Ko to tamo ne puši

Šta god sad neko mislio o tome, mene su više od same operacije isprestravile dvije stvari – kako ću funkcionirat bez nikotina i kako ću preživjet stavljanje katetera.

Naime ja sam pušila dvadesetdevet godina. Krenula izazvana činjenicom da su mi razredni pušači i pušači u nastajanju stalno govorili – čuj štrebericu, boji se mame, vakanaka. Pa ja da pokažem da nisam štreberica i da se mame al nimalo ne bojim krenula sa nikotinskom terapijom ( isprva uz nalete slaboće i vrtoglavice, al to je brzo prošlo ). Pa tako dvadesetdevet godina. Prva stvar ujutro kad ugasim alarm – cigareta u usta i kuhanje kave. Svi moji susjedi, članovi obitelji i prijatelji posvjedočiće da me nikad nigdje nisu vidjeli bez rezervne kutije cigareta.

Na dan odlaska u bolnicu digla sam se u nedoba, popila svoju šalicu kave i ispušila tri cigarete. Prije nego šta je junior došao po mene, zalijepila sam na lijevo rame nikotinski flaster i otišla u bolnicu. Iskreno, nisam se ni usudila pomišljat šta će bit ako ti flasteri ne budu barem malo djelovali. Tu sam se ja smjestila u sobu, išla kod anesteziologinje, obavljala pripreme za dan D...bez cigareta. Dok je padala noć nad Zagrebom, ležala sam ušuškana u krevetu, gladna ko vuk, gledala teve i u jednom trenutku pomislila – pa jel moguće da ja stvarno neću pod okriljem noći otić na balkon pušit? I da znate da nisam.
Ujutro sam flaster skidala na putu do operacione sale, zaboravila u onoj strci – jer sam išla prva – da ga moram skinut. Na intenzivnoj sam se budila, pa spavala, budila, pa spavala i borila se sa silnom žeđi koja me ubijala. Novi flaster zalijepila sam na ruku kradomice ujutro, nakon šta me sestra malo preprala i obukla mi spavaćicu. I dalje sam se čudila činjenici da mi ne dolazi da odnekud iščeprkam cigaretu i upaljač i zapalim, na sveopći užas i osupnutost svih nazočnih.
U bolnici sam proboravila 14 dana. Niti jedna cigareta iz tri kutije, koliko sam ponijela u koferu, nije završila u mojim ustima. Nije mi palo na pamet sa sondom, kateterom i dva drena. Pogotovo zato šta je vanzemaljac koji me operiro dao sve od sebe da mi pomogne, i uspio je.

Bilo mi je čudno doć doma. Ono, nema više ograničenja, pepeljara ko u priči, mogu zapalit šest odjednom ako hoću. Ništa. Ko da nikad pušila nisam.
Kad su naši Vatreni izgubili u polufinalu, uzela sam jednu cigaretu ispaćenom životnom supatniku i zapalila, samo da vidim šta će bit, hoću se zanesvijestit il šta će bit. Ništa nije bilo, čudan okus po ustima i dim koji sam više pućkala nego uvlačila. Zagasila na pola jer mi je bilo bezveze.

I tako će sutra bit mjesec dana šta sam okončala karijeru okorjelog pušača. I još uvijek ne vjerujem da sam je okončala. Da ne govorim u kojem stanju šoka su svi koji čuju da ne pušim; oni koji puše trenutno zapale dvije da se dobiju od šoka.

Dakle nikotin sam uspješno savladala. A i stavljanje katetera, jer ga u Petrovoj stavljaju kad si pod narkozom, Bog im ruke blagoslovio.
Znači zbilja postoje situacije kad skužiš da ne trebaš isprestravljivati sam sebe, jer možeš sve šta hoćeš. Naravno, ako hoćeš.