Uzela je tu čašu Petru iz ruke. Ja ću. Još se malo nagnula. Krivulje su opisivale svemir. Astofizičari gledaju u kriivom smijeru. Nije ta tajna tamo. Evo je tu. U Petrovoj kuhinji. Upravo pažljivo zalijeva cvijet. Eto. Tako. Zalijevaj je svaka tri dana. Odložila je čašu u sudoper. Otkinula par uginulih cvjetova. Baš se posvetila toj biljci. Petar je bio miljama daleko od cvijeta. Došao je do kraja dileme. Treba li li se posvetiti doznavanju. Doznao je sve o biljkama. Bar o toj u njegovom stanu. Odlučio je da da dozna još nešto. O Dadi. Krenu je rukom prema njenom struku. Pa šta bude. Pa šta dozna. Krhko je znanje. Da li je Dada znala šta se događa. Ili šta će se dogoditi. Ostao je jedan milimetar. Između Petrovog dlana. I njenog struka. I onda. Ono zaboravljeno štene. Tiho je zacvililo iza njihovih leđa. Možda iz dosade. Možda zbog brige za vlasnicu. Možda bez veze. Dada se brzo uspravila. Petar nije stigao maknuti ruku. Nije ni mislio. Okrenula se onako na njegovu stranu. Prošla je licem na par centimetara od njegovog. Gledala ga u oči. Oderala ga sisama po prsima. Pustila da joj Petrova ruka pređe preko stomaka. I otišla do svog šteneta. Malo ga je mazila. Onako čučeći. Okrenula se prema Petru. Moram ići. Moramo kod veterinara. Jako je voljela to štene. Petar ju je ispratio doizlaza iz zgrade. Oboje su pogledali okolo. Sileđije nije bilo na vidiku. Otišla je vodeći štene na uzici. Ništa njemu nije bilo. Petar ih je gledao kako odlaze. Čekao se da se osvrnu. Nije dočekao. Zamakli su iza ugla. Petar se vratio u stan. Ispraznio ostatke cole iz boce. Nasuo vodu iz slavine. Da odstoji. Kako je rekla. Pogledao je biljku. Već je nekako izgledala bolje.
A ono najgore. Što je kao prošlo. Upravo je došlo.

Oznake: priče

Petar odbojnu nudi piće. Doduše, sad je već imala i ime. Čašu vode, samo. Ajd dobro. A baš je imao dobar izbor pića. Za razliku od cvijeća. Imao je na prozoru tu jednu biljku. Nešto drvenasto. S roza cvjetovima. Zaboravio je kako se zove. Poklon. Odlično je izgledala kad ju je dobio. Sad baš i nije bila u nekoj formi. Možda je stvar u položaju. Sjeverna strana. Ona bez sunca. Ili u zalijevanju. Ili u vodi. Kako god. Nije izgledala sretno. Odbojna, koja se sad zvala Dada, zagleda se malo u cvijet. Hm, nešto krivo radiš. S tim cvjetom, jel. Sad je i biljka imala ime. Nešto na A. Mogu malo pogledati? Samo daj. Dada se ustala. Nagnula preko sudopera. To je bio prizor. Puno bolji od cvijeta. I onda kad je bio u formi. Haljina se malo povukla prema gore. Ne toliko da bude vizuelno kritično. Ali dovoljno da jest kritično. Stavila je prst u teglu. Opipala zemlju. Ziher je znala šta radi. Ne samo s cvijetom. Suha ti je zemlja. To na A traži puno vode. Petar ustane i natoči čašu vode. Stoji tik do odbojne. Dade. Čak se dodirnu i bokovima. Očito nikome ne smeta. Spašava se jedan cvijet. Ona okrene lice prema njemu. Sasvim su blizu. Gleda ga. Nemaš neku odstojalu. Nemam… A dobro onda. Natoči za poslije pa pusti da odstoji par dana. Očito je znala dosta o cvjećarstvu. Možda više nego o uzgoju pasa. Svakako više nego o Petru. Ili upravo obrnuto. Što i nije bilo bitno. Koliko što. I koliko puno je znala o sebi. Ili šta je o istoj htjela doznati. Ili se bojala doznati. Ali svejedno.

Oznake: priče

Par tjedan kasnije. Petar taman izlazi iz zgrade. Tup. Ravno na nju. I štene na uzici. Uska ljetna haljina. Do pola butina. Pa još na kopčanje. Neke espadrile s plutenim džonom. Povišenim. I uz sve to. Taj hod. To držanje. A i štene je bilo simpa. Možda malo previše. Odnekud se stvori neki đukac. Ima ogrlicu. I ubilački nagon. A nema gazde u blizini. Zubima zgrabi štene. Gadno ga stisne. Protrese ko vrećicu čipsa. Odbojna počne vikati u panici. Petar grabi nasilnika za ogrlicu. Nije baš bio neka mrcina. Srećom. I po štene. I po Petra vjerojatno. Sileđija pusti štene. Gazdarica ga diže na prsa. Petar I dalje drži đukca za ogrlicu. Ovaj se ni ne buni nešto previše. Petar govori odbojnoj da uđe u haustor. Posluša ga. Ulazi. Zatvara vrata. Petar Hrabri pušta ogrlicu. Peso ga ignorira. Mirno otrčkara svojim putem. Malo se zabavio. I šta sad. Petar ulazi u haustor. Ne zna se ko brže diše. Štene ili gazdarica. Ono malo cvili. Ona malo plače. Ima malo krvi na krznu. I na haljini. Ništa strašno. Petar ju poziva da uđu kod njega u stan. Da pogledaju štene malo bolje. Tu je odmah u prizemlju. I eto njih troje. Kod njega u kuhinji. Stavljaju mezimca na stol. Pregledavaju ga. Ništa ne izgleda slomljeno. Ni poderano. Jedna rupica od zuba. Malo krvi. Ništa strašno. Svakako za pregled kod veterinara. Ali malo kasnije. Petar se pretvara u šaptača psima. Djeluje kao da nešto zna o njima. Valjda. Predlaže da ga spuste na pod. Da se malo smiri. Prijedlog se prihvaća. Štene počne švrljati po stanu. Trauma fino prolazi. Dvoje odraslih sjedaju za stol. I gazdarica se smiruje. Najgore je prošlo. Ili će tek doći.

Oznake: priče

I onda opet. Za tjedan dana. Isto mjesto. Samo Petar dolazi kasnije. Ona je već tu. I štene. Malo je naraslo. Valjda. Tu je i muž. S dvojicom frendova. Njih četvoro za stolom. Štene u njenom krilu. Petar sjeda blizu njih. Kava mu stiže. Nije morao ni naručiti. Prednost malog grada. Jedna od njih. Kao i ova. Petar okrenut prema stolu. Dečki živo pričaju. Petar čuje priču. Nema pojma o čemu oni to. Gomila tehničkih izraza. Hvata moguću temu. 3D printanje. Tako nešto. Tehnike. Materijali. Marke. Divota. Odbojna sjedi ko drvena Marija. Isključena. Ne postoji. Osim za štene. I za Petra. Mirno gleda okolo. Oči joj vrište. Od dosade. Od nemoći. Od želje za bijegom. Petar joj opet hvata pogled. Ovaj put malo duže. Malo je drugačiji. Sad je čak i Petar zanimljiv. Ponekad i odbojnost može biti korisna. Ako je je ovaj put bilo. Nije bilo načina da to provjeri. Pridruži mu se par frendova. Sad i oni kreću s pričom. Ne baš tako stručnom. Ali bar nikog nisu davili.

Oznake: priče

Petar je otišao na podnevnu kavu u grad. Manje više redovnu. Dan sunčan. Ugodno topao. Neki lagani vjetrić. Vani gomila ljudi. Kao i uvijek u to doba. Asfalt još nije bio pregrijan. Tende na kafićima izvučene. Sasvim dovoljno hladovine. Petar je našao dobro mjesto. Tik do travnate površine. Naručio svoju kavu. Dugogodišnji ritual. Nekad ispunjen očekivanjima. Neko davno vrijeme. Odavno prošlo. Život ima svoje načine. Stvari sjednu na svoje mjesto. Pa tako i ona. Pojavila se u uskoj bijeloj majici. Sivim tankim tajicama. I nekim štenetom. Malo, smeđe stvorenje. Očito tek kupljeno. Ivan ju je snimio već prije dosta godina. Na neki čudan način. Kao da su si nekako bili odbojni. I to obostrano. Neka negativna kemija. Bar je tako njemu izgladalo. Petru je bilo sasvim jasno. Na njemu nema ništa što bi ju privuklo. Možda ni u njemu. To nije mogla znati. Ali obrnuto. Koji kurac je njemu smetao na njoj. Možda samo ta očita odbojnost. Jer, što se nje tiče. Imala je građu. Figuru. Petru krajnje jebezovnau. Nije bilo puno takvih. Možda još I manje. A možda nije bila stvar u građi. Nego u držanju. Stavu. Takvih je bilo još manje. Petar se mogao sjetiti dvije. Kad je sjedila na klupici ispred kafića. Prizor. Leđa uvijek bila izvijena onako prema naprijed. Guzica se razlijevala u punoj raskoši. A bilo je je. Tanak struk. Lijepo lice. Friz uvijek na kratko. Nije imao pjoma kako se zove. Znao je samo da ima muža. I dvoje djece. Odnedavno i gdje stanuje. I ništa više. I evo nje sad s tim štenetom. I nekom prijateljicom, nalaze mjesto u istom kafiću. Pička joj vrišti iz tih tajica. Sočna. Mesnata. Žemička. Ivan bulji u nju. Ona to svakako vidi. Ali joj ne pada na pamet da skupi noge. Kratak susret očima. Petar ispija kavu. Odlazi. Popode mu dolazi prijateljica. Ručak. Dremka. Seks. Poslije će ga pitati. Onako zadihana. Zadovoljna. Šta je to bilo danas. Ti si lud. Sasvim moguće.

Oznake: priče