...Ostalo im je još ništa. Gotovo ništa. Možda da malo popričaju. Prije nego što pokupe stvari. Za početak one osnovne. Ona ili on. Ostalo im je da se dogovore. Da odluče. Neće se svađati oko toga. Neće se više uopće svađati. Bar što se Petra tiče. Sjedili su tako sami za stolom u kuhinji. S porazom iza njih. S prazninom između njih. S pobjedama ispred njih. Ima raznih vrsta pobjeda. Ima raznih vrsta praznina. Ima raznih vrsta poraza. Bilo im je teško. Bilo ih je strah. Nekog više, nekog manje. Koliko su ga pokazivali. Koliko su ga skrivali. Pili su vino. Kao tisuće puta prije. Petru još nijednom nije imalo ovakav okus. Bar ne s njom. Nekad davno spoznao je taj okus. Usput ga je zaboravio. Sada ga se sjetio. Prije se okus sjetio njega. I one davne neke druge. Razgovor je skrenuo na temu zašto. Bila je tužna. Bila je ljuta. Uostalom, već je bila tuđa. Ovako ili onako. Nabrajala je sranja koje joj je Petar radio. Zaboravila je spomenuti svoja. Zbog čega je pizdila na njega. Petar je i tu mogao nešto kontrirati. Nije. Pustio ju je da priča. Neka si olakša. Neka si potvrdi da nema smisla. Ispričala mu je još jedan slučaj. Stvarno je bio govno prema njoj. Petar je mogao reći nešto kontra toga. Ali nije. Sve su mu te priče odjednom nestale. Ostale su samo one druge. Kad je u ljetnoj haljini dolazila do njega. Onako bez gaćica. Kad joj je stavio ruku na guzu da se uvjeri. Kad se uvjerio. Kad su se ljubili i skidali na ulaznim vratima. Ispričao joj je to. Nije ga čula. Možda ga nije ni slušala. Kao puno puta prije toga. Petar joj je to sad mogao spočitnuti. Nije.
...Opet je bio red na nju. Još jedna od onih loših epizoda. Bilo ih je. Da. Kad je završila, Petar je ispričao priču kad ju je prvi put izveo u restoran. Ništa fensi, ništa skupo. Mali, stari, topli restorančić u centru. Ribice i crno vino. Gledao ju je kako priča s punim ustima. Gledao je kako se muči s tih dva deci crnog. Gledao je kako joj mrve od kruha padaju sa usana. Gledao je kako ju voli. Gledao ju je. I onda i sad. Opet nije reagirala. Opet kao da ga nije čula. Petru to više nije bilo važno. To su izgleda samo njegove priče. Bar su njemu bile važne. Dodala je još jednu svoju. Petar je i dalje bio negativac. Možda je i bila u pravu. Možda je i bio. Svakako je bio. I tu je završila. Ispričao joj je kada ju je prvi put odveo na more. Špricao ju iznenada dok se sunčala. Kako se smijala. Pokušao zagnjuriti. Nije bila za to. Kako su se stiskali u onom šatoru. Kako ih je noćni pljusak gotovo odnio. Završio je i tu priču. Za trenutak je zastala. Možda ga je čak i čula. Možda se čak i sjetila. Ipak. Dodala je još jednu. Svoju. Punu boli. Punu razočarenja. Nerazumijevanja. Petar je znao i tu priču. Znao je da je istinita. Ali nije bila njegova. Ispričao je još jednu. Ispričao je kako je volio kad obuče haljinu. Drži ga ispod ruke dok su hodali gradom. Zalazeće sunce mazilo ju je po kosi. Po usnama. Po tijelu. Kako je bio ponosan. Kako je bio sretan. Kako je bio njen. Kako je bila njegova. Ispričao joj je i to. Imao je nebrojeno takvih priča. Njihovih. Moguće puno više nego ona svojih. Isto njihovih. Sad je već zašutjela. Nije imala više ništa za reći. Ili nije više htjela. Popila je ono vino preostalo u čaši. Petar nije znao kakvog joj je okusa. Ustala se i izašla. Večeras će se dogovoriti tko odlazi. Tko ostaje. Neće se dogovoriti što odlazi. Što ostaje.

Oznake: priče

...Petar je ležao budan. Zora je još bila daleko. Vjerojatno. Nije pogledao na sat. Čemu. Dva, tri, četiri, nema neke razlike. Već se dugo budio u takva doba. Neko vrijeme su ga trzale noćne more. Vremenom su prestale. Sad ga je budilo nešto drugo. Nije znao šta. Nije mu više bilo žao izgubljenog sna. Pa ni izgubljenih snova. Čak je nekako počeo i cijeniti to vrijeme. Mirno je mogao odraditi svoje molitve. Prvo zahvalnost, onda jedna molba. Jedna jedina. Više nije očekivao da će mu pomoći. Samo je vjerovao. Ležala je pored njega, moguće da je spavala. Još uvijek je bila tu. Bar onako tjelesno. Sve drugo... Znao je da su joj misli negdje drugdje. S nekim drugim. Valjda i srce, valjda i duša. Malo se prisjećao njihovog zajedničkog života. Kada i koliko ju je volio. Na njegov način. Kada i koliko ga je voljela, na njen način. Kada i kako ju je nevolio. I ona njega. Koliko su se dogradili. Koliko su se uništili. Koliko su dobili, koliko su izgubili. Ljubili, grlili, smijali se. Lagali, povrijedili, plakali. Šteta je svakako napravljena. Koliko je nepovratna. Gdje su sad. Tko su sad. Šta dalje. Noć nije nudila odgovore. Ili ih samo Petar nije mogao vidjeti. Ili možda želio. Razmišljao je samo o lijepim stvarima koje su prošli. O drugima nije ni morao. One su ionako bile tu. Možda je testirao vagu. Nije bio na čisto koja strana preteže. Nije znao ni za koju želi da prevagne. Nije znao ni tko vagu drži. On, ona, Bog? Da li će se ruka umoriti. Da li će lanac pući od prevelikog tereta. Tereta sreće. I tereta tuge.

Oznake: priče

...To su veče odlučili otići ne neki gala koncert. Nisu toliko odlučili koliko su dobili besplatne ulaznice. Ozbiljna glazba, fensy prostor, sve nešto haj-haj. Petar je obukao jedini sako koji je imao. I taj mu je ona izabrala. Košulja isto tako. Imao je čak i elegantne crne cipele, moguće još od maturalne večeri. Traperice su još bile relativno nove, valjda će ih pustiti na ulazu. Tj. valjda će pustiti Petra. Za nju vjerojatno nisu postojala zatvorena vrata. Bar ne uovom svemiru. Pozvonio je, viknula je da je otključano. I naravno, naravno, naravno, tek je maloprije izašla iz kupaonice. Bar se stigla obrisati i osušiti kosu. Poljubac i ruka na goloj guzi. Petar je sjeo na krevet i pogledao na sat. Ajd, valjda će stići na početak. Sjela je tako bez ičega ispred psihe i počela se šminkati. Gomila teglica, kutijica, ruževa, maskara, pudera, krema. Očito na šta je trošila lovu od gaži na Velesajmu i sličnih angažmana. Počela je s nekim kremama, a onda valjda s puderom. Prelazila je obraze mekom bež vaticom. Možda baš onom koju joj je Petar jednom kupio, organsko porijeklo, zemljani tonovi. Petar je volio ekologiju. Manje nego nju doduše. Volio ih je kombinirati. Na razne načine.
...Brbljala je nešto tako šminkajući se, nagnuta prema ogledalu. Petar ju je slušao, ali ne više nego što je gledao u njenu golu guzu i izvijena
leđa. Ona se pravila da se samo šminka, Petar se pravio da samo čeka. Oboje su se pravili ludi. Petar je pogledao na sat. Možda će stići, a možda i neće. Sad mu je nekako postalo svejedno. Izuo je cipele, skinuo hlače, gaće i sako. Tako napola obučen, napola gol, došao je do nje. Vidjela ga je u ogledalu, osjetila ga je na ramenu. Nije joj trebao ništa objašnjavati. Ustala se, Petar je sjeo. Ona je sjela na njega. Onako polako. Petar je volio i kad je tako friško oprana i nepripremljena. Ulazio je u nju pomalo, na trzaje, malo po malo. Nadiranje sokova je diktiralo tempo. Pomalo škripavo, krckavo. Kao kad prvi put odvrćeš čep na boci od žeste. Kad popucaju oni limići na zatvaraču. Krc. Malo se šminkala, malo baš i nije. Sat je postao nevažan. Ruž je ostavila za kraj. Mora da je bio kvalitetan. Skoro da nije ostavio nikakve tragove na Petru. Ipak ga je malo obnovila. Na druženju poslije koncerta, pio se šampanjac, družilo se, pričalo. Svi su gledali njen osmijeh, njene usne, njene zube, njeno tijelo. I Petar je to gledao. I njene smeđe tople oči koje su gledale samo njega. Bili su jedno drugom gospodari. I puno više od toga. Bili su jedno drugom robovi.

Oznake: priče

...Opet su grunule domaćice. Plesači i plesačice su nahrupili na podij. Petar i Angie su se vratili za stol. Balerina se pomalo oporavila. Ne dovoljno za ples. Ionako je bio red na treću pratilju. Petar ju je odveo na podij. One dvije za stolom su nešto razgovarale. Malo pogledavale prema Petru. Ni on ni plesačica nisu dugo izdržali. Opet su svi skupa bili za stolom. Petar je naručio još jedan koktel. Damama je izgleda bilo dosta. Koktela više nije bilo. Whiskya je bilo. Drmnuo je jedan ili dva. Odlučili su se pokupiti. Pred ulazom su se balerina i Petar pozdravili s ove dvije. Izljubili se s njima i zaželjeli laku noć. Petar je kroz noć vozio balerinu kući. Ulice su bile skoro prazne. Petar se osjećao skoro trijezan. Policija bi vjerojatno mislila drugačije. Nije se ukazala prilika da razmijene mišljenja o tome. Ostavio je balerinu ispred ulaza. Dala mu je pusu za laku noć. Rekla da joj se javi kad stigne kući. Da zna da je živ. Malo se brinula za Petra. Ne toliko da ga pozove gore na kavu. Ni Petar se sam nije pozvao. Za petnaestak minuta sretno je stigao do stana. Poslao sms. Pročitao odgovor. Legao u krevet. Strop se malo vrtio. Ključna kost ga je nekako žarila. U kojem je sad filmu Anđelka. Spava li sama, ili sa svojim mačkama. Spava li uopće. Volio bi jednom čuti njenu priču. Volio bi znati da li je i on sad dio nje. Možda samo onaj komadić ispod njenih usana. Moguće i nešto više. Sutra će na poslu malo skoknuti do nje.

...Onda je DJ-a nešto valjda ugrizlo. Ili se i on natukao tih koktela. Počeo je puštati rock laganice. Standardne sentiše iz doba dinosaura. Iz doba Petrovog dječaštva. Iz doba njene mladosti. Podij se gotovo ispraznio. Ostali su njih dvoje i dva-tri druga para. Pustila mu je ruku i zagrlila ga oko vrata. Onako potpuno. Zalijepila se za njega. Lagano su se tako njihali kao priljepak i stijena. Stijene se baš ne bi trebale njihati. Nije trebalo znati korake. Trebalo je samo slušati i pustiti se. Naslonila je lice na Petrova prsa. Nije znao da li žmiri ili gleda nekuda tim vlažnim očima. Osjetio je njen dah na koži. Petar je spustio lice u njenu kosu. Osjetio je miris šampona. Osjetio je njeno tijelo svuda po sebi. Možda je još dijelom plesao s tijelom zrele, seksipilne, samosvjesne žene. Više je plesao s dušom romantične djevojčice. Sjetio se nekih drugih takvih tijela. Sjetio se i djevojčica u njima. DJ je pustio Angie. Petrova se Anđelka još više stisnula uz njega. Da nije imala takve barikade, Petar bi joj možda osjetio srce. Možda je ona osjetila njegovo. Prilično je udaralo. Od koktela, plesa, ili nečeg trećeg. Onda je odvojila obraz od njega. Stavila mu je usne na ključnu kost. Onako malo razmaknute. Nije to bio poljubac. Nije tu bilo rada jezikom. Ni išta slično. Samo se nekako prikopčala na Petra. Ili na ko zna koga, ili šta. Petar ju je lagano dragao po vratu. Nije znao kuda će to dalje otići. Ili kuda je već otišlo. DJ je znao. Angie je završila.

Oznake: priče

...Petar čuje da mu Anđelka s druge strane nešto govori. I u tim štiklama je dosta niža od njega. Ne dopire mu ustima do uha. Još drži nekakvu distancu. Onako tjelesnu. Petar je već veteran takvih situacija. Pravi se da ne čuje šta mu ona priča. Saginje se prema njoj, ali samo do neke granice. Ostavljaju njoj da ju pređe. Ponovo se pravi da ju ne čuje. Jasno čuje njen uzdah oh. Angie konačno prelazi granicu. Naslanja mu se sisama na ruku. Dolazi mu usnama do uha. Ja bih malo plesala. Petar ju je odveo na podij. Muzika je bila bezvezna. Petar je nešto pokušao. Na tome je i ostalo. Bar ispočetka. Anđelka nije imala pojma o plesanju. Nije znala ni osnovne korake. Ritam kao uopće da nije čula. Mlatila je sisama i glavom kao da nisu bili na istom tijelu. Noge su imale svoju priču. I to svaka zasebno. No svejedno. Volja joj je bila obrnuto proporcionalna znanju. Drmusali su se tako neko vrijeme. Nije tu bilo ničeg suvislog. Njoj je izgleda bilo super. Petar je izgleda dovoljno popio. Onda je opet naišlo nešto gotovo plešljivo. Petar ju je malo jače stisnuo uz sebe. Pokušao ju je voditi. Da mu ne falša baš toliko. Djelomično je i uspio. Odradili su par takvih. Petar se pobojao nastavka. Sav se usaftao, morao je malo raskopčati košulju.

Oznake: priče

...Dj je uzeo kratku pauzu. Ostavio je neku pozadinsku muziku. Moglo se čak i razgovarati. Žene su pričale o parfemima. Petar je slušao. Balerina je danas kupila neki novi. Nosi ga baš sad. Viš, a ogrlicu nije stigla. Možda baš zato. Petar je već dovoljno popio. Odlučuje se za njemu dragu fintu. Kreće licem prema balerini kao da će ju poljubiti. Dolazi na centimetar od njenih usana. Ova se ne miče. Ili je dovoljno pijana. Ili je dovoljno očajna. Onda Petar naglo skreće i stavlja joj nos na vrat. Duboko udiše. Na njenoj koži osjeća miris parfema, miris napetosti, miris uzbuđenja. Onda možda i miris olakšanja. Onaj nalik razočarenju. Petar se vraća u normalu. Sve tri ga gledaju razrogačenih očiju. Iznenadio ih je sve odjednom. Smiju se. Dobio je neke bodove. Valjda. Nastavljaju s koktelima. DJ se vraća. Opet s Magazinima i sličnim sranjima. Ima toga, jebote. Traje li traje. Balerina spušta čašu napola popijenu. Odlazi u toalet. Nema je desetak minuta. Vraća se blijeda ko krpa. Mora da je izrigala dušu. Svima je jasno. I njoj je jasno da je svima jasno. Petar ju grli. I ona grli njega, spušta mu glavu na rame. Petar ne osjeća se nikakve nove mirise. Bar ne one kisele. Možda neke žvake. Lagano ju otpušta. Pazi da se ne strovali. Balerina nije ni blizu toga. Ponovo uzima onaj nedovršeni koktel. Mora da balet ima dosta veze s ravnotežom. Svejedno, balerina je do daljnjeg u korneru.

Oznake: priče

...Ponudili su im pića. Izabrali su neke narančaste koktele. Petar je bio dosta brzi drinker. Nije volio gnjaviti ni čašu ni flašu. Ni ono u njima. A i bio je u treningu. Strusio je svoj koktel u roku odmah. Nisu štedjeli na alkoholu. Cure su ga pokušale pratiti. S ovim prvim su nekako izborile. No, osoblje je bilo dosta fletno. Druga tura je stigla još dok su gutale prvu. Petar je malkice usporio. Malo i zbog sebe, više zbog dama. Balerina ga je pratila u stopu. Anđelka malo sporije. Zajednička suradnica je već unaprijed odustala. Postala je gužva. Počela je glazba. Bučna, kako to već biva. Morali su galamiti da čuju jedno drugo. Kokteli su i dalje stizali. Bar za one s praznim čašama. Petar je prestao brojati. Cure su nastavile piti. Kako koja. Balerina se nije dala. Petar je čekao da se muzika malo unormali. Da prestanu više s onim brzinskim domaćicama. Ostala ekipa je uživala u tome. DJ se konačno smilovao. Pustio je nešto relativno plesno. Bar za Petrovo skromno plesačko umijeće. Zgrabio je balerinu i odvukao ju na podij. Prema očekivanju, plesala je deset klasa bolje od njega. Petar je imao iskustva s takvima. Te su čak i njega mogle pratiti. Teško objašnjivo umijeće. Otplesali su nekoliko stvari dok se DJ opet nije predomislio. Onda su se vratili za stol. One dvije su se švercale s koktelima. Uzeli su samo dva nova.

Oznake: priče

..Petrovi poslovni partneri pozvali su ga na proslavu godišnjice firme. Radili su opake tulume. Puštala se dobra glazba. Pitao je može li još koga povesti. Ma samo daj, koga i koliko hoćeš. Petar je pitao balerinu. Pristala je. Pitao je i Anđelku. I ona je pristala. Pitao je još jednu zajedničku suradnicu. Ta s njim nije imala ovakvu priču. I ona je pristala. Proslava je počinjala poslije posla. Petar nije svratio kući. One sve tri jesu. Pokazati će se zašto. Balerina ga je zamolila da joj kupi neku ogrlicu. Vidjela ju je u nekom centru, sad nije stigla po nju. Petar joj je kupio. Onda je usput pokupio i balerinu. Lijepo je izgledala u toj maloj bordo haljinici. I visokim štiklama. I baletnim listovima. Kad je stavila ogrlicu izgledala je još bolje. Imala je lijep vrat. Izvadila je lovu. Petar je rekao da ne treba. To ti je poklon. Inzistirala je da plati. Petar se nije volio svađati sa ženama. Anđelka i suradnica su dolazile zajedno. U jednom autu. Stanovale su blizu jedna drugoj. Petar i balerina pričekali su ih ispred ulaza. Anđelka je prevazišla sama sebe. Pa čak i Petrovu maštu. Za haljinu nije oderala tigra. Stradao je neki jaguar. Crta u dekolteu bila je duboka i dugačka. Petar nije skužio kakav to grudnjak uspijeva izvesti. Haljina je možda mogla biti i nešto kraća. Da je vlasnica radila u četvrti crvenih svjetiljki. Štikle bi joj zato odgovarale. Ona treća nije bila u takvoj priči. Popeli su se liftom do sale za banket. Ili šta već. Petar je ušao, pozdravio se s domaćinom. Zahvalio se na pozivu. Domaćin je pogledao Petrovu pratnju. Ziher nije čuo njegovu zahvalu. Došli su na vrijeme. Par stolova za stajanje još je bilo slobodno. Zauzeli su jedan.

Oznake: priče

...I ona je radila u istoj zgradi. Desetak godina starija od Petra. Vrijeme ju je malo načelo, ali izgledala je kao iz stripa. Nekog tvrdog, kriminalističkog. Pogotovo to lice. Pogotovo te usne. Ženska nekog opakog anđela pakla. Neka vrsta Anđelke. Tamo iz pedesetih. Nije bila baš toliko stara. Plava, sisata, pomalo trendseterica. Često je mijenjala frizure. Garderobu je mijenjala svaki dan. Petar je zapamtio par haljina. Posebno jednu tigrastu s dekolteom. Zapamtio je i crne kožne hlače. I crvene tange ispod njih. Dok je sjedila u kantini, pola ih je bilo vani. Kao i guzovi. Vidjela se i ona trendi tetovaža skroz na donjem dijelu leđa. Petar se pitao ima li još koju. I gdje. Imao je nekoliko svojih favorita po pitanju lokacije. Stalno ju je gledao. Nikad mu nije uzvratila pogled. Onda su se upoznali oko nekog zajedničkog projekta. Ekonomistica. Sama, bez kučeta i mačeta. U stvari, imala je nekoliko mačaka. Nije imala muževa ni djece. Sigurno je imala priču. Mora da je bila zanimljiva. Petar je često dolazio do nje da nešto kao razjasne. Mogao je to i telefonom. Naravno da nije. Nekoliko puta je i ona došla do njega. I ona je to mogla telefonom. Naravno da nije. Kao da je tim danima malo pomnije birala šta će obući. Žene iz Petrovog odjela gledale su ih kako sjede jedno do drugog. Kako blisko i uspješno surađuju. Kako joj Petar gleda u dekolte. Kako ona njega gleda u oči. Oči su joj uvijek bile kao pomalo vlažne. Sjajile su. Onda bi odkvrckala štiklama. Odlelujala kroz vrata. Kolegice su ga malo pogledavale sa smiješkom. Petre...? Nisu ni one baš bile imune na njega. Njih je poznavao već malo duže.

Oznake: priče

..Radili su u istoj zgradi. Desetak godina mlađa od Petra. Nisu se još službeno poznavali. Bila je tu gomila ljudi. Našli su se zajedno u liftu. Ušli su u prizemlju. Petar je stisnuo sedmi kat. Ona je stisnula osmi. Nosila je suknju do malo iznad koljena. Imala je krasne noge. To i oči bili su joj najjači aduti. Imala je i nekoliko drugih. Stajali su naslonjeni na zid, jedno nasuprot drugog. Petar je malo gledao u noge. Nimalo pohotnički. Nimalo bezobrazno. Tek da malo upije te krivulje. Onda ju je pogledao u oči. Stvarno su bile ogromne. Stvarno su bile ljute. Strijeljala su ga kao da je kriv za sve njene nevolje. Izgledalo je da ih ima gomilu. Da pogledi ubijaju, Petar bi sad bio mrtav. Nije ga to nimalo zasmetalo. Znao je da nije kriv. Lift je stao na međukatu. Upali su neki novi ljudi. Ispali su dva kata kasnije. Opet su ostali sami. Opet ista priča. Petar ju je sad malo gledao u grudi. Majica je bila uska. Grudi joj nisu bile neki adut. Bar ne po veličini. Sad ga je strijeljala još jače. Možda je htjela malo veće cice. Petar je čekao da nešto kaže. Više je djelovala kao da će se proderati na njega. Možda izrigati vatru. Nije. Stigli su na sedmi kat. Petar je pozdravio i izišao van. Nije bilo odzrava. Nekako ga nije ni očekivao. Nešto kasnije su se upoznali. Osmijeh joj je također bio adut. Popili su dosta kava u njenom uredu. Nekoliko i u kafiću preko puta. Pitao joj je otkud joj takve noge. Kao klinka plesala je balet. Slobodno je mogao gledati u njih. Možda i malo podragati po listovima. Živjela je sama. Nije imala nikoga tog tipa.

Oznake: priče

..Petar je stajao u dnevnoj sobi ispred police s knjigama. Ne zato što mu se čitalo. Pročitao je sve to. Neke davno. Neke manje davno. Neke dvaput. Nijednu nedavno. Znao je koju traži. Znao je gdje stoji. Znao je šta je unutra. Dobio je to od nje za rođendan. Jedan od njihovih desetak zajedničkih. Biografija. Poznati pisac. Tri riječi u naslovu. Prva je bila Petar sad. Treća je bila Petar nekad. Kad je dobio tu knjigu. Te tri riječi u naslovu imale su svoju težinu. Puno veću nego knjiga. Ni približno kao one tri na prvoj stranici. Uzeo je knjigu s police. Otvorio je korice. Mekane, džepno izdanje. Pogledao je šta piše. S ljubavlju. Potpis. Samo ime. Gledao je u taj rukopis. Tragove kemijske. Sjećao se kad je dobio tu knjigu. Nije se sjećao za koji rođendan. Bile su to burne godine. Većinom zbog nje. Zna da ju je odmotao. Zna da joj je zahvalio. Zna da ju je poljubio. Zna da je vidio posvetu. Sada zna da ju nije vidio. Sada zna da ju je prekasno za čitati. Prekasno za shvatiti. Sjećao se kako ju je lomio. Sjećao se kako se lomila. Sjećao se kako ga je slomila. Zajedno su se raspali u tisuće komadića. U sobi je postajalo mračno. Zimsko popodne. Tama je gutala tu kratku posvetu. Ruke su mu postajale teške. Olovne, mrtve. Ne od težine knjige. Ne od težine tame. Ne od težine tragova olovke. Od težine te tri riječi. Od težine ljubavi. Najveće koju je imao. Najveće koju je izgubio.

Oznake: priče

...Petar se odlučio na nešto. Znaš, da ti ne poznajem muža... Pogledala ga je vrckavo. Šta bi onda bilo? Desetak odgovora mu se motalo po glavi. Jedan je bio i da stavi ruku na ta koljena. Nije. Zaveo bih te. Taj je izabrao. Čekao je neku reakciju. Možda da ga podraga po licu. Ne bi bilo prvi put. Možda da legne pored njega. Ili skoči na njega. Onako divlje i raspomamljeno. Da ju vidi kakvu dosad nije. To bi bilo prvi put. Možda da se počne skidati. Polako, seksi, izazovno. Nije dobio ništa od toga. Nije dobio ni odgovor. Samo smiješak. Dvoznačan ili troznačan. Još je malo bila tišina. Možda je Petar bio na redu. Nastaviti kud je već krenuo. Nastavili su razgovor. Nije bilo neke nelagode. Nije bilo poraza u zraku. Nije bilo razočarenja. Možda još samo malo nedoumice. Iščekivanja. Onda je rekla da bi išla spavati. Petar ju nije pokušao zadržati još malo. Možda sasvim odgovoriti. Laku noć. Sad je Petar čuo tuš. Sad ju je opet vidio drugačije. Vidio je i sebe pod istim tim tušem. I na mnogo drugih načina. Jasno je vidio zbog čega su se kockali. Možda partija još nije gotova. Mogao se ustati i pokucati joj na vrata. Skratiti priču. Ukrasti joj poljubac. Ili dobiti šamar. Sutradan popodne Petar ju je dovezao do ulaza u njenu zgradu. Otvorio joj je vrata golfa. Imala je bijele gaćice.

Oznake: priče

...Kuc-kuc, slobodno. Ostala je u istom. Ako je i bila u kupaonici, munjevito je to odradila. Malkice je jače mirisala. Možda su joj usne bile malo crvenije. Snimila je prizor u sobi i sjela na stolicu pored Petra. Bedra, koljena i listovi pucali su mu u lice. Nije se izmicao. Ako smrt izgleda tako, neka je. Ponudio joj je nešto iz minibara. Ono s cijenama za očajnike. Ona voćni sok, on kolu. Ugljikohidrati i kofein...Pričali su uglavnom o poslu. Malo i o porodicama. Ona nikako da bubne nešto višeznačno. Badava ju je pokušao navući. Ne baš previše hrabro. Možda nedovoljno drsko. Izmigoljila se nekako. Meškoljila se na toj stolici Petru pred licem. Kao da je pomalo na iglama. Nije prekrižila noge. Petar je svejedno bio na iglama. Pričao je jedno. Vidio je drugo. Vidio je svoj odgovor na njeno pitanje. Vidio je i njen odgovor na njegovo. Da ga je postavio. Vidio je i stvari koje bi radio bez pitanja. Pucao je po šavovima. Bila mu je jako lijepa. Bila mu je jako draga. Bila je dobra prijateljica. Bila je dobra supruga. Bila je dobra majka. Bila je dobra osoba. Bila je u Petrovoj hotelskoj sobi. Šta je stavila na kocku. Šta su oboje stavili na kocku. Da li su mislili na isto. Petar to nije mogao vidjeti. Onda je ugledao njenog muža. Poznavao ga je. Ugledao je i svoju ženu. Ona je poznavala samo Petra. Bolje nego on nju. Bolje nego sam sebe. Okrenuo se na bok. Duboko se zagledao u te noge. Obišao ih je polako i detaljno. Naravno da je to vidjela.

Oznake: priče

...Predvečer su se našli na recepciji. Sad je bila u maloj crnoj. Imala ih je izgleda. Petar više nije znao koja mu je omiljena. Otišli su na večeru. Riba i butelja vina. Popila je samo jednu čašu. Petar je riješio ostalo. Htjela je da podijele račun. Imala je veću plaću od njega. Petar je platio ceh. Nije bilo tako nepodnošljivo. Šetali su po Opatiji. Gotovo pa sami. Uhvatila ga je ispod ruke. Malo je postalo hladnjikavo. Malo se stisnula uz njega. Petar je malo zašutio. Skužila je da samo ona priča. To je inače bilo sasvim uobičajeno. Sad joj valjda nije tako djelovalo. Šta si se tako uozbiljio? Šta da ti radim da te raspoložim? Pogodila je o čemu misli. Ako ne mislima, riječima svakako. Često su se zezali na račun seksa. Često je izvalila nešto dvoznačno. Petar je uvijek imao inspiraciju za odgovor. Sad su bili sami u Opatiji. Imali su sobe jedno do drugog. Petar ju je pogledao. I lica su im bila jedno do drugog. Razdvajalo ih je puno manje od zida između soba. Možda manje i od toga. Možda i ništa. Samo se nasmiješio. I ona. Malo je onako i zanjihala glavom. Postalo je toplo. Hladni povjetarac s mora puhao je bez efekta. Vratili su se u hotel. Bilo je još rano za spavanje. Pozvao ju je da navrati do njega. Pristala je. Petar se izuo i provjerio stanje čarapa. U redu je. Promijenio ih je prije izlaska. Umio se i oprao zube. Izvalio na krevet onako obučen, u polusjedeći položaj. Čekao je nekih desetak minuta. Možda je čuo zvuk tuša iz njene sobe.

Oznake: priče

...Prošli tjedan pojavila se na poslu u sivoj haljinici. Kratka, uska, mekana. Haljinica. Ona je bila malo drugačija. Visoka, nogata, guzata. Ne baš jako mekana. Pogotovo ne po nogama. Taj sklop nogu, guze i struka svaku je klasiku činio vanserijskom. Petar joj je rekao da mu je to njena omiljena haljina. Malo se zacrvenila. Kasnije je nabavila i crvenu. Ta je tek izgledala. Danas se pojavila baš u toj sivoj. Slučajno sasvim. Išli su zajedno na službeni put. Opatija, dva dana i jedna noć. Galantno joj je otvorio vrata. Sjela je. Volio ju je gledati kako sjeda u auto. Kofere je strpao otraga. Ušao je, sjeo i odigrao uobičajenu scenu. Kao mu je nešto trebalo iz pretinca za rukavice. Otvorio bi ga i dotaknuo joj koljeno. Ne baš na kratko. Nije ga pomicala. Kao i uvijek. Malo su se igrali Mostova. Petar je naravno vozio. Ne pretjerano brzo. Sjedila je tako do njega i pričala. Petar ju je tu i tamo pogledavao u lice i noge. Nije skrivao pogled. Nije joj smetalo. Nije povlačila haljinu prema dolje. Stigli su pred hotel. Petar joj je otvorio vrata auta. Volio ju je gledati kako se izvlači iz sjedala. Nosila je crne gaćice. Pomogao joj je s koferom do sobe. Odmah do njegove. Otišli su na svoje radne zadatke. Vidimo se predvečer.

Oznake: priče

...Gledao je u to tijelo koje je titralo na suncu. Poznavao ga je u milimetar. To ispod šešira očito je bila druga priča. Očito je tu bila i neka Una. Sad je malo drugačije razmišljao o knjizi. Našle su se. Prepoznale. Otkud im taj poriv? Ta želja. Da budu fatalne, da budu hladne. Okrutne, bez trunka milosti i kajanja. Nemilosrdne. Da se prepuste izdaji, prevari, laži. Bez obzira na cijenu. I po njih i po druge. Ako to požele i kad to požele. Ako ih život i okolnosti tako ponesu. Ako pomisle da trebaju. Već znaju da mogu. Već znaju da žele. Znaju da su spremne. Nepotpune su bez toga. Nepotpune su bez ljubavi. Koju primaju i daju. Nepotpune su bez patnje. One koju samo daju. Tek su onda potpune, tek su onda to što jesu. Tek se onda same sebi sviđaju. Tek se onda cijene. Une, Karenjine, Malene i gomila ostalih. Sve su opisane, pročitane, prikazane. U svakoj od njih prepoznalo se tisuće drugih. Kao da su im te poznate uopće trebale. Kao da ptice uče kako se radi gnijezdo. Kao da selice neko može odgovoriti da odlete. Kao da im neko može suditi zbog toga. Petar se pomalo umorio od tog filma u glavi. I dalje ju je gledao. Imao je to tijelo. Sad je imao i to saznanje. Znao je šta da radi s tijelom. Nije znao šta da radi sa saznanjem. Možda da upije još malo ljubavi. Dok je tu i takva. I malo ulja za sunčanje. To se bar može kupiti. Ustao je, zabio joj lice među guzove i odveo u žbunje. Grmovi su bili zimzeleni. Ali trava je već bila žuta.

Oznake: priče

...Popodne su provodili na divljoj plaži. Udaljeni otok, more, zrikavci i borovi. I štošta drugo. Ležala je potrbuške na ručniku. Na sebi nije imala ništa osim slamnatog šešira, maslinovog ulja s limunom i odbljeska sunca. Šešir je bio okrenut prema moru, guza i lagano raširene noge prema Petru. Čitala je knjigu, Una, Momo Kapor. Petar ju je pročitao par dana ranije. Sad je sjedio u hladu i čitao novine od prekjučer. Kupio ih je danas. Nije u njima bilo ničeg posebno zanimljivog. Ni blizu kao pogled na njeno međunožje. Baš se dobro namazala. Živo joj se jebalo da li će neko naići. Petar je bio slično raspoložen. On nije razmišljao o prolaznicima. Večeras kad se zavuku u šator... Pogledao je malo oko sebe. Ima i tu okolo poprilično zelenila. Začuo je zatvaranje korica i nju: Baš je dobra knjiga. Petar se mogao složiti. Onda je još dodala: Svaki muškarac ima svoju Unu. Otkud sad to. Zašto. Ta je Una, ako se sad Petar dobro sjeća, pošteno zajebala svog ljubavnika profesora. Nije ni on bio neko cvijeće, ali ipak. Prevarila ga je, ostavila, izdala, uništila. Kako to već ide. Kako to već žene rade. Petar je to shvatio kao još jedno viđenje takve situacije. Dogodilo se mnogima. Ali ne događa se svima. I sad svaki muškarac ima takvu. Petar je valjda isto bio muškarac. Ali imao je nju. Ako je bilo mjesta za ali. Kako je ono Momo rekao: Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...”

Oznake: priče

...Popeli su se na prvi kat. Ušli u sobu. Gazda je valjda bio na poslu. Cimer je valjda bio na faksu. Petar se nadao se da će ostati na popodnevnim predavanjima. Utorak..? Malo je gledala po sobi, Nekih pet puta pet i onaj visoki strop. Kamin, dva kreveta, umivaonik i stol. Tri stolice. Prastare tapete. Bez slika, s kalendarom. Parket bez tepiha. Šlape. Nekako kao da je i Petar sad malo bolje pogledao sobu. Ništa naročito, mislio je. Baš fora, rekla je. Nije ju imao ničim ponuditi. Nije ni izgledala da joj nešto treba. Otišla je do prozora. Gledala van na ulicu i zgrade preko puta. Petru se pogled kroz prozor činio bez veze. Prizor ispred prozora je zato bio savršen. Stao je tik do nje, s njene lijeve strane. Nagib glavom u desno bio mu je nešto bolji. Nije se odmaknula. Petar joj je kao nešto pokazao dolje na ulici. Prilonio se uz nju. Nije uzmicala. Petar se ohrabrio. Imao je već nekolicinu takvih uspješnih situacija. Uhvatio ju je oko struka. Nije imao šta izgubiti. Mogao je puno dobiti. Za nju baš nije bio siguran. Okrenula je lice prema njemu. I dalje nije uzmicala. Nije bilo otpora. Petar je iskoristio svoj desni nagib i poljubio ju. Izvrsno se ljubila. Imala je čime. Petar je konačno imao s kime. Prije nego što su se svukli, Petar je ipak zaključao vrata. Prošlo je baš dobro. Za Petra čak i više od toga. Priuštila mu je nešto što nijedna prije nije. Ispostavilo se ni poslije. Imala je taj poseban dar. Velikodušno ga je podijelila s Petrom. Kasnije su se ponekad sretali u njihovom gradu. Sad su se poznavali. Sad su se pozdravljali. Onako sa smješkom. Svejedno, nikad više nisu ponovili ono piće. Niti išta drugo.

Oznake: priče

...Petar je znao da živi na periferiji predgrađa. Nimalo popularan kvart. Ništa opasno i zabrinjavajuće, ali eto. Radnički. Nije bilo nijedne zgrade. Tamo nitko nije bio nešto bogat. Većina nije imala auto. Pitanje da li su išli na more. Nisu se skupo oblačili. Hranili su se jeftino i jednostavno. Svi su bili čeličnog zdravlja. Poznavao je dosta ljudi od tamo. Razgovor je tekao sasvim zadovoljavajuće. Nisu imali previše zajedničkih tema, ali nije zapinjalo. Petar je skoro pa krišom gledao u te nategnute, bludno popunjene traperice. Opake izbočine ispod sitno karirane košunje, Otkopčane do početka crte. Jaknu je držala preko ruke. Petar je grozničavo pokušao smisliti razlog i način da ju nekako odvede do svoje studentske sobe. Stanovao je par ulica dalje. Pa šta bude. Nije mu išlo. Nije mu na pamet palo da ju samo tako pozove. Pa također šta bude. Popili su tu pivu. Malu, mlaku i nekako bljutavu. Krenuli prema željezničkoj. Gledala je zgrade. Fasade, prozore i pokoji balkon. Stotinjak metara prije Petrovog ulaza, rekla je da ju baš zanima kako izgleda u tim stanovima. Nikad nije bila ni u jednom. I eto. Ja ti stanujem tu malo dalje, pa ako hoćeš...

Oznake: priče

...Petar je oko podne šetao Ilicom onako bez veze. Možda samo zbog vremena. Početak studenog je bio topao i sunčan. Južno vjetrovit. Zastao je kraj izloga s cipelama. Možda mu zatrebaju neke nove za kišui snijeg. Nije ugledao ništa zadovoljavajuće. Ali je ugledao nju. Stajala je tik do njega. Pogledi su im se sreli u staklu izloga. Cura iz njegovog grada. Tamo se nikada nisu pozdravljali. Tamo se nisu poznavali. Bar ne službeno. Petar ju je znao iz viđenja. Moguće i ona njega. Čvrsta, zdrava, jedra plavuša. Godinu starija od Petra. Zadnji ju je put vidio prije par mjeseci na gradskom kupalištu. Preplanula u zlatnom bikiniju. Kao teleportirana s plaže južne Kalifornije. Bar sudeći prema filmovima. Tada se nisu pozdravili. Nisu se poznavali. Sad su se pozdravili. A i dalje se nisu poznavali. Interesantan fenomen. Tuđina ponekad spoji ljude kad već nešto drugo neće. Pozvao ju je na cugu. Pristala je, nikud nije žurila. Još par sati do vlaka. Namjerno ju je odveo do kafića u zlatnom trokutu. Špica u punom jeku. Možda nalete na nekog javno poznatog. Stojećki su pili pivu na nogostupu. Onu u malim bocama koje je Petar skoro pa mrzio. Koštale su kao i normalne. Nisu ugledali nikog poznatog. Pomalo su upoznavali lice ispred sebe.