15

subota

kolovoz

2020

Uvod u glodanje i anatomiju

Moja ispaćena roditeljica po vokaciji je bila mesojed, i to ultrajak glodač. Znači, nije bilo šanse da prođe ručak a da ona ne poglođe sve dostupne kosti koje je prije toga kirurški precizno rastavila do pred atomsku strukturu. Naravno da je morala imat podfrkane rukave. Pa mali nožić, pa ruke, pa rastegne pa nategne, pa glođe i srče da nas ostale za stolom sve jeza prolazi. Pa kad skuži da je gledamo ispod oka, samo konstatira da kak je to fino i zdravo i da sam nek je gledamo, ostaće njoj više za glodat.

Osobno sam bila šokirana kad sam skužila da ona može zaklat pile bez da trepne. Navodno je za sve kriva moja baka koja je jednom zgodom otišla nekud, a njoj ostavila u zadatak da skuha pileći paprikaš za ručak. Na upit gdje je pile, odgovor je bio da ga nek prvo ulovi i riješi glave. Pa je jedva nekako to obavila prvi put ( uz svekoliku pomoć jedne susjede, koja joj je pokazala i kak da sve očisti i rastrančira ). Dalje je išlo ko po loju.
Ja sam uvijek zaobilazila te festivale u širokom luku. Ne bi me ni puškom natjerala da sudjelujem u krvoproliću. Naravno da je nabrajala i jamrala da šta ja mislim kasnije u životu, da kak ću danas - sutra kad budem trebala recimo pile za ručak a nema za kupit a kokošinjac pun živadi. Konstatirala sam da se ja i teoretski i praktično odričem sudjelovanja u pohodu na kokošinjac u potrazi za ručkom, i da se ne planiram udavat za nekog ko bi od mene očekivo da čerupam piliće i čistim želuce.
Da izbjegnem ekspoze o nužnosti pružanja ispomoći, znala sam doć kad je već pokojno pile ( nekad i više njih ) bilo očerupano i očišćeno s nutarnje strane, pa eventualno malo čupkat one sitne dlačice, tek toliko da ne ispadne da sam skroz nezainteresirana. I onda ona radi i nabraja - ti vaka ti naka, pa ko da je to neznamtišta sad komplicirano, izvučeš crijeva i baciš ih. Il očistit želudac, evo saću ti ja pokazat...Pa ja s dušom u nosu ponovim po iks osamstoti put da nemrem al nikako ovladat tim plemenitim vještinama i da mogu jedino onak čupkat ko šta čupkam i eventualno razrezat pile na komade. E to mi ne da, jer sam ljevak, da si ne otfikarim ruku u ramenu.
I jedne zgode tandrljamo mi po tim upokojenim pilićima, i opet isto predavanje ko i svaki put; počela padat i neka kišica, ja sva sretna, reko možda me potjera u kuću da se ne prehladim. Ma ništa od toga, al zatupio joj se nož pa da nek joj donesem oštri iz kuće. ( Svi su naši noževi bili uvijek oštri ko katane, mesarska kuća pa je to bilo pod normalno ). I ja s nožem na stepenice, okliznem se i padnem ko iz aviona. Nož odletio u travu, ja se sva stukla, roditeljica me izružila na pasja kola jer da kud padam s takvim nožem u rukama, mogla sam si crijeva rasporit i sasjeć se sva. Pomogne mi da se dignem i potjera me u kuću. Ja više neg zadovoljna, je da boli koljeno i ruka al bar više nisam morala slušat o nužnosti poznavanja najbržeg načina vađenja crijeva.

Kasnije je izjavila da sam ja to sigurno namjerno napravila samo da ne moram bit s njom dok ona čereči neke buduće ručkove. I da nikad od mene neće bit ništa po tom pitanju. I bila je u pravu, ko i uvijek.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.