Šta god sad neko mislio o tome, mene su više od same operacije isprestravile dvije stvari – kako ću funkcionirat bez nikotina i kako ću preživjet stavljanje katetera.
Naime ja sam pušila dvadesetdevet godina. Krenula izazvana činjenicom da su mi razredni pušači i pušači u nastajanju stalno govorili – čuj štrebericu, boji se mame, vakanaka. Pa ja da pokažem da nisam štreberica i da se mame al nimalo ne bojim krenula sa nikotinskom terapijom ( isprva uz nalete slaboće i vrtoglavice, al to je brzo prošlo ). Pa tako dvadesetdevet godina. Prva stvar ujutro kad ugasim alarm – cigareta u usta i kuhanje kave. Svi moji susjedi, članovi obitelji i prijatelji posvjedočiće da me nikad nigdje nisu vidjeli bez rezervne kutije cigareta.
Na dan odlaska u bolnicu digla sam se u nedoba, popila svoju šalicu kave i ispušila tri cigarete. Prije nego šta je junior došao po mene, zalijepila sam na lijevo rame nikotinski flaster i otišla u bolnicu. Iskreno, nisam se ni usudila pomišljat šta će bit ako ti flasteri ne budu barem malo djelovali. Tu sam se ja smjestila u sobu, išla kod anesteziologinje, obavljala pripreme za dan D...bez cigareta. Dok je padala noć nad Zagrebom, ležala sam ušuškana u krevetu, gladna ko vuk, gledala teve i u jednom trenutku pomislila – pa jel moguće da ja stvarno neću pod okriljem noći otić na balkon pušit? I da znate da nisam.
Ujutro sam flaster skidala na putu do operacione sale, zaboravila u onoj strci – jer sam išla prva – da ga moram skinut. Na intenzivnoj sam se budila, pa spavala, budila, pa spavala i borila se sa silnom žeđi koja me ubijala. Novi flaster zalijepila sam na ruku kradomice ujutro, nakon šta me sestra malo preprala i obukla mi spavaćicu. I dalje sam se čudila činjenici da mi ne dolazi da odnekud iščeprkam cigaretu i upaljač i zapalim, na sveopći užas i osupnutost svih nazočnih.
U bolnici sam proboravila 14 dana. Niti jedna cigareta iz tri kutije, koliko sam ponijela u koferu, nije završila u mojim ustima. Nije mi palo na pamet sa sondom, kateterom i dva drena. Pogotovo zato šta je vanzemaljac koji me operiro dao sve od sebe da mi pomogne, i uspio je.
Bilo mi je čudno doć doma. Ono, nema više ograničenja, pepeljara ko u priči, mogu zapalit šest odjednom ako hoću. Ništa. Ko da nikad pušila nisam.
Kad su naši Vatreni izgubili u polufinalu, uzela sam jednu cigaretu ispaćenom životnom supatniku i zapalila, samo da vidim šta će bit, hoću se zanesvijestit il šta će bit. Ništa nije bilo, čudan okus po ustima i dim koji sam više pućkala nego uvlačila. Zagasila na pola jer mi je bilo bezveze.
I tako će sutra bit mjesec dana šta sam okončala karijeru okorjelog pušača. I još uvijek ne vjerujem da sam je okončala. Da ne govorim u kojem stanju šoka su svi koji čuju da ne pušim; oni koji puše trenutno zapale dvije da se dobiju od šoka.
Dakle nikotin sam uspješno savladala. A i stavljanje katetera, jer ga u Petrovoj stavljaju kad si pod narkozom, Bog im ruke blagoslovio.
Znači zbilja postoje situacije kad skužiš da ne trebaš isprestravljivati sam sebe, jer možeš sve šta hoćeš. Naravno, ako hoćeš.
Post je objavljen 20.12.2022. u 22:18 sati.