Dišem na škrge, jer sam riba

Skuvana sam skroz.

Do te mjere da mi mozak radi na minimumu. Sva sreća da smo stvoreni tako da automatski dišemo, jer da je drugačije mislim da bi bilo svašta. Cijeli božji dan nosim mokri ručnik oko vrata i zamišljam da sam neka opaka riba koja baulja kroz vodu. Samo dobro vizualiziraš, ionako dišeš na škrge od vrućoće.
Pa svakih deset minuta umivanje, namakanje ruku, metanje rasfriškanog ručnika nazad na vrat. Popila sam vode za tri deve koje nisu pile dva tjedna. Jedva skuvala rižoto dok je ispaćeni životni supatnik peko neke ribe vani na roštilju. Na jedvite jade oprala suđe i čak odspavala malo poslje ručka.
Probudila se sljepljena ko da sam spavala u ljepilu za miševe. Loči vodu, stavljaj ručnik, tuširaj se, pa tako u nedogled.

Sad sam izašla na paradajz terasu, u kući je neizdrživo jer sunce popodne ubelji u dnevni boravak. Ugrizlo me u deset minuta dvadesetšest komaraca, samo dva su smrtno stradala jer su mi refleksi na stendbaju. Gledam novog ljubimca, pauka Đuru, koji je rastego mrežu između dva čeri paradajza. Ulovila se neka mala mušica, pa ju ju bržebolje zamoto i spremio nekud u ćošak mreže, za sutrašnji gablec valjda. Smorilo me samo dok sam ga gledala kako si kuva za sutra.

Trebaće nešta i večerat, a po meni bućka ko po kanti od te silne vodurine koju sam polokala. Šta uopće pojest a da se ne ukiseli u tolikoj vodi, majkosvetabožja? Sira i vrhnja, eto šta; barem je hladno, pa nek se namače u želucu.

Blago vama koji se solite na moru il pacate u Kupi.
Ja češem noge na paradajz terasi, sa friško ohlađenim ručnikom, i zamišljam da sam riba.