...Prošli tjedan pojavila se na poslu u sivoj haljinici. Kratka, uska, mekana. Haljinica. Ona je bila malo drugačija. Visoka, nogata, guzata. Ne baš jako mekana. Pogotovo ne po nogama. Taj sklop nogu, guze i struka svaku je klasiku činio vanserijskom. Petar joj je rekao da mu je to njena omiljena haljina. Malo se zacrvenila. Kasnije je nabavila i crvenu. Ta je tek izgledala. Danas se pojavila baš u toj sivoj. Slučajno sasvim. Išli su zajedno na službeni put. Opatija, dva dana i jedna noć. Galantno joj je otvorio vrata. Sjela je. Volio ju je gledati kako sjeda u auto. Kofere je strpao otraga. Ušao je, sjeo i odigrao uobičajenu scenu. Kao mu je nešto trebalo iz pretinca za rukavice. Otvorio bi ga i dotaknuo joj koljeno. Ne baš na kratko. Nije ga pomicala. Kao i uvijek. Malo su se igrali Mostova. Petar je naravno vozio. Ne pretjerano brzo. Sjedila je tako do njega i pričala. Petar ju je tu i tamo pogledavao u lice i noge. Nije skrivao pogled. Nije joj smetalo. Nije povlačila haljinu prema dolje. Stigli su pred hotel. Petar joj je otvorio vrata auta. Volio ju je gledati kako se izvlači iz sjedala. Nosila je crne gaćice. Pomogao joj je s koferom do sobe. Odmah do njegove. Otišli su na svoje radne zadatke. Vidimo se predvečer.

Oznake: priče