Ono kad moraš bit Lastan

Jučer meni zvoni mobitel; zove žena s kojom sam davno radila, bile smo si onak baš dobre a nismo se čule pa jedno sto godina.

Ja sva sretna, ajde saćemo se site nalajat gdje je i šta radi i šta ima novo i svaštanešta. Sretna između ostalog i jer sam stavila kuvat neki sataraš za potrpat u teglice za zimu, pa će mi bit manje dosadno miješat dok nas dvije imamo telekonferenciju. I nakon onih općenitih pitanja postavim ono krucijalno, krivo pitanje - jesi našla nekog. ( Naime, u vrijeme dok smo radile zajedno bila je vuk samotnjak; znate ono, svakom frajeru koji joj je prišo našla je stopedesetosam zamjerki, čak i onima koji su nama izgledali fenomenalni. Ak ništa drugo, zamjerila bi mu recimo to šta ima blatfus pa kilavo hoda. Prestrašno. )
Kad - žena u plač. Nemre pričat. Miješam ja sataraš, pa pokušavam prekinut potop s druge strane slušalice.
-Pa jesam nešta krivo pitala, za ime Božje? Šta je?
-Ma nisi. I jesi. Zato sam te i nazvala, ja ne znam šta da radim - rida ona sve u šesnajst.
-Pa daj odapni više, šta je? Jel neko umro, jebote?
-Ma nije. Ja ću umrijet. Ja sam ti se ( gušenje od plača ) zatelebala ko balavica ( gušenje od plača koje prijeti smrtnim ishodom ) u tipa koji me ne jebe ni za suvu šljivu ( gušenje epskih razmjera, za koje ne znam kak ću ga zaustavit ).
Meni pada kuvača na pod. Brže skidam sataraš s peći dok ne operem kuvaču, istovremeno pokušavajuć zaustavit jauk s druge strane da bi mi mogla smisleno reć o čemu se radi.
-Pa bilo ti je i vrijeme, dok smo mi ostali imali te situacije...
-Šta si rekla ?! Bilo mi je i vrijjeme ?! Pa ja ne jedem, ne spavam, nisam u stanju suvislo razgovarat o bilo čemu, a ti mene jebeš da kak mi je bilo i vrijeme ?!
-Dobro smiri se, mislila sam da si očito i ti morala doživjet da te neko izuje iz cipela. Sad mi objasni šta to znači da te ne jebe ni za suvu šljivu.
S druge strane plač se dodatno pojačava. Jedva ja razumijem šta ona priča.
-Pa eto...nema vremena za mene. Osim kad njemu to paše. Kad već mislim da se neće više ni javit - eto njega. Taman malo zaboravim ( opet plač ) i sjebe mi koncepciju naskroz.
-Pa nemoj mu odgovarat.
-Šta da mu nemoj ?! E jesam našla kog ću pitat za savjet. Pa kak da mu ne odgovorim kad jedva čekam da mi se javi. Jesi ti ikad bila zatelebana, jebote ?
Miješam sataraš lijevom rukom, mobitel držim ramenom, a desnom rukom otvaram rol da metnem flašice grijat, nadajuć se da mi Sony neće upast u kipuće povrće jer ga onda jedino mogu bacit.
-Pa normalno da sam bila zatelebana, neg šta neg sam bila. Ignoriraj ga. Šta će trčat za nečim šta mu se nudi ko pohano na tanjuru?
S druge strane muk. Da se nije onesvijestila?
-Jel me čuješ?
-Ma čujem te, naravno. Kak meni to nije palo na pamet?
-E pa ti si zatelebana, sestro slatka. Ja sam Lastan pa ne gledam kroz ružičaste naočale; imam savjetodavnu funkciju. Ignoriraj ga, nemoj skakat čim se on udostoji javit. Možda okrene ploču.
Sataraš je spreman za trpat u flašice, ja u panici jer kak da je sad prekinem a žena pati gore od mladog Vertera, kad eto spasa - prekida ona mene:
-Ajme evo me zove, ajde čujemo se, moram se javit.

Sretne obadvije. Ona jer joj se osmjehnula sreća, ja jer konačno mogu ostavit mobitel i grabit sataraš bez bojazni da će upast il u ranjglu il u teglu.
A ak nekom greškom dotični čita ovo šta ja pišem ( čisto sumnjam, al eto - nikad ne znaš ) daj nek mi se na vrijeme javi kad će je kontaktirat, da mi ne zakomplicira kuvanje ajvara il kiseljenje paprike. Za to mi stvarno trebaju obadvije ruke i sabrana psiha. Teško je bit Lastan.

( eto Lastana u punom sjaju, fotku posudio index.hr )