...Gledao je u to tijelo koje je titralo na suncu. Poznavao ga je u milimetar. To ispod šešira očito je bila druga priča. Očito je tu bila i neka Una. Sad je malo drugačije razmišljao o knjizi. Našle su se. Prepoznale. Otkud im taj poriv? Ta želja. Da budu fatalne, da budu hladne. Okrutne, bez trunka milosti i kajanja. Nemilosrdne. Da se prepuste izdaji, prevari, laži. Bez obzira na cijenu. I po njih i po druge. Ako to požele i kad to požele. Ako ih život i okolnosti tako ponesu. Ako pomisle da trebaju. Već znaju da mogu. Već znaju da žele. Znaju da su spremne. Nepotpune su bez toga. Nepotpune su bez ljubavi. Koju primaju i daju. Nepotpune su bez patnje. One koju samo daju. Tek su onda potpune, tek su onda to što jesu. Tek se onda same sebi sviđaju. Tek se onda cijene. Une, Karenjine, Malene i gomila ostalih. Sve su opisane, pročitane, prikazane. U svakoj od njih prepoznalo se tisuće drugih. Kao da su im te poznate uopće trebale. Kao da ptice uče kako se radi gnijezdo. Kao da selice neko može odgovoriti da odlete. Kao da im neko može suditi zbog toga. Petar se pomalo umorio od tog filma u glavi. I dalje ju je gledao. Imao je to tijelo. Sad je imao i to saznanje. Znao je šta da radi s tijelom. Nije znao šta da radi sa saznanjem. Možda da upije još malo ljubavi. Dok je tu i takva. I malo ulja za sunčanje. To se bar može kupiti. Ustao je, zabio joj lice među guzove i odveo u žbunje. Grmovi su bili zimzeleni. Ali trava je već bila žuta.
Post je objavljen 05.11.2018. u 19:21 sati.