Kad se ja sad najedem...

Petak je dan rezerviran za neke ribe, salate, umake, tartare, štajaznam šta sve ne.

Naravno da kod mene nije. Bar ne danas. Jer ja ko rekonvalescent imam po svim regulativama oslobođenje od posta ko takvog, i preporuka je da jedem ko da radim na četri bauštele odjednom.
Pa sukladno preporuci, ja sam danas napravila čudotvorno jelo zvano dinstani svinjski repići sa kiselim zeljem. ( Da odmah raščistimo nedoumice – kad kažem repići onda to nisu oni smotani frkafuljci nego stručno nazvana krsna kost, dakle ima tu mesa ko u priči. ) Kiselo zelje sam narezala i bubnula u kištru dvije tri vrećice, da imam za napravit kad me spopadne tjeskoba.
I danas me spopala tjeskoba, pa sam repiće natrljala začinima, prepekla ih na mašćobi i onda bubnula kiselo zelje, dodala češnjak i lovorov list, podlila vodom i dinstala na lagano, rekli bi ovi masteršefovi – da se svi okusi sljube i da sve bude mekano i sočno.

Ima se i kukuruznog kruha, pa evo sad idem nagrabit ovo čudotvorno jelo i najest se uneznano. Plejting nisam fotkala, ja kad grabim kiselo zelje i repiće u tanjur to je prizor pred kojim bi Melkior i ekipa ostali zanesviješteni. Flekove i tufne u svrhu ukrašavanja tanjura nikad ne radim, ne stignem oslikavat jer idem jest.

A onda ću zaleć i imat vizionarski pogled na svijet, jer kad se ovog najedeš onda znaš sve tajne svemira, od postanka naovamo.

( fotka ima na fejsbuku na mojoj skromnoj stranici, ja i dalje nisam ovladala stavljanjem fotki...znači ako stavljam - to su fotke od ranije )