Hešteg samovozi

Otputim se jutros na tržnicu, konačno ju je otvorilo, uzet flance paradajza da ih popikam i nastavim trend održavanja paradajz terase.

Pa usput kupim pile i kruh. Dođem do tržnice, čeka u redu nekih par ljudi za uć. Ulazim i ja ko slavodobitnik Sinjske alke ( samo ja nemam momka da mu dobacim koplje i da mi onda tegli taške do kuće skupa s kopljem ). Prije flanaca kupujem mladi krumpir i luk, zelenu kristal salatu, grincajg za juhu, vezicu kopra, jagode, pušlek đurđica, Natrpala se sasvim pristojno. Kupujem konačno i flance, nešto čerija i volovskih srca ( mislim na sortu paradajza, da ne misli neko da sam kuvala iznutrice il gatala iz njih, božemesačuvaj ).
Vučem se uzbrdo natovarena torbetinama, malo mi i flanci otežavaju kretanje jer ih nosim u odvojenim vrećicama da se ne polome. Tu je meni i vruće jer sam se opet pretoplo obukla, a i šunjalica od maske mi otežava šta disanje šta hodanje; ipak je moj umilni nos skupa sa sinusima pretrpio sasvim dobru frakturu u onom karambolu. Sjetim se da se moram svratit u deem po još neke gluparije. Odma mi je još više vruće jer će torbetine bit još teže za vukljačit. I taman se dovučem do deema, kadli eto crnog pežoa ravno na nogostup. Parkira se žena ko da vozi betmobil, ravno pred ulazna vrata, uzme mi prednost i uskače prije mene u dućan. Maske nema, ne dezinficira ni ruke jer je općepoznata činjenica da superheroinama koronavirus može jedino pljunut pod prozor pa se sklizat po pljuvački. Ja se nemam kud izmaknut od jebenog auta da ljudi mogu prolazit, pa svi lajemo ispod maski i spominjemo joj svaštanešta, srećom ne čuje se jer su nam medna usta pokrivena šta platnenim šta običnim maskama. Ulazim u deem, jedva spuštam jebene torbetine na pult samo da se malo prestanem znojit i da mi se smiri tahikardija. Dezinficiram ruke osamnajsti put otkako sam progledala, uzimam to šta mi treba i krećem prema blagajni, kad eto nje opet sa oduzimanjem prednosti. Progura se kraj mene jer da joj se jako žuri. Reko vidim, srećom ste barem trenirku i majicu obukli da ne vozite u gaćama, kad već niste stigli masku stavit. Platim na blagajni i izlazim sa svojim teškim teretom, i sad još moram u dućan po cigarete i čokolino i toblerone jer najdraži frajer dolazi k meni na spavanac ( cigarete su za mene, naravno, da ne bi bilo nismo znali ). Kad ona ispred deema pali pilu i tuta forca gasom prelazi na drugu stranu jednosmjerne ulice i parkira i pred tim dućanom. Ulijeće unutra ko da je svi vrazi gone, ne dezinficira ruke i šiba ko mahnita među police. Šta će, mora se žurit jer opet stoji na trotoaru i smeta svima koji trebaju proć.

Pa ja to tak sve gledam, i znate šta ću vam reć? Dobro da kod nas nije izbio virus koji je u stanju ubit sve nas ponaosob i koronu osobno. Ovakvi superheroji bili bi se u stanju uvest autom direktno u dućan kad im ne bi smetale naslagane košare i kištre sa sladoledima i pilećim rasjekom i sleđenim povrćem. Šta bi falilo; uveze se, zgazi onaj višak od tri - četri mušterije i samo otvori prozor pa polapa s polica ono šta joj treba i ravno na blagajnu.
A možda se sjetila da je ostavila uštekanu peglu doma, ko zna.

( poslikala osobno ja i preznojila se duplo jer su mi sve torbe visile po ramenima, uključujuć i najlonkese sa flancima; da ne ispadne da izmišljam pričuljke )