...Popodne su provodili na divljoj plaži. Udaljeni otok, more, zrikavci i borovi. I štošta drugo. Ležala je potrbuške na ručniku. Na sebi nije imala ništa osim slamnatog šešira, maslinovog ulja s limunom i odbljeska sunca. Šešir je bio okrenut prema moru, guza i lagano raširene noge prema Petru. Čitala je knjigu, Una, Momo Kapor. Petar ju je pročitao par dana ranije. Sad je sjedio u hladu i čitao novine od prekjučer. Kupio ih je danas. Nije u njima bilo ničeg posebno zanimljivog. Ni blizu kao pogled na njeno međunožje. Baš se dobro namazala. Živo joj se jebalo da li će neko naići. Petar je bio slično raspoložen. On nije razmišljao o prolaznicima. Večeras kad se zavuku u šator... Pogledao je malo oko sebe. Ima i tu okolo poprilično zelenila. Začuo je zatvaranje korica i nju: Baš je dobra knjiga. Petar se mogao složiti. Onda je još dodala: Svaki muškarac ima svoju Unu. Otkud sad to. Zašto. Ta je Una, ako se sad Petar dobro sjeća, pošteno zajebala svog ljubavnika profesora. Nije ni on bio neko cvijeće, ali ipak. Prevarila ga je, ostavila, izdala, uništila. Kako to već ide. Kako to već žene rade. Petar je to shvatio kao još jedno viđenje takve situacije. Dogodilo se mnogima. Ali ne događa se svima. I sad svaki muškarac ima takvu. Petar je valjda isto bio muškarac. Ali imao je nju. Ako je bilo mjesta za ali. Kako je ono Momo rekao: Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...”
Oznake: priče
