Stigmatizirana koljena

Dok sam ja bila dijete, studeni je bio mjesec primanja u pionire. Pionir si moro postat. Nije te se uopće pitalo jel oćeš il nećeš. Krajem studenog to se moralo obavit, odmah u prvom razredu, e da bi se moglo nastavit dalje.

Ko i sve drugo, ni taj ritual kod mene nije prošo normalno. Alzo, za curice je mast hev bio bijela košulja ili dolčevita i dunklblau šosić, naravno uz obligatne bijele štrample. Mama mi je napravila pletenice i prefrkala ih u nešto čemu ni dandanas ne znam naziv, za ovu svečanu prigodu natrtrljila mi i bijele mašne s dunklblau tufnama ( da bude pasent uz šosić, naravno ), i NAJSTROŽE mi zabranila skakanje, trčanje i ostale nožne aktivnosti koje bi mogle dovest do prljanja štrampli. Ponovila, brat bratu, jedno šezdesetosam puta ( šema – šta ne smiješ radit, ne smijem skakat po parku i paviljonu, jesi zapamtila, da mama ) i otišla radit, pa će doć na vrijeme da svoju umilnu kćercu čuje kak recitira.
Bilo je jako hladno, snijeg je podranio te godine, a mi u paviljonu u parku čekamo da krenemo prema tadašnjem domu kulture. Smrzavac kakav sam već onda bila, ja opali po paviljonu gore dolje, vamotamo, i u tom zagrijavanju deknem i razbijem se ko lubenica. Koljena gola, krvava, bez štrampli na tom dijelu, a ja tulim jer znam da će me mama 99% objesiti da visim na mašnama s dunklblau tufnama, lako meni za koljena. Tu mene učiteljica digne i veli - idemo u dućan po nove štrample. Blejim ja, teško se tu i hoda, al idem; bolje i to nego da recitiram u poderanim štramplama s krvavim koljenima. Tu mene učiteljica utandrlja u nove štrample, malo mi zbandažirale ona i prodavačica i koljena da ne izgledaju ko stigme, pa šepajući ko Kvazimodo marš na priredbu. Prošao taj cirkus, eto mame k meni, sagne se i veli:
- Ubiću te kad dođemo kući. Šta ti je s nogama ( oduljila se priredba pa mi je bandaža malo prokrvarila ) i gdje su tvoje štrample, krmačo neposlušna.
Ja u vrisak:
-Ljubomir me srušio, nisam ja skakala ( mislim koji Ljubomir, nije me dečko ni pogledo, al prvi mi je pao na pamet ) pa mi je učiteljica kupila nove štrample jer su one moje bile jako poderane.

Mama dala pare za štrample strukovnoj kolegici, a mojoj učiteljici, i krvnički me pogledavala cijelo vrijeme dok smo jeli sendvićke i pili sokove. Njen je pogled govorio - ajme kako ćeš fasovat kad dođemo doma da samo znaš, otiće kraste koje su se tek počele pravit na koljenima čim budeš skidala štrample s nogu.
Dakle ubila me definitivno nije ko što je zaprijetila na samom početku, al kraste su uistinu otišle s nogu skupa s novim štramplama.