...Petar je oko podne šetao Ilicom onako bez veze. Možda samo zbog vremena. Početak studenog je bio topao i sunčan. Južno vjetrovit. Zastao je kraj izloga s cipelama. Možda mu zatrebaju neke nove za kišui snijeg. Nije ugledao ništa zadovoljavajuće. Ali je ugledao nju. Stajala je tik do njega. Pogledi su im se sreli u staklu izloga. Cura iz njegovog grada. Tamo se nikada nisu pozdravljali. Tamo se nisu poznavali. Bar ne službeno. Petar ju je znao iz viđenja. Moguće i ona njega. Čvrsta, zdrava, jedra plavuša. Godinu starija od Petra. Zadnji ju je put vidio prije par mjeseci na gradskom kupalištu. Preplanula u zlatnom bikiniju. Kao teleportirana s plaže južne Kalifornije. Bar sudeći prema filmovima. Tada se nisu pozdravili. Nisu se poznavali. Sad su se pozdravili. A i dalje se nisu poznavali. Interesantan fenomen. Tuđina ponekad spoji ljude kad već nešto drugo neće. Pozvao ju je na cugu. Pristala je, nikud nije žurila. Još par sati do vlaka. Namjerno ju je odveo do kafića u zlatnom trokutu. Špica u punom jeku. Možda nalete na nekog javno poznatog. Stojećki su pili pivu na nogostupu. Onu u malim bocama koje je Petar skoro pa mrzio. Koštale su kao i normalne. Nisu ugledali nikog poznatog. Pomalo su upoznavali lice ispred sebe.