Dnevnik očajne kućanice - paprika parti

Jutros sam uzela svoj narandžasti bolid ( čitaj - kolica za na plac ) i otišla kupit paprike za skiselit. Šta bi ja subotom bila normalna, oprala malo veša i pokosila dvorište; bolje se zajebavat sa paprikama. Putem sam sa bolidom triput bila u boksu ( čitaj - otpo kotačić sa lijeve strane, pa sam ga namještala i spomenula se bliže i daljnje familije dizajneru i proizvođaču ko takvom ).

Naravno da nisu sve paprike stale u bolid, pa sam dio paprika ipak teglila u velikoj najlonkesi i crkla do kuće, jer sam još morala uzet češnjak, mlijeko, kruh, pikantfiks i ocat. Srećom nije bilo ulaska u boks putem kući ( čitaj - kotači su izdržali, jer da nisu kunem se da bi bolid gorio ko na stazi u Imoli ). Kad sam se malo dobila, sjetila sam se da jako dugo nisam radila paprike punjene kupusom. To mi je bila najdraža mamina zimnica, al nikad ih nisam uspjela napravit ko ona; te paprike smekšaju, te posive, i onda ih šiknem jer nisu ni nalik njenima. E pa danas su mi pale na pamet, i onda sam se vraćala u dućan po one malo veće flaše i kupus, bez bolida, samo s najlonkesom. Popodne sam ih napunila kupusom i složila, koristeći neke nove cake kojima već neko vrijeme kiselim krastavce, i ako ni sad ne budu kak treba - dižem ruke. Eno ih ušuškane u dekicu, sve sam napravila da im bude ugodno u flašama. Sutra me čeka očistit i ukiselit ostatak paprika, plus artiljerijska priprema zvana pranje flašica i udisanje octenih para dok ih ne prekuham i ne potrpam u flašice.

Tak to rade požderuhi koji ne znaju kupit salatu kad im se prijede. Lakše je vikend proboravit u druženju s paprikama. Al kad si ne mogu pomoć; njihov okus i miris je neusporedivo bolji od svih koje nude na policama dućana. Osim toga, moram nečim popunit sve one veće flašice koje su prazne.
Manje čekaju manufakturu ajvara, blago meni, mislim već iduću subotu. Vikend bez paprika u rujnu ko da i nije vikend.