Petar odbojnu nudi piće. Doduše, sad je već imala i ime. Čašu vode, samo. Ajd dobro. A baš je imao dobar izbor pića. Za razliku od cvijeća. Imao je na prozoru tu jednu biljku. Nešto drvenasto. S roza cvjetovima. Zaboravio je kako se zove. Poklon. Odlično je izgledala kad ju je dobio. Sad baš i nije bila u nekoj formi. Možda je stvar u položaju. Sjeverna strana. Ona bez sunca. Ili u zalijevanju. Ili u vodi. Kako god. Nije izgledala sretno. Odbojna, koja se sad zvala Dada, zagleda se malo u cvijet. Hm, nešto krivo radiš. S tim cvjetom, jel. Sad je i biljka imala ime. Nešto na A. Mogu malo pogledati? Samo daj. Dada se ustala. Nagnula preko sudopera. To je bio prizor. Puno bolji od cvijeta. I onda kad je bio u formi. Haljina se malo povukla prema gore. Ne toliko da bude vizuelno kritično. Ali dovoljno da jest kritično. Stavila je prst u teglu. Opipala zemlju. Ziher je znala šta radi. Ne samo s cvijetom. Suha ti je zemlja. To na A traži puno vode. Petar ustane i natoči čašu vode. Stoji tik do odbojne. Dade. Čak se dodirnu i bokovima. Očito nikome ne smeta. Spašava se jedan cvijet. Ona okrene lice prema njemu. Sasvim su blizu. Gleda ga. Nemaš neku odstojalu. Nemam… A dobro onda. Natoči za poslije pa pusti da odstoji par dana. Očito je znala dosta o cvjećarstvu. Možda više nego o uzgoju pasa. Svakako više nego o Petru. Ili upravo obrnuto. Što i nije bilo bitno. Koliko što. I koliko puno je znala o sebi. Ili šta je o istoj htjela doznati. Ili se bojala doznati. Ali svejedno.

Oznake: priče