Krumpirno - duhanski problem

28.srpnja 1534. jedan od mornara velikog konkvistadora Francisca Pizzara vratio se kući s konkvistadorskog pohoda na Južnu Ameriku ( nazovimo ga Fernando, za potrebe priče ). Dočekala ga je ispaćena supružnica, zajapurena od silne vrućine i kuhinjskih isparavanja ( nazovimo je Marisol, za potrebe priče ).

- O fala nebesima da si se više pojavio, izludiše me i djeca i kuvanje i sve me izluđuje. Nema te dovoljno dugo da sam skoro bacila ranjglu na tebe jer te nisam prepoznala. Valjda ćeš sad bit kod kuće bar neko vrijeme, da odmorim dušu.
Fernando grli supružnicu, govoreći:
- Čekaj samo da vidiš šta sam sve donio.
- A šta si mogo iz te divljine donijet a da nema kod nas, molim te?!
- E pa draga moja, za početak nešta šta ću možda prodat pa ćemo malo popravit krvnu sliku ( vadi iz torbe pomno zamotano nešta zlatnih predmeta ). Al ovo šta ću ti sad dat da skuvaš pa da probaš...
- Eto ga. Jel došo - jel izvoljevanje s jelom. Pa jebemu mater, ne bi se prevario pa reko - ajde uzećemo neku sluškinju pa nek ona kuva da ti zeru odmoriš? To ti ne bi moglo past na pamet.
- Ma ovo ti je nešta fenomenalno, vidićeš kad se skuva. Fino je i pečeno i kuvano. Sirovo ne valja za jest, probala dvojica pa nakurili temperaturu i bolio ih trbuh - i izvadi iz torbe vreću s krumpirom.
Marisol uzima krumpir u ruku, gleda, prevrće po rukama, miriši, pa kaže:
- Jesi ti siguran da se ovo jede? Šta je to?
- Ma krumpir, tak ga zovu oni tamo šta smo ih pokorili. Prefin je.
- I kak se kuva?
- Ajme Marisol, da kak se kuva...staviš u vodu i kuvaš. Ak kuvaš cijelog, onda se kora guli prije jela. Ak ideš peć, oguliš i narežeš i pečeš. E, a da znaš kakve smo tamo ogromne kokoši jeli, zovu ih purani; ogromne su, veće od naših kokoši ne znam kolko puta..
Vadi iz torbe i nešto duhana, smota i zapali. Marisol se križa govoreći:
- Fernando, tako ti sakramenata, šta radiš ti ?!
- Pa pušim, da šta radim. Sjajna stvar je duhan.
- Sad mi reci da se i to kuva.
- Ma ne kuva se, to se puši. Oćeš probat?
- Ne pada mi na pamet. Ko zna šta mi može bit. Neg slušaj, ajde ti kad završiš s tim...kak si reko, pušenjem, ajde ti malo prilegni, sigurno si umoran od puta.
Fernando dopuši, poljubi Marisol i odgega u šlafcimer, govoreći:
- U pravu si. Zovi me kad jelo bude gotovo. I probaj skuvat taj krumpir, vidićeš da je odličan.

Čim je zatvorio vrata od šlafcimera, Marisol bržebolje lapi dva - tri krumpira i malo duhana i požuri do svećenika. Na svoju sreću zatekne ga pred crkvom i sva zapuhana progovori:
- Ajme velečasni, pomagajte. Vratio se onaj moj nesretnik, donio ovo ( pokazuje krumpir ) i ovo ( pokazuje duhan ). Prvo oće da kuvam, kaže da je prefino za jest, a ovo drugo mota u nekakav papir pa zapali i uvlači dim. Ja se bojim da je dokraja poludio.
Velečasni se križa, gleda krumpir i duhan i tješi ubogu ženu govoreći:
- Ništa ne brini, možda je samo umoran od puta, a i vruće je jako. Nego kad skuvaš to donesi i meni malo da probam, možda je stvarno dobro. A uvlačit dim ne bi probavo, ko zna kakve su to vradžbine. I samo moli, Marisol, biće to sve dobro.

Marisol odlazi kući. Velečasni gleda za njom, i misli si - sad još nek mi drugi put dođe s pričom da ima tamo otkud se vratio i jestiva ptičurina četrnajst puta veća od kokoši. Ajme šta je vruće, sigurno ga je gadno šupilo.