...Popeli su se na prvi kat. Ušli u sobu. Gazda je valjda bio na poslu. Cimer je valjda bio na faksu. Petar se nadao se da će ostati na popodnevnim predavanjima. Utorak..? Malo je gledala po sobi, Nekih pet puta pet i onaj visoki strop. Kamin, dva kreveta, umivaonik i stol. Tri stolice. Prastare tapete. Bez slika, s kalendarom. Parket bez tepiha. Šlape. Nekako kao da je i Petar sad malo bolje pogledao sobu. Ništa naročito, mislio je. Baš fora, rekla je. Nije ju imao ničim ponuditi. Nije ni izgledala da joj nešto treba. Otišla je do prozora. Gledala van na ulicu i zgrade preko puta. Petru se pogled kroz prozor činio bez veze. Prizor ispred prozora je zato bio savršen. Stao je tik do nje, s njene lijeve strane. Nagib glavom u desno bio mu je nešto bolji. Nije se odmaknula. Petar joj je kao nešto pokazao dolje na ulici. Prilonio se uz nju. Nije uzmicala. Petar se ohrabrio. Imao je već nekolicinu takvih uspješnih situacija. Uhvatio ju je oko struka. Nije imao šta izgubiti. Mogao je puno dobiti. Za nju baš nije bio siguran. Okrenula je lice prema njemu. I dalje nije uzmicala. Nije bilo otpora. Petar je iskoristio svoj desni nagib i poljubio ju. Izvrsno se ljubila. Imala je čime. Petar je konačno imao s kime. Prije nego što su se svukli, Petar je ipak zaključao vrata. Prošlo je baš dobro. Za Petra čak i više od toga. Priuštila mu je nešto što nijedna prije nije. Ispostavilo se ni poslije. Imala je taj poseban dar. Velikodušno ga je podijelila s Petrom. Kasnije su se ponekad sretali u njihovom gradu. Sad su se poznavali. Sad su se pozdravljali. Onako sa smješkom. Svejedno, nikad više nisu ponovili ono piće. Niti išta drugo.

Oznake: priče