvari.
Molim blogerice iz svih krajeva naše domovine, da opišu prilike po pitanju bračnih odnosa u svojim sredinama, da upotpunimo sociološki presjek suvremenog hrvatskog muškarca u svjetlu suvremenih zapadnoeuropskih papučarskih trendova.

Pozivam žene da ustanu i priznaju da su potlačene, sebi i drugima. To je prvi korak u našem oslobađanju.
Drugi korak je upotreba Ariela pri uklanjanju tvrdokornih mrlja s odjeće.

****

Naknadna intervencija.
Ova slika nema veze s postom, nego sa znatiželjnim Slavoncima.
Ko ne vjeruje riječima, mora vjerovat očima.

Ovdi trese, na jugo gori...Što nas još čeka?

Samo sam čekala kad će početi.
Lani nije bilo nešto požara po Dalmaciji. Ustvari, kad bolje razmislim, nije već par godina bilo baš vatreno. Srećom.
Valjda nije bilo ovako vruće.
A sad nas krenulo. Metković, okolica Dubrovnika, prekjučer Trogir, jučer kod Primoštena, pa otok Žut u Kornatima, ovima bliže meni. Primiču se. Dolaze.
Brod je dokumentirao svoj požar. Poslika ga je. Nije mi baš bilo drago ono vidit...
Zvala sam frendicu u Šibenik, njeni starci imaju kuću na Bilu, kaže da je bilo gusto. Evakuirali su se. A prije par godina gorila je druga strana vale di joj muževi imaju kuću. Ludilo.
Kanaderi ne znaju di će prije. Ona dva koja rade.
A naša vlada kupuje oklopna vozila. Tenkove. Pa će s njima gasit požare po Slavoniji.
Ali bolje i to nego da kupuju helikoptere. Neispravne.
A kanaderi su užasno skupi. I njihovi piloti. I oni iz Kanade što ih dođu obučavat.
Moš misliti.

Ja baš nisam pristalica teorije da su svi ti požari podmetnuti. Ili teorije piromana, mislim da je to vrlo rijetka bolest. Ne znam, možda sam naivna. Znam da ima svakojakih (ne)ljudi. Ali puno puta uvjerila sam se da požare ljudi naprave potpuno nenamjerno. Iz gluposti. Svi su uvjereni da njima neće pobići. Ne mogu to razumit. Ne mogu i ne mogu. Što imaš po ovom zvizdanu čistit masline, palit kupine, peći roštilje na otvorenom, sve takve pizdarije.
Druga vrsta požara su oni od čikova iz auta. Neki namjerno, a neki i nenamjerno (što im ništa ne olakšava krivnju). To isto ne kužin. Ti su isto bolesni u glavu.
Ima i požara koje pošalje viša sila. Suhe nevere. Gromovi pucaju, kiša nema. Takvi su kod nas česti.

Pa imam jednu molbu Bogu. Daj Bože pameti blesavima da se ne igraju vatrom, daj opreznosti neopreznima, i daj snage i sriće gasiteljima.
I nemoj nam slati gromove. Dosta nam je i naših bedastoća.

I nemoj nas više tresti, molim te.
Meni je dovoljno. Svatila sam.

Sad sam se nečega sitila. Nečega ružnoga.
1991. god. počelo prašit po Šibeniku. Nazoven ja istu ovu frendicu. Što si, kako si, vidim po televiziji neki problemi tamo kod vas. E, imala sam što čuti. Pa vako nam je, pa nako nam je. Pa puca, pa praši, pa avioni, pa skloništa (što je to?), pa opće ludilo. Ja slušam i zgražam se. Razumin ja riči, ali ne razumin kontekst. Ne mogu se uživit. Ža mi je nje i svih Šibenčana ka braće, ali ne "doživljavam".
E pa nisam tribala puno čekati da "doživim". Na ubrzanom tečaju brzo sam skužila o čemu je to ona pričala. I to još puno gore. Sve ono što mi je ona opisala, pa još bez struje i vode i s malim ditetom...Nije se toga lipo sititi.

A zašto sad mislim na to?
Pa moja N. mi je tako lipo sad opisala požar. A sve mi se nešto primiču...

Ali neću unaprid paničariti.

A kažu metereolozi da će malo olakšat vrime. Ma ne vidim ja da se nešto događa. Samo je okrenulo jugo pa je još gore...
Ali lako za to.

Jedna je otišla na godišnji odmor.
Jedna je otišla u bolji svijet. Ma što to bilo. Samo da nije drugi svijet.
Jedan je otišo u ribolov. I nema ga, pa nema. Valjda grizu ko lude. Ribe.
Jedan poludio od vrućine. Gata. Sam sebi.
Jedan se tek sprema na godišnji. Pakira kufere.
Ostalima sam pogubila tragove. Ne moš svih pratiti. Odlaze na sve strane. Glava me zaboli koliko je vrtim.
Uglavnom, većine nema. Posustali su od ove pasje vrućine.
Ovi preostali nisu više baš prisebni.
Posustajemo polako i mi koji smo ostali na braniku bloga.

A mene krpa neka nostalgija. Tražim ih. Lutam izgubljeno.
Bože mili, kud sam zašo. Nigdje puta, nigdje staze.

Fale mi. Nekako se osjećam...ne znam, osamljeno. Vapijući glas u pustinji.
Nije da sam bila nešto strahovito popularna, pa me čitali ko ludi, al navratio bi tu i tamo pokoji bloger na ćakulu.
Popila bi se koja virtualna kava.

A sad mi preostale samo ove prave.
A i te mi se sve više uskraćuju.
Tip ispod mene koji ima kafić, moj drugi dnevni boravak, napisao obeshrabrujući natpis: "Preuređenje". I još sam čula da preuređuje u pekaru. Ma ko još na kruhu živi. Kava i cigare, to kuri.

Sve me to nekako deprimira.
A tek kad pogledam na termometar!
Onda bi sve blogere na godišnjem po sili zakona vratila za računalo. Pa piši po ovoj vrućini, a nećeš mi se nešto šetat. I kupat.
Krasti Bogu dane.

I što kad se nestali blogeri vrate? Ono, samo će nastaviti ko da ništa nije bilo. Nit riječi, niti pozdrava.
Hoće li neko nama preostalima odati priznanje?
Ljudi se polomili prateći i prenoseći friške vijesti i nikom ništa. Di si bio - nigdi, što si radio - ništa!

E moji blogeri..

A ljudi vruće je...Malo san makla...

Toliko se ja nafalila tovara da je bilo za očekivati da će mi oni to lipo vratiti. Ali, budući još nisu računalno obrazovani, oni post nisu vidjeli i nisu nimalo zahvalni za moje laude u njihovu čast. O tome ću posli, jer idem kronološki opisati vikend, budući da je bio neočekivano zanimljiv (meni).
Dakle, redom. Kao što svi znamo, petak je prvi dan vikenda. Jest da je radni dan, ali moj mozak krene ranije na odmor, pa je njemu i petak polu-neradni dan. Tijelo odradi svoje.

PETAK - MILLENIUM JUMP



U petak je izveden najmasovniji skok u more u zemlji i okolici. Ustvari tri skoka. Atmosfera u gradu bila je super. Političari su se naravno odmah prijavili. To je naravno, dobra prilika za promociju. A neki su pokazali da su još u top-formi. Da bi bilo dobro ponovo za njih glasovati, kad su u "punoj snazi". Sad, kad bi njihova top-fit-forma nešto obećavala, osim supruzi i, šta-ja-znan, ljubavnici, možda bih i razmislila. Ovako ništa. Ali, nema veze, ovaj put su bili dobrodošli. Baš su bili simpa, ka i svi drugi, onako goli. A i njima je vruće, pa nek ohlade usijane glave.
Čitam po forumima rasprave, svađaju se je li bilo veličanstveno ili neka vrsta derneka. Ma ja to ne bih dizala na tu razinu. Bilo je prije svega zabavno, bila je izvrsna ideja, i vizuelni doživljaj. Dernek sigurno nije bio. Na dernecima se peču volovi, sviraju narodnjaci svih vrsta. A ovdi je svira Gobac. Gol golcat.
Najdraži mi je komentar Veljka Rogošića koji je reka da je sudjelova u sličnim događajima po svitu, ali da je ovo bilo nešto posebno, i da Split nikad ne bi moga organizirati tako nešto. A ništa nema slađe od (samo)kritike susjeda. Osvježenje.

Na stranu sve, mene se jako dojmio događaj. A mene nije baš lako zainteresirati.
Bila bi ja i skočila, iako ne skačen nešto na glavu, ali nisam tila sama. A sve oko mene niš koristi. Zarekla sam se da idući put skačem.

SUBOTA - PLUTANJE DO IZNEMOGLOSTI

Selo moje malo. Stisla žega. Nema ćuha vitra. Nema arije. Ne moš zdisat. Ali ipak mi je ispa prekrasan dan. Cili dan smo bili u moru. Ne na plaži. Ko bi se odvuka do plaže. Nego u mistu. U luci. Piješ kavu u kafiću. Piješ, piješ dokle moš izdržat i onda se baciš u more. U spas. Nađeš lipo misto. I plutaš. Oko tebe plutaju tijela. Ne leševi, nego još živi ljudi. Samo se dica miču. Plivaju, skaču, umoriš se samo gledat. A mi odrasli, svih životnih dobi - stanje duboke meditacije. Koncentracija na sniženje tjelesne temperature. Brodice nas pažljivo zaobilaze. Uviđavan je i piloto, koji inače rastjeruje plivače iz luke. Zna i on koja ura je. Bolje i to nego organizirati prijevoz gliserom do kopna za one što afanaju.
Moj mali je naučija skakat iz rive. Nema misec dana da je naučija plivat. Mislim da je skočio bar 10 iljada puta. Neiscrpna energija.
Između plutanja - pet-šest makjata. Kupaći i šugaman jedina prtljaga.
Ne pamtim kad sam se ovako iskupala.
Neočekivano lipi vrući dan.

Ovo je priprema za skok, ali slika je od nedilje, iz jedne rajske uvale. Ova boja mora ovakva je i u živo - nije to bazen.


NEDILJA - IZLET



Budući da imamo vikendicu, moja obitelj vrlo se rijetko upušta u pothvat izletovanja. A i ovo jedva da se može tako nazvati budući da odredište vrlo dobro poznajem, to je moj stvarni i duhovni zavičaj. Ali, valjda da odem još 10 iljada puta, uvik ću ostat zatečena ljepotom. Ne onom raskošnom i hvalisavom, nego samozatajnom, prekrivenom velom od soli. Posjetila sam sve nacionalne parkove (osim Mljeta), ali ova dva naša - Velebit i Kornati su mi ipak najlipša. Više su od ljepote - to su kultna mjesta, to su polazišta i ciljevi mojeg unutrašnjeg života.





Briga ustanove NP, odnosne države, a i samih privatnih vlasnika koji su upleteni u to kolo ne svojom krivnjom, obrnuto je proporcijalna toj svekolikoj ljepoti. I to me svaki put ponovo pljusne u lice, nakon što mi ga prizori oko mene pomiluju. Ali to je sasvim neka druga tema, o njoj ću drugom prilikom. Ovaj report bi trebao biti u revijalnom tonu.
Barem do jedne točke. Do tovara. Ovoga:



Naime, na izlet smo poveli goste.
Gostima bi ponosno tija pokazat sve lipo, i lipše nego što je ako je moguće. Gledajte, kod nas sve idila živa. Sve divota. Fališ, preuveličavaš, kitiš.
I ko će te osramotiti nego tvoji, domaći. Ili ljudi ili tovari.
Jedan lipi mladi tovar napa je čovika, našeg gosta, i skoro ga deštriga. Što je tija s njim, nemam pojma, ne smin ni pomislit, ali je čovik pa i naravna kičmu. Jedva je hoda posli.
Poduzeli smo hitnu evakuaciju. Pobigli u brod. On za nama. Baš na gornjoj slici gleda kako bi uša. Pa niko nije tija izaći za odvezat brod. Vanka je bija jedan konop bačen. Vjerojatno je bila slična situacija prije. Mi smo ipak skupili hrabrosti za odvezat se.
Čuli smo i priču o njemu. Prominija je nekoliko vlasnika i različitih lokacija po Dalmaciji, ali niko ga nije dugo držao. Vidi se i zašto. Zadnji ga je kupio lokalni gostioničar da mu bude atrakcija restorana u Kornatima. Još je njegov. Ali ga je iskrca na drugi otok. Nije s njim moga na kraj. Ako nije bio zadovoljan količinom pažnje i bombona, ukrcava se na jahte.
Pa je lipo dospio u progonstvo. I sad napada slučajne namjernike. Ljut je.
Ma, zamisli ti njega!

Naravno, Kornati su uzeli svoj danak. Pocrvenila sam ko Čehinja. Faktor zaštite 30 ništa nije pomoga. Triba kupit jugurta.



Puni dojmova, u Grad smo se vratili kasno navečer. Vikend je odrađen. U nove radne pobjede.
Ovo je odmor mog malog umornog ratnika nakon pristanka.


A ovako nas je dočeka naš Grad


Vrućine ne popuštaju.
Pari Afrika.

Neko ima psa. Neko mačku. Neko kanarinca. Ali niko nema šta ja iman. Tovara za kućnog ljubimca! I to ne jednog nego dva! (A imam još dva doma u pričuvi. Velikog i malog.)


Ovo su ustvari dva tovara i tovarić. Pulić. (To smijem još reći dok je mali i dok ne čita moj blog ko ona starija koja nije tovarica - nisi, draga, nisi!)

Te su beštije moji kućni ljubimci koji to nisu.
Nisu moji. Ali ka da jesu kad stalno vise u mom dvoru.
Nisu ni kućni baš. Ali tu i tamo navrate i u kuću, kad nema nikog.
A nisu ni ljubimci.
...
A isto su mi dragi. Moram priznati.
Iako mi samo dišpete rade. Sve što posadin - kušaju. Sve. Nešto požvaču do kraja. Nešto ostave. Nešto zgaze. Naročito vole maslinu, lovor, limun, mandarinu, pitosforu, hibiskus. Tako da znate ako želite o njima odgovorno skrbiti. Ruže naprosto obožavaju. Pa sam od njih odustala. Jer pametniji ipak popušta (to kažem ja, a ko zna što oni misle). A za druge biljke-ljubimice smišljam svakojake taktike. Dovijam se lukavim rješenjima. Pitar na visoki zid. Ili na krov. Žica oko maslina. Ali sve moje izume oni na kraju provale kad ja odem. Uvik je po tovarovu.
Ali ne diraju oleandre. Ni lantane. Niti išta drugo što je otrovno. Nema šanse. Znaju vragovi.



Ti su tovari ostavljeni od svojih vlasnika na otoku na kojem ovi imaju maslinike. Trebaju im samo da u vrime branja maslina pribace vreće maslina iz maslinika do mora jer ceste nema. To je njihova jedina godišnja obaveza. Ali oni to očito nisu tako shvatili. Kad se počnu brati masline, oni redovito zbrišu u nepoznatom pravcu. Potraga za njima traje danima. Ali se zato pojave kad dođu vikendaši i ljeti turisti. Nadaju se kojem zalogaju, žedni su, ali prije svega osamljeni. Traže društvo. A naročito vole meni šetati oko kuće. Malo me noću strašiti.



Mene redovito nasanjkaju. Dođu mi s onim tužnim očima i gledaju. I šute. Gotovo - kupljeno. Odmah dobiju kruha i vode. Ali onda više ne žele otići. Milom neće. A silu nemam srca primjeniti. I oni to dobro znaju, lukavci.



I što da radim s njima?
Oće ih ko kupit?
Jeftino prodajem...
Kao što se vidi iz priloženih slika, jedan je malo pristojniji i diskretniji i stoji pokraj kuće, a jednom je puno draže za stolom. Kavu ne pije. Ni alkohol. Ne puši. Nema ni drugih poroka. Zadovoljan je s čašom vode i češkanjem između ušiju. Pozorno sluša i ne upada u riječ. Jednom rječju - uzoran građanin!

Nije lako živit u Japanu. Svakih po ure podrhtava tlo. Pa onda svaki tisućiti potres nije baš bezazlen. Pa se trese. Ruši. Pa dođe tsunami.
Zato su Japanci onako vridni ljudi. Da ne bi mislili na strah samo rade. Uvik su u žurbi. Zato jedu tune sirove. One koje im mi tovimo. Da ne troše vrime na kuvanje i pečenje, oni to samo žvaknu onako sirovo. Jer nikad ne znaš kad ćeš morat zbrisat na ulicu u bijegu od potresa. Samo što im ni to često ne pomogne. Vidila sam ja u što im ceste posli potresa sliče. U vraga.
Potres je jedna od mojih fobija. Doživila sam par treskanja i nije mi bilo ni malo lipo. Užasavajuća je nemoć koju osjećaš pred prirodom.
A još kad uzmete u obzir da prvu polovicu dana provodim na katu zgrade iz 18. stoljeća, pregrađivane, dograđivane i ne baš najbolje održavane. U staroj gradskoj jezgri di je dotična zgrada mlađahna "stara cura". A drugi dio dana sam u stanu na 6. katu di osjetim svaki potres u krugu od 500 km od grada.

I baš jučer kad sam ja pisala post o teškom životu na škojima - i to baš ovima u našem arhipelagu, udaljenima i slabo naseljenima, a ne o Hvaru ili Braču, priroda je veličanstveno potvrdila moje riječi. Uza sve probleme - još i potres. Udri Bože po siromahu! Ma di nama, zabunija si se, nije ovo Japan.
Što bi sad tribali počet rintat ko Japanci da zaboravimo na strah? Je li prije bija potres ili radišnost? U kakvom su oni odnosu?
Je li ovo upozorenje? Kome?

Kad je prvi val panike proša, kad smo se vratili iz zbjega s ulice, naravno da sam nazvala svog dragog muža da vidin je li se zabrinija za svoju dragu ženicu koja radi na ugroženom području.
Naravno da on nije ni osjetio trešnju i naravno da se nije zabrinija nego je samo reka: "A je li nam pukla gušterna?" Eventualne ljudske žrtve (Bože sačuvaj!) nisu nam bile prioritet.
E onda san pozvizdila. Gušterna je, naravno na najpotresenijem području. A moran o njoj kratku štoriju ispričat da se vidi koji je stupanj panike nastupio. Naime, ko što svi koji nešto po otocima grade znaju (mislim na obične smrtnike, ne na velike investitore), gradnja na otoku podrazumijeva investiciju 30-40 % posto skuplju nego na kopnu. A kad se radi o nenaseljenim otocima bez infrastrukture kao što je moj slučaj, taj broj se možda penje i do 50. Stvar je u (pre)skupom prijevozu i ručnim iskopima i svemu ostalom. Dakle, naša gusterna je i te kako vridna stvarčica. E, onda kad je napraviš, triba je i napuniti. Ako neće Bog s kišom, što je sve češći slučaj, triba vodu kupit. A pogotovo ja što zalivan cviće kad god sam tamo. Potajice, pod okriljem mraka, kad svi zaspu.
E sad, nije ni to tako jednostavno kako izgleda. Naš škoj nije u sustavu vodoopskrbe. Ali po novim prostornom planu postali smo "prekomorski" dio mjesta. To podrazumijeva da imamo pravo, kao i svi otočani, na dva vagona vode mjesečno po "povlaštenoj" cijeni, nešto malo većoj od one u gradu, oko 130 kn po vagonu. I to tako dobro zvuči... Problem je tome što privatnik koji ima ugovor s općinom i koji je dužan isporučivati vodu po toj cijeni jednostavno NE ŽELI doći. Neće. Ne jebe. Moš mu soli na rep. Moli, kumi, ništa.
I onda lipo dođe drugi. Rado i veselo utoči vodu. Po 600 kn vagon. Kod nas je navodno stalo 2 vagona. Ironijom sudbine, istu večer je kišilo.
A štoš, glavon u zid? Ne pomaže.
Mogla sam utočit vino. Pivo. Ili barem sok.
Sad vidite kako iman skupocjeno cviće.



I sad, ako je gusterna pukla, tribaće plaćat popravak, a dragocjena tekućina će polako iscuriti.
Ajme majko.

Još smo dobro prošli. Nije nasta tsunami.

Otoče, volin te!

E jutros mi je definitivno jasna jedna stvar. LJETO NIJE ZA RADIT. Barem ne ovaj dio ljeta od 15.07. do 15.08. i bar ne poslovi koji se obavljaju vani na ulici. Lako je meni u klimatiziranom uredu, ali moji kolege koji rade vani, e oni su pukli. Jutros se svađaju, viču, nude otkaze, spominju se stare razmirice i prastare svađe, samo što se ne dovate...A sve to što su frustrirani od ovog zvizdana. A ni meni nije lako. Treba u 15 sati krenuti na dug put kući preko užarenog kamena i zapaljenog asfalta, a ako nije tako vruće onda horde turista navale u grad pa ne moš proć... Nepodnošljivi šarm mediteranskog grada u ljetnom periodu... Treba stvarno na kolektivni godišnji odmor, na more, u more, u brod, u kaić, i "sve četiri u zrak" kako to naš narod lipo kaže. Samo prije triba stavit natpis na ulazak u grad/misto. Sorry, closed due to vakation. Stojte doma i hladite se. Mi nemamo snage vas služiti. Ne možemo vam niti šolde uzeti. Vratite se kad izume vanjske klime. Za hladit grad izvana.

E pa još kad se VRATITE s godišnjeg odmora ko što sam se ja tek vratila... (A kad me tako dopalo, što ću, bolje i to nego ništa.) I onda odete na blog pronaći osvježenje, a ono svi blogeri otišli nekud. Valjda na godišnji odmor. Na more. Pa sad umjesto da ih čitam doći će mi tu. Osim fizikalca (iz Vrpolja, ko ne zna), on nema vremena doć do mora, potrošit će cili godišnji samo do po puta.
Samo su ovi "morski blogeri" stameni i nepoklebljivi. "Ne damo se, još smo uvik mladi..."
Naime, kad sam se vratila na blog malo sam prošetala na brzinu da vidin di je ko. Naišla sam na post "broda u boci" (jako mi je drag, nekako uvik kaže ono što ja mislim reći, ali na bolji način) "Dalmacija koje više nema". Pa ću se nekako nasloniti na taj post jer sam i ja nešto slično tila reć. Evo mu i besplatna reklama, odite pročitati na broduboci.blog.hr.

broduboci

Brod piše o Dalmaciji koje više nima, o Šimi koji više ne vadi parangale i vrše, o njegovoj ženi koja više ne kuva brudete i druge dalmatinske delicije, o klapi koja više ne piva u konobi, o našem siromašnom kamenjaru na kojen su naši didovi radili prekrasne suhozide i uzgajali vinograde i maslinike (a lini li su bili ti Dalmoši!) a koje mi sad rasprodajemo svjetskim i domaćim hohštaplerima jer ne znamo šta bi sa svojim bogatstvom od kojega smo sve siromašniji u ovom okrutnom suvremenom konzumerskom društvu. Mislim da je slično i s drugim krajevima zemlje, sa hižama i sokacima itd, ali mi najbolje vidimo ono što nam se događa doma.
Te Dalmacije nema odavno. Možda nije ni postojala takva, nego smo je mi takvu samo sanjali i pretvorili u legendu. Jer ovdi život nije bija med i mliko, daleko od toga, i čovik se uvik borija da se izvuče iz sirotinje. I malo pomalo je uspija, ali naravno da nije moga ni sanjati di će ga to odvest i nije moga staviti crtu - e sad je dosta, sad ću stati. Ljudi su bižali u svit tražeći utopijsku zemlju lagodnog života, pa su crnčili gore nego doma po Amerikama i Australijama, ali sumnjam da su našli sriću, pravu sriću. Našli su obilje u praznini, ili obrnuto. A ovi što su ostali doma... e oni su su se upirali svim snagama da se izvuku iz onoga za čim mi danas žalimo. Otkrili su turizam, ostavili ribu (vidi primjer Korčule, a i svih drugih) i masline, smokve i rogače, otišli u fabrike po gradovima, opustili otoke i zaleđa...



Šime u mornarskoj majici još možda lovi ribe, ali ne vršom i parangalima, to se ne isplati, kupija je koću i svakojake moderne alate i oće polovit svu živu ribu, ko šljivi unuke, oni će ionako isti pilule, ne vozi se više u drvenom kaiću nego u zvijeri od glisera koji potopi sve drvene kaiće oko sebe, napravija je pet-šest apartmana pa ih iznajmljuje za skupe pare, baš ga briga što to rade i svi susjedi pa mjesna infrastruktura ne može podnit toliki prtisak onih 40-ak dana, proda je nešto didovine da ima štogod za stančić u Zagrebu kad dica odu na škole... A Bože, ko mu može zamirit, živit se mora i to ne bilo kako nego onako kako se danas već živi... A njegova žena, moderna Dalmatinka, skockana i ušminkana ili je na plaži ili u šopingu u nekom mega-storeu, sigurno ne kuva doma brudet od škrpine ili ugora, ne pravi njoke za pašticadu, nego je kupila neko gotovo jelo za bacit u mikrovalnu... Ne, ne pričam o Kaliforniji, nego o bidnoj Dalmaciji.
Klape više ne pivaju po portunima i konobama za svoj gušt, nego po Poljudu i Maksimiru za dobre pare...



Ali isto tako, stvari se mogu pogledat i iz drugog kantuna. Šime ne radi ko rob na žarkom suncu, ne pravi mocire, kopa i ribari, ne muči se ka pas, ne tuče more nego u njemu uživa, žena mu ne iskuvava lancune, nije izmučena i iscrpljena od teškog rada, posvećuje se svom Šimi, sebi i svojoj dici, lipa je i dotjerana, osunčana, lipo obučena...Klape više ne pivaju za gušt, ali su dobile zasluženo priznanje i pristojnu lovu.



Ali istina je da smo se prokurbali, pogrubili, podivljali i pomanitali od ingordicije (prevedeno - pohlepe). Samo nisam sigurna da smo smo se mi tako prominili. Uvik smo bili malo zajebani i zavidani ljudi. Uvik je bilo pohlepnih, zavidnih i primitivnih. Samo su se okolnosti prominile. Pružila se prilika. Prilika za brzo bogaćenje, za lagodn život. Pa smo mi, ovako frustrirani i oslabljeni stoljetnom oskudicom (ne bijedom!) brže-bolje posegnuli za ponuđenim blagom. A malo smo pretjerali. A bogami nam i furešti svojski pomažu u devastaciji ne samo okoliša nego i svekolike kulture i uljuđenosti življenja.

A jebiga, to je tako, i sad ne triba stat i plakat. Nema koristi. Stvari neće krenuti unazad. Triba se pridružiti "pokretu otpora", triba očuvat ono što vridi čuvat, sve divote koje su nam još uvik raspoložive, prihvatit novo sve što valja.
Ja sam nekako optimist, i držim se one zagorske da "nigdar ni bilo da ni nekak bilo". Dalmacije više nema onakve kakvom je se mi sa sjetom sjećamo i nikad je više neće biti. NIKAD. Ali ko kaže da to novo što dolazi mora biti samo ružnoća i uništenost. Svi možemo, svatko na svoj način, protiv toga se boriti. Ljepotom protiv ružnoće.

Tako se ja tješin...
I kao i moji zemljaci, Hari R. i Brod u boci, da se stoput rodin, tila bi se rodit tu (bar 80 puta, a onih 20 puta bi isprobavala neke druge krajolike).

Moj skromni doprinos tom svojevrsnom "dalmatinskom pokretu otpora" koji se bori protiv ružnoće života u svakom smislu, nadam se da je moj "way of living" koji bih voljela ukratko opisati.
Svi moji preci su otočani. Živili su teškim težačkim i ribarskim životom na otocima zadarskog i kornatskog arhipelaga, vridno radili, brali masline, smokve, malo i zdravo jeli i pili i ljubomorno čuvali svoje kamenjare. Onda je generacija mojih roditelja otišla u grad raditi, a na otocima očuvala nešto malo vinograda i maslina što su mogli vikendima. Turizam je uzimao sve više maha. Ljudi vidili da nude novce. Pa ih počeli uzimati. Stvari su se malo popravile. Život je postao lakši. Malo. Teži na neki drugi način. Začudo, što se na otocima lakše živilo, to su postajali sve pustiji. Pustimo sad teoriju da je tamo još uvijek život teži. To svi znamo. Ali nije to jedini razlog napuštanja škoja. Prejaki je magnetizam gradova koji usisavaju okolno stanovništvo ko veliki usisavači i onda rastu i rastu dok ne prerastu sami sebe. A mi shvatimo da smo se upleli u mrežu i da ne možemo natrag.

Ja pokušavam natrag. Natrag svojim korjenima. Natrag prirodi. Natrag ljepoti. Natrag svome škoju. Kad ne mogu drugačije onda barem vikendima i za godišnji odmor.
Na otoku na kome su moji noni i none imali nešto maslina i pašnjake za ovce, ja danas imam vikendicu. Oni su na njemu teško radili, a ja uživam. Oni su do njega veslali, ja se vozim u plastičnom brodu s mariniziranim automobilskim motorom. Oni su imali samo šteriku i komin, ja imam struju iz solarnih panela, plinski špaher i frižider. Oni su čuvali, strigli i ganjali ovce po škoju na kojem ja sada sadim cviće.I sve tako.
Ali to je život. Možda je upravo ovo bio NJIHOV san kao što je njihov život sada naš san.



Ja želim vjerovati da je njima drago što pokušavam očuvati barem trag njihovog života. Života koji je njima bija grub, a mi ga sada sa sjetom bojamo u ružičasto. A ustvari njegova boja je bila duboko modra. Ko more.
A čini mi se da i u krvi moje dice već počinje teći more.
I zato mi se čini da nema straha za Dalmaciju.
Nekako se uvik izvučemo.
A možda sam samo danas stavila neke ružičaste naočale.
Ko zna?

Evo mene iz bespuća...
Javljam se samo telegrafski. Na godišnjem sam. Ako koga upće zanima.
Na pustom otoku. Bez struje i tih stvari. Bez PC-a. Bez bloga. Kornati-đir.
Izvještaj slijedi. Kad se vratim u civilizaciju.
Ovo se samo javljam ako ko nabasa na mene. Onako slučajno. Ako koga zanima jesam li živa.
Dočepala sam se interneta u turističkoj agenciji.
Moram biti pristojna i kratka.
U međuvremenu možda budem morala dati neku informaciju nekom Talijanu. Evo ih po jahtama koliko hoćeš. Ali nitko da kroči vani i nešto onako usput pita. Da ga zadivim svojim poznavanjem situacije.
Samo da ne dođe Njemac. Koji govori samo njemački. Onda ću ispast blesava.
A i Roman Abramovič je tu negdje u điru.
Sva sam se sredila ako naiđe. Ali ima jedan mali problem. Onaj brod (ako se to tako zove) je tako visok da ću mu iz gornje palube izgledati ko mrav. Neće se razabirati detalji. Tako pomno osmišljeni. Ali, kad razmislim, možda je tako bolje.
Bio je u Ižu, iskrcao se s onog čuda, ušao u mali dućan i rekao: "Dobar dan, molim vas štrucu kruha."
Što je prodavačica odgovorila ostala je vječna tajna za novinare.

Dakle, dragi moji, ja sam dobro, što od srca želim i vama.
Šaljem vam puno pozdrava.