Par tjedan kasnije. Petar taman izlazi iz zgrade. Tup. Ravno na nju. I štene na uzici. Uska ljetna haljina. Do pola butina. Pa još na kopčanje. Neke espadrile s plutenim džonom. Povišenim. I uz sve to. Taj hod. To držanje. A i štene je bilo simpa. Možda malo previše. Odnekud se stvori neki đukac. Ima ogrlicu. I ubilački nagon. A nema gazde u blizini. Zubima zgrabi štene. Gadno ga stisne. Protrese ko vrećicu čipsa. Odbojna počne vikati u panici. Petar grabi nasilnika za ogrlicu. Nije baš bio neka mrcina. Srećom. I po štene. I po Petra vjerojatno. Sileđija pusti štene. Gazdarica ga diže na prsa. Petar I dalje drži đukca za ogrlicu. Ovaj se ni ne buni nešto previše. Petar govori odbojnoj da uđe u haustor. Posluša ga. Ulazi. Zatvara vrata. Petar Hrabri pušta ogrlicu. Peso ga ignorira. Mirno otrčkara svojim putem. Malo se zabavio. I šta sad. Petar ulazi u haustor. Ne zna se ko brže diše. Štene ili gazdarica. Ono malo cvili. Ona malo plače. Ima malo krvi na krznu. I na haljini. Ništa strašno. Petar ju poziva da uđu kod njega u stan. Da pogledaju štene malo bolje. Tu je odmah u prizemlju. I eto njih troje. Kod njega u kuhinji. Stavljaju mezimca na stol. Pregledavaju ga. Ništa ne izgleda slomljeno. Ni poderano. Jedna rupica od zuba. Malo krvi. Ništa strašno. Svakako za pregled kod veterinara. Ali malo kasnije. Petar se pretvara u šaptača psima. Djeluje kao da nešto zna o njima. Valjda. Predlaže da ga spuste na pod. Da se malo smiri. Prijedlog se prihvaća. Štene počne švrljati po stanu. Trauma fino prolazi. Dvoje odraslih sjedaju za stol. I gazdarica se smiruje. Najgore je prošlo. Ili će tek doći.
Post je objavljen 19.02.2021. u 00:50 sati.