Stolna situacija

Naime kod mene nikad nijedan ivent nije mogo proć bez nekog kolosalnog spektakla, za koji je onda uvijek trebalo pronalazit i kolosalna rješenja. Po mogućnosti možda malo kriva usljed nepoznavanja svih činjenica. Puno onih koji čitaju moje pričuljke kažu - kak se samo sjetiš, biće misle da izmišljam. Šta se imam sjetit, doživjela i pišem istinu, eto šta je.

Pa recimo kad se moj junior ženio iznajmilo se dva visoka stola, za koje sam jedva našla prekrasno voštano platno boje šampanjca da ih se zbandažira, da budu ljepši. Ono, da se mogu tamburaši ovlaš ležerno naslonit dok piju iza svirke, jer je taj dan bil tridesetdevet stupnjeva, gorilo je nebo i zemlja. Znači kad smo krenuli u svatove pokupila se cuga i jelo i svo andrlje sa stolova, zaključali i otišli. Osto okićen plot, šator, niski stolovi i klupe i spomenuta dva visoka stola. Tornjaka, kojeg sam tad imala, zatvorila sam na terasu da ne zapiša šator il ga podere u naletu tjeskobe.
Dakle u cik jutra ( sistem zora rudi, dan se bijeli ), negdje oko pet ujutro dolazimo mi doma iz svatova. Ja sa postojanom pundžom, šta od šnala šta od trovremenskog tafta, naotečenih nogu i skroz promukla od pjevne koreografije tijekom svadbene večeri. I odma s vrata vidim šta? Moja dragocjena voštana platna sfafuljana na travi, a stolova nema. Ko da ih je pojelo. Jebem sve po spisku jer sam tornjaka zatvorila na terasu, mogo im je pootkidat i ruke i noge. Ajde brže idemo gledat po živici kraj pruge, da nije neko iz zajebancije preskočio plot pa ih tamo zvizno. Nema ništa, ni s od stolova. Tu ja zovem mladenca, koji se naravno ne javlja. Tu ja zovem policiju, šta ću drugo, fale mi tuđi stolovi a bog zna jel i u kući šta fali, do kuće nisam ni stigla tražeć stolove po živici. Jedva se nekako sporazumijem onakva promuknuta s dežurnim, dođe tu patrola i uzmu podatke. Oćete jest, pit, hojte muter hohcajt zajne zone, da neće neg da ne znaju da će išta moć stvorit s tim jebenim stolovima. Pa nisam ni mislila da ćete ih stvorit, ljudi božji, al šta da radim kad stolovi nisu moji a druge ne stignem al nikako napravit da se vrate ( a ni ne znam ih napravit jebiga ).
Jedva takva nasekirana zaspim, kadli me probude vatrogasci negdje oko pol jedanajst, svira sirena točno pred mojom kućom, Ja skočila ko pofurena, reko da nije sad neko zapalio šator jebote. Nije, planula neka dvorišna kod susjeda a oni razjapili sirenu do daske. Pijem ja kavu i slažem govor za juniora, treba dečko znat da smo stolova bez. I ide se na ručak kod mladenke popodne, pa ću ja priopćit stolnu situaciju po ulasku u dvorište. Šapćem ja njemu na uho šta se desilo, glasa još uvijek nemam, a veli on meni - zaboravio ti ja reć, prešli su dečki prek plota i odnesli ih jer su im trebali za navečer. Kad se nisam zanesvijestila. Reko jel ti znaš da sam ja zvala policiju? Pa šta si ih zvala? Pa mislila sam da ih je neko mazno, eto šta sam ih zvala.
Složili kolača i odojka i malo ladnog soka šta pršće i odnijeli u postaju, da se ljudi malo okrijepe i da ponište prijavu.

Kud će tražit stolove koji su završili tamo gdje su bili potrebni. Stolovi se uvijek vrate kući, isto ko Lesi.

( photo by Sve i svašta )