Jedi, jedi, jedi još

Kad si gladan nisi svoj.
E zato sam ja jučer, za kasni doručak il ručak, kako vam volja, pojela tanjur goveđe juhe, par šnjitica šunke, dva jaja ( ak sam dobro brojila), nešto za pod zub francuske, nešto malo više mladog luka i hrena ( koji me baj d vej omamio kolko je ljut, suzile su mi oči i čistili se sinusi do popodne ). Pa malo invazija na kolače; bil onaj s jabukama il japanski vjetar ( i ko se uopće sjeti kolaču dat tak blesavo ime, unutra orasi i fila, japansko al baš ništa ). Pa po jedan od svakoga. Pa narandžu. Pa zalijem Kokakole. A u želucu kemijska reakcija ko u Fukušimi. Kak da preradi svu tu žderačinu? S tim što sam utrpala u sebe rudar kopa dva dana da se ne umori.

Pa prešla susjedi čestitat Uskrs, pa me ona pritjera da probam njenu francusku i kuglice s orasima, baklavu sam jedva odbila, kud još nju da utrpam.
I šta je još gore, palo mi na pamet uz teve malo čipsa ubacit u kljun, znam da sam kupila al ne znam kud sam ga zgurala u sveopćoj euforiji. Ko bi ga tražio. A i bolje da nisam išla za čipsom, bilo šunke i za večeru, treba trpat u sebe ko da nikad jela nisam.

Čista diskofrazma. 6453 kalorije po obroku. I samo sve zalijevaš sa što više CO2 radi boljeg varenja. Pa se nadaš da neće oko 8 navečer krenut žgaravica, da ne moraš tražit sodu i rigat vatru ko Godzilla, spreman progutat i košaru s ofarbanim jajima.