...Još jedna Stara godina. Petar ih je nakupio. Valjda će još. Bilo ih je raznih. Porodični dočeci. Uz tv i bogatu trpezu. Kućni tulumi s frendovima. Neke je i sam organizirao. Na nekima je započeo vezu. Par dočeka i na skijanju. Pa na otvorenom. S ekipom. Ili samo s curom. Ovom ili onom. U krevetu samo s curom. Isto ovom ili onom. A sada. Petar je sjedio u uredu. Besposlen. Listao novine na kompu. Gledao prognozu. Slušao radio. Mogao je već otići kući. Većina drugih već je. Petru se nije žurilo. Nije mu se imalo kamo. Pojavile su se čistačice. Nešto ranije nego inače. Onda se i Petar počistio. Sjeo u auto i odvezao se u stan. Malo nešto pojeo. Nešto malo više popio. Da se pripremi za večeras. Onda prilegao na kauč. Da se još malo pripremi. Probudio se po debelom mraku. Osam i petnaest. Dobra dremka. Malo gledao tv. Tek toliko da progleda. Istuširao se. Moguće da je to sinoć propustio. Nasprejao dezodoransom. Oprao zube. To je bar jutros sigurno već obavio. Izabrao majicu za van. Obukao se. Nije bio gladan. Što ne znači da neće drmnuti još koju kratku. Prva mu je sjela na friško oprane zube. Druga je već bila u redu. Sad je spreman. Dobro se obukao i obuo. Vani je bilo oko nule. Oko 10 je hodao gradom. Sam.
...Na ulicama još nije bilo gužve. Tu i tamo neke klinke u bjesomučnim minicama. I odgovarajućim štiklama. Njima se živo jebalo za hladnoću. Nekome se večeras moguće posreći. Petar se nije zamarao takvom vrstom sreće. Bar u zadnje vrijeme ne. Planirao je zasjesti u jednoj od dvije ciljane birtije. Tu će ziher naletjeti na nekog poznatog. Ipak je ovo bio njegov grad. Otvorio je vrata prve. Bila je puna ko čep. Nije ni ušao. Otvorio je vrata druge. Isti slučaj. Trebao je doći nešto ranije. Razmišljao je kud bi sad. Neke je lokacije unaprijed prekrižio. Noge su ga same odnijele do slijedeće. Opet pored nekoliko onakvih klinki. Nije se okretao za njima. Došao do cilja. Tu je isto bila gužva. Ali je ipak ušao. Ugledao jedno slobodno mjesto za šankom. Odmah do otvora. Nitko ga nije zauzeo. Nitko drugi ovdje nije došao sam. Ali i samoća ima svoje prednosti. Petar se nalaktio na šank. Prvi tip do njega kolega iz firme. S par frendova. Mažu po pivi. Pozdravljaju se. Eto, toliko o samoći. Iza šanka tri djelatnice. Sve mlade. Jedna visoka s aparatićem za zube. Velikim usnama. I velikim sisama. Zadužena za goste u prostoru. U prolazu je tim sisama Petra stalno drapala po nadlaktici i leđima. I mjesto uz otvor kroz šank ima svoje prednosti. Druga mala bucmasta. S velikim očima. I onda ona. Sitna, crnokosa. Neopisiva. Nije Petar sam našao to mjesto za šankom. Ono je našlo njega. Ono ga je čekalo.
... Prvo piće je naručio baš od nje. Nagnula se prema šanku da ga bolje čuje. Postavila to lice na pola metra od Petrovog. Petar je gledao u najbolji trenutak ove godine. Svi ostali su netragom nestali. Konačno. Naručio je nešto kratko. Da što kasnije mora do wc-a. Ili da ne mora uopće. Da mu neki usamljeni očajnik ne zauzme to mjesto. Dragocjeno iskustvo birtijskog veterana. Piće je bilo osam kuna. Petar je zaokružio ne deset. Ali to bi i ovako napravio. Atmosfera iza Petra se zagrijavala. Svako malo bi ga neko trknuo po leđima. Sve je to bilo negdje daleko. Ispred njega je bilo to krhko savršenstvo. Uske traperice. Bijela košulja naprijed vezana u čvor. I te linije vrata i ramena. Lice. Sve. Stalno je stajala ispred njega. Primala narudžbe od ovih letećih kolega. Skidala čaše s polica i onih visokih šina. Za to se morala pružiti koliko je ima. Točila ta pića. Zbrajala cifre na mobitelu. Stavljala čaše u perilicu ispod šanka. Čizmom od mekane futrane kože zatvarala vrata stroja. Za trenutak nestajala u oblaku pare. Preslatko je to radila. Tu i tamo je zapalila cigaretu. I sve to na metar i po od Petra. Petra koji ju je neprestano gledao. Jasno, vidjela je to. Nije uzvraćala. A i zašto bi. Imala je više posla nego interesa. Puno više. Možda zbog generacijske razlike. Prije zbog Petrove pojave. Onakve kao takve. Ali, nije ni djelovala kao da joj njegov pogled smeta. Vjerojatno je navikla. Petru je i to bilo sasvim dovoljno. Nastavio je naručivati pića. Samo od nje. Tipovi do njega su ga častili. Petar je častio njih. I sve tri šankerice. Prihvatile su. I ona što ga je derala sisama. I ona s velikim plavim očima. I ova besmislena.
...Petar se volio diviti ženama. Divio se i jednoj gošći koja se lijevo od njega popela na stol. Izvijala se u opakoj minici i dekolteu. Bila je građena za deset. I lice joj je bilo blizu. A fino je i plesala. Ali ipak. Nije bila kao ova iza šanka. Prvi put u životu Petar je spoznao da postoji i nešto takvo. Takva ljepota. Jednostavno besmislena. Bog ju je stvorio s nekoliko slojeva viška. Čemu to. Mogao je stati dosta prije. I to bi bilo više nego dovoljno. Ali nije. Nabacio je nekoliko nepotrebnih razina. Možda je i Bog tada potegao koju previše. Ili je baš htio da se malo zajebava sa smrtnicima. Posebno s Petrom. Kako god, uspjelo mu je. Kako i ne bi. Bog je ipak Bog. Može šta god hoće. Ponoć. Za Petra je nova godina počela onako kako je stara završila. S ljepotom. S besmislom. S novom spoznajom. Ovoj o vezi besmisla i ljepote. Pojma nije imao šta će dalje sa tom spoznajom. Treba li mu uopće. Ali znao je što će s kombinacijom. Navratiti će za koji dan. Pitati ju. Možda pristane, možda ne. Možda to odrade. Pretvaranje besmislene ljepote u jedinice i nule. Ako je to uopće moguće. A možda, jednog dana nakon prve ili druge smjene, ta ljepota dođe do njega. Ne da ju Petar pretvori u digitalni zapis. Nego onako. Da sjedne na krevet, skine te futrane čizmice i čarape. Ostane u majici i gaćicama. Ne ode prije toga u kupaonicu. Čemu. Uvuče se pod pokrivač pored Petra. Jednom ga poljubi. Onda ga zagrli i udobno spusti glavu na jastuk. S tim usnama na Petrovom ramenu. Diše mu u kožu. Petar gleda u plafon. Ostaju tako sat ili više. U čistom besmislu. Bezgraničnom kao i ljepota. Njegova vlastita ljepota.

Oznake: priče

...I tako Petar je sad gledao u ta dva plava planinska jezera. Godinama je plivao u njima. I kad su bila hladna. I kad su bila topla. Po suncu. Po kiši. Po mraku. Ronio. Kolio god je imao daha. Nikad nije dospio do dna. Preduboka su bila. Petar nije imao takva pluća. Pokušavao je. Dovodio se do bola. Do pucanja. Ponekad je jedva izranjao živ. I ništa. Dno mu je ostalo nedostižno. Možda se čak pomicalo prema dolje. Produbljivalo. Možda dno nije ni postojalo. Vremenom je odustao. Odlučio ostati živ. Gledao je i te usne. Godinama su ga tješile. Bile njegov mir. Govorile što je trebalo. Što je Petar trebao čuti. Šutjele kad je trebalo. Kad je to za Petra bilo bolje. Nepogrešivo. Uporno. Te oči i te usne bile su njegova istina. Petar je u svojoj krhkoj jedrilici plovio mirnom vodom jezera. Usne su mu puhale u jedra. Nadimala ih. Kormilo je bilo u njegovim rukama. Sam je birao pravac. I jezera i vjetar su mu samo pomagali. Nisu ga pitali kamo ide i zašto. Naplovio se. Bio je slobodan. Zahvaljujući njima. Sada, njegov čamac je bio nasukan na obalu. Petar je stajao na pijesku. Jezera su i dalje bila tu. Vjetar je i dalje pirkao. Ali više ne radi njega. Istina je nestala. Bar je Petar to tako vidio. I čuo. Zna da mu se nije pričinjavalo. Baš je znao da zna. Jezera su ostala duboka i bistra. Usne su ostale mekane i tople. Ali, sad su mu govorile laži. Onako s lakoćom. Bez prestanka. Bez trunke oklijevanja. Bez trunke kajanja. On tu više nije plovio. I dobro. Htio im je reći. Znam da mi lažete. Znam da lažete i svima drugima. I da je to u redu. Svi su dobili to što su sami zaslužili. Uključujući Petra. Ali, u ime one beskrajne slobodne plovidbe, htio je još nešto dodati. Onu drevnu istinu. A i New Age istinu. Možete lagati svima drugima. Ali nemojte lagati sebi. Pustite se. Oslobodite se. Ali nije to rekao. Nije bilo potrebno. Jasno je to vidio. I jezera i usne već su bili slobodni. Slobodni da konačno lažu. Onako radi njih samih. Slobodni od svih drugih. Okovi istine su konačno i zauvijek popucali. Upravo je postala istina. A istina oslobađa. Petru je ostalo samo da zašuti. Pokupi svoje stvari iz nasukane jedrilice. Uputi se pješke preko planina ispred njega. I više se ne osvrne.

Oznake: priče