Uzela je tu čašu Petru iz ruke. Ja ću. Još se malo nagnula. Krivulje su opisivale svemir. Astofizičari gledaju u kriivom smijeru. Nije ta tajna tamo. Evo je tu. U Petrovoj kuhinji. Upravo pažljivo zalijeva cvijet. Eto. Tako. Zalijevaj je svaka tri dana. Odložila je čašu u sudoper. Otkinula par uginulih cvjetova. Baš se posvetila toj biljci. Petar je bio miljama daleko od cvijeta. Došao je do kraja dileme. Treba li li se posvetiti doznavanju. Doznao je sve o biljkama. Bar o toj u njegovom stanu. Odlučio je da da dozna još nešto. O Dadi. Krenu je rukom prema njenom struku. Pa šta bude. Pa šta dozna. Krhko je znanje. Da li je Dada znala šta se događa. Ili šta će se dogoditi. Ostao je jedan milimetar. Između Petrovog dlana. I njenog struka. I onda. Ono zaboravljeno štene. Tiho je zacvililo iza njihovih leđa. Možda iz dosade. Možda zbog brige za vlasnicu. Možda bez veze. Dada se brzo uspravila. Petar nije stigao maknuti ruku. Nije ni mislio. Okrenula se onako na njegovu stranu. Prošla je licem na par centimetara od njegovog. Gledala ga u oči. Oderala ga sisama po prsima. Pustila da joj Petrova ruka pređe preko stomaka. I otišla do svog šteneta. Malo ga je mazila. Onako čučeći. Okrenula se prema Petru. Moram ići. Moramo kod veterinara. Jako je voljela to štene. Petar ju je ispratio doizlaza iz zgrade. Oboje su pogledali okolo. Sileđije nije bilo na vidiku. Otišla je vodeći štene na uzici. Ništa njemu nije bilo. Petar ih je gledao kako odlaze. Čekao se da se osvrnu. Nije dočekao. Zamakli su iza ugla. Petar se vratio u stan. Ispraznio ostatke cole iz boce. Nasuo vodu iz slavine. Da odstoji. Kako je rekla. Pogledao je biljku. Već je nekako izgledala bolje.
A ono najgore. Što je kao prošlo. Upravo je došlo.

Oznake: priče