MOJA ZAKLETVA

Prevrnula sam očima i iscijepala kuvertu. Dok sam razmotavala papir, razmišljala sam tko bi mi mogao slati to pismo. Nisam uopće slutila...

Maggie,
Kao što znaš, u zadnjih nekoliko mjeseci smo imali mnogo problema sa Andreinom. Zato sam pomalo zapostavio svoju osvetu... Ali ju nisam zaboravio. Andreina je možda napala, ali to neće produžiti život Harrya Pottera. No, ja ga ne mogu sam ubiti. Pokušao sam već nekoliko puta, ali mi nije uspjelo... Ti mi moraš pomoći. Ti si jedina koja to može.
Tvoj otac,
Lord Voldemort

Moje usne se izvinuše u osmijeh. Naravno da ću mu pomoći... Harry Potter me je već duže vrijeme neopisivo živcirao. Možda smo nekoć bili prijatelji, no u meni se nešto promijenilo. Mržnja prema njemu je bivala sve jača i jača... jer da nije bilo njega, danas bi lord Voldemort imao dovoljno moći da se riješi Andreine Slytherin. Da nije bilo njega, moj otac bi vladao Carstvom Tame. A sada... Potterova sudbina je zapečaćena. Smrt će ga uskoro primiti u svoj bolni zagrljaj, a ja ću joj pomoći u tome.... Harry Potter će umrijeti. Kunem se u to...
Osvanulo je jutro. Mračno, kišovito i hladno jutro... Gotovo isto kao i svaka druga jutra. Posebno zato što sam opet kasnila na doručak. Dok sam jurila hodnikom, srela sam Hagrida koji je mrežom za pecanje lovio skakavce.
''Gospođice Riddle!'', uzviknula je McGonagallica, čim sam provirila kroz vrata. ''Vi se prema Hogwartsu ponašate kao prema hotelu!''
Sjela sam između Amande i Anne. ''Profesorice, u hotelu se dobija pristojan doručak'', rekoh, praveći grimase.
''Oduzimam 10 bodova Gryffindoru zbog drskosti! '', uzviknu McGonagallica, stisnuvši usne.
Lexy je s gađenjem prevrtala komad mesa po tanjuru. ''A ja dodajem 20 bodova zbog točne konstatacije gospođice Riddle.''
''Lexy, molim te…'', promrmlja McGonagallica.
''Ovo zaista liči na sunđer'', požali se Lexy.
Dumbledore se nakašlja. ''Zahvalan sam vam što ćete sada prekinuti raspravu i doručkovati u miru i tišini'', rekao je poučno.
Ali, zar nešto može proći u miru i tišini kad smo mi u pitanju? Odgovor se sastoji od tri riječi: naravno da ne!
Zapravo, tišina je vladala dobrih pet sekundi. Dok Potter nije zavrištao: ''SKAKAVAC!!!''
Sam pogled na Potterovo lice je bio dovoljan da mi pokvari raspoloženje. Jedan pogled na njegovo ožiljak je bio dovoljan da me podsjeti na ono što je učinio mome ocu... Ruka mi je mahinalno poletjela i zgrabila sam svoj štapić iz pelerine… Htjela sam izgovoriti kletvu, ali me je mrvica zdravog razuma (čitaj; stisak Amandine ruke) zaustavila. Mogla bih završiti u Azkabanu…
Saskočio se od stola, držeći skakavca nabodenog na vilicu. Kad ga je Weasly ugledao, pao je u nesvijest. Grangerica je počela da melje:''Najčešće žive u brdovitim predjelima užarenog toplotnog pojasa. Za ovu rijetku vrstu mutiranih skakavaca karakteristično je da jedu sve što im se nađe na putu, izuzev papira i…''
''Sjedni, pet'', reče Sproutica.
Već u idućem trenutku, u blagovaonicu je utrčao Hagrid sa mrežom. Nisam mogla da ne primjetim rupe u njegovoj bradi.
''Gdje su ti skakavci, da im odmah presudim?! '', urlao je. Rastrčao se po blagovaonici, usput mašući mrežom svuda oko sebe… sve dok nije udario Weaslyja koji se u međuvremenu osvijestio. Onda je opet pao u nesvijest.
''Hagride, pokaži malo samokontrole, hoćeš li? '', upita Dumbledore.
''Samokontrola, moja repna kost! Ovi mali stvorovi su mi napravili štetu veliku koliko je jedna osmina kazni gospođice Riddle plus jedna osmina kazni gospođice Harrison! '', zaurla Hagrid.
''Uuuu…'', reče Pacoliki. ''To je onda gore nego teroristički napad na New York.''
Amanda i ja se pogledasmo. Mi smo stvarno najluđe…
Kad su osvijestili Weaslyja i kad je Hagrid otišao kod madame Pomfrey da mu prepiše tablete protiv stresa, svi smo krenuli na časove. Zezala sam se sa Leni i Amandom, kad me odjednom netko pozva. ''Gospođice Riddle.''
Okrenula sam se. Bila je to McGonagallica. Izgledala je jako zadovoljno.
''Da, profesorice?'', upitah.
''Profesor Dumbledore vas poziva u svoj kabinet'', rekla je. ''Hodite sa mnom.''
Nisam imala drugog izbora. A, da budem iskrena, bilo mi je drago što ću propustiti dio Proricanja. Oduvijek sam mrzila Proricanje… Više volim ne znati što će mi se dogoditi u budućnosti…Možda se bojim da neću uspjeti izvršiti zadatak koji mi je otac zadao. Možda se jednostavno bojim svoje budućnosti… Je li ona mračna, da li odiše zlom? Ja ju takvu želim… Želim upoznati Tamu. Tama je sve što sada znam… ali mala doza humora nikome ne škodi, zar ne?
U Dumbledoreovom kabinetu su već sjedili Lexy i Pacoliki. McGonagallica je stala pokraj Dumbledorea, a nas ja sam sjele na kauč (koji je također bio obilježen od strane skakavaca).
''Dakle, profesore?'', upitala sam. ''Zašto ste me trebali?''
''Sjećate li se, gospođice Riddle, vašeg prvog dana u Hogwartsu? Onda kad ste šutnuli profesora Snapea, pa smo vas radi njegove sigurnosti prebacili u Gryffindor?'', upitao je.
''Ja se sjećam'', upade Pacoliki. ''Još uvijek imam ožiljak na potkoljenici.''
''I ja se sjećam. Bilo je baš ludo'', nasmijala sam se.
Dumbledore odmahnu glavom. ''Ne bih se složio s vama, ali u redu. No, od tog dana je prošla gotovo jedna godina… i mnoge stvari su se promijenile. Ne možete ostati u Gryffindoru. Od danas, vi ste ponovno u domu Salazara Slytherina. ''

Nastavit će se…