Pa kud ćeš mi kasnit...

Ako nešta ne podnosim, onda je to kašnjenje, u bilo kojem obliku. Pogotovo kad se radi o faktoru kašnjenja koji te tjera u predinfarktno stanje.

Naime, kad se moj junior ženio tamburaška pratnja trebala je stić iz Zagreba ( obratit pažnju na - trebala je stić ) i odradit svirku kod nas, pa normalno otić po mladenku i dalje po protokolu. Sve složeno na špagu - šator i ograda prekrasno ukrašeni, stolovi složeni, naresci i odojak i salate i alkoholni pripravci rashlađeni na najjače obzirom da je tog dana bilo - pazi sad - tridesetdevet stupnjeva i gorilo je nebo i zemlja. Ja prije polaska na frizuru pitam juniora - hoćemo izvuć liniju van, da nema potrebe jer tamburaši dolaze između dva i pola tri, tako nekako. Odem ja na frizuru ( a bilo je posla s njom, imala sam kosurinu do pola ramena i odlučila se za pundžu, znači zabolo mi u glavu jedno stotinjak onih kineskih špangi da drži silesiju od moje kosurine ), vratim se kući, malo još poriktam neke sitnice i ne oblačim se jer znam da moram jurišat vamotamo dok se ne krene. Lagano počeli dolazit i gosti, lagano došli SVI gosti. Tamburaša nema. Iznijelo se sve na stolove, ljudi pojeli. Tamburaša nema. Tu sam ja već lagano počela pokazivat prve znakove panike. Još kad je moja teta rekla da zašto mi sjedimo u tišini...pa slabo mi došlo. Reko saće oni, teta, samo šta nisu. Njih i dalje nema.

Neću ja sad juniora ništa ni pitat, jer sam već bijesna ko ris. Svi se vrpolje, potrošile se i teme za razgovor. Njih i dalje nema. Ja se odlazim oblačit, da takva bijesna ne odem po mladenku u krivoj robi. Obukla se ja, izašla van, kadli eto na jednom kotaču nekog auta zege tablica, i za minutu dvije dosviraše oni u dvorište. Primaš kaže - jel nas neko tražio? Pa došlo mi je da mu kažem - nije, al bi vas mogli sakupljat kad mi dokraja padne klapna al ajde. Razvukla neki osmijeh ko Džokerov, da ne ispadne da nisu dobrodošli. Odsvirali mladići par pjesama i morali kretat po mladenku, da ne pomisle u drugom taboru da smo se predomislili. Kaže moj ispaćeni životni supatnik - pa nisu ništa ni popili. Reko - bejbe, mogli su samo dobit laksativa u čaše, nemoj me ti još jadit. Šta nisu došli na vrijeme pa bi se stigli i napit.

Došli po mladenku, pa u sakralni objekt, obavilo se vjenčanje, i ne da meni nešta mira, pitam ja njih da šta će svirat kad novovjenčani par izađe iz crkve. Kažu oni - pa Cocu, Vilo moja. Reko šta ćete svirat?! Jel to vi mislite onu gdje tekst izrijekom kaže:
A lagje bilo bi da si tuja mi
Da te ne poznan, da te ne znan...
Pa jeste vi normalni?! Pa tek su se vjenčali, grom vas ubio!! To vi planirate svirat?!
Pa da šta onda da sviraju, pitaju. Mi okupljeni oko njih koji planiramo mladence dočekat pjesmom donosimo ukaz kojim se najstrože zabranjuje sviranje vile koju bi bilo lagje ne poznavat. Sviraćete naprimjer Procvale su dunje na granama. Da to ne sviraju prečesto. E pa saćete svirat kako god znate.

I odsvirali su. Dapače jako dobro. Biće su u bljesku mog pogleda prepoznali moguće sakupljanje neupotrebljivih instrumenata oko paviljona ako ne prođe kako treba.
Ne volim kad neko kasni, i to je sve.