...Ostalo im je još ništa. Gotovo ništa. Možda da malo popričaju. Prije nego što pokupe stvari. Za početak one osnovne. Ona ili on. Ostalo im je da se dogovore. Da odluče. Neće se svađati oko toga. Neće se više uopće svađati. Bar što se Petra tiče. Sjedili su tako sami za stolom u kuhinji. S porazom iza njih. S prazninom između njih. S pobjedama ispred njih. Ima raznih vrsta pobjeda. Ima raznih vrsta praznina. Ima raznih vrsta poraza. Bilo im je teško. Bilo ih je strah. Nekog više, nekog manje. Koliko su ga pokazivali. Koliko su ga skrivali. Pili su vino. Kao tisuće puta prije. Petru još nijednom nije imalo ovakav okus. Bar ne s njom. Nekad davno spoznao je taj okus. Usput ga je zaboravio. Sada ga se sjetio. Prije se okus sjetio njega. I one davne neke druge. Razgovor je skrenuo na temu zašto. Bila je tužna. Bila je ljuta. Uostalom, već je bila tuđa. Ovako ili onako. Nabrajala je sranja koje joj je Petar radio. Zaboravila je spomenuti svoja. Zbog čega je pizdila na njega. Petar je i tu mogao nešto kontrirati. Nije. Pustio ju je da priča. Neka si olakša. Neka si potvrdi da nema smisla. Ispričala mu je još jedan slučaj. Stvarno je bio govno prema njoj. Petar je mogao reći nešto kontra toga. Ali nije. Sve su mu te priče odjednom nestale. Ostale su samo one druge. Kad je u ljetnoj haljini dolazila do njega. Onako bez gaćica. Kad joj je stavio ruku na guzu da se uvjeri. Kad se uvjerio. Kad su se ljubili i skidali na ulaznim vratima. Ispričao joj je to. Nije ga čula. Možda ga nije ni slušala. Kao puno puta prije toga. Petar joj je to sad mogao spočitnuti. Nije.
...Opet je bio red na nju. Još jedna od onih loših epizoda. Bilo ih je. Da. Kad je završila, Petar je ispričao priču kad ju je prvi put izveo u restoran. Ništa fensi, ništa skupo. Mali, stari, topli restorančić u centru. Ribice i crno vino. Gledao ju je kako priča s punim ustima. Gledao je kako se muči s tih dva deci crnog. Gledao je kako joj mrve od kruha padaju sa usana. Gledao je kako ju voli. Gledao ju je. I onda i sad. Opet nije reagirala. Opet kao da ga nije čula. Petru to više nije bilo važno. To su izgleda samo njegove priče. Bar su njemu bile važne. Dodala je još jednu svoju. Petar je i dalje bio negativac. Možda je i bila u pravu. Možda je i bio. Svakako je bio. I tu je završila. Ispričao joj je kada ju je prvi put odveo na more. Špricao ju iznenada dok se sunčala. Kako se smijala. Pokušao zagnjuriti. Nije bila za to. Kako su se stiskali u onom šatoru. Kako ih je noćni pljusak gotovo odnio. Završio je i tu priču. Za trenutak je zastala. Možda ga je čak i čula. Možda se čak i sjetila. Ipak. Dodala je još jednu. Svoju. Punu boli. Punu razočarenja. Nerazumijevanja. Petar je znao i tu priču. Znao je da je istinita. Ali nije bila njegova. Ispričao je još jednu. Ispričao je kako je volio kad obuče haljinu. Drži ga ispod ruke dok su hodali gradom. Zalazeće sunce mazilo ju je po kosi. Po usnama. Po tijelu. Kako je bio ponosan. Kako je bio sretan. Kako je bio njen. Kako je bila njegova. Ispričao joj je i to. Imao je nebrojeno takvih priča. Njihovih. Moguće puno više nego ona svojih. Isto njihovih. Sad je već zašutjela. Nije imala više ništa za reći. Ili nije više htjela. Popila je ono vino preostalo u čaši. Petar nije znao kakvog joj je okusa. Ustala se i izašla. Večeras će se dogovoriti tko odlazi. Tko ostaje. Neće se dogovoriti što odlazi. Što ostaje.
Oznake: priče
