..Radili su u istoj zgradi. Desetak godina mlađa od Petra. Nisu se još službeno poznavali. Bila je tu gomila ljudi. Našli su se zajedno u liftu. Ušli su u prizemlju. Petar je stisnuo sedmi kat. Ona je stisnula osmi. Nosila je suknju do malo iznad koljena. Imala je krasne noge. To i oči bili su joj najjači aduti. Imala je i nekoliko drugih. Stajali su naslonjeni na zid, jedno nasuprot drugog. Petar je malo gledao u noge. Nimalo pohotnički. Nimalo bezobrazno. Tek da malo upije te krivulje. Onda ju je pogledao u oči. Stvarno su bile ogromne. Stvarno su bile ljute. Strijeljala su ga kao da je kriv za sve njene nevolje. Izgledalo je da ih ima gomilu. Da pogledi ubijaju, Petar bi sad bio mrtav. Nije ga to nimalo zasmetalo. Znao je da nije kriv. Lift je stao na međukatu. Upali su neki novi ljudi. Ispali su dva kata kasnije. Opet su ostali sami. Opet ista priča. Petar ju je sad malo gledao u grudi. Majica je bila uska. Grudi joj nisu bile neki adut. Bar ne po veličini. Sad ga je strijeljala još jače. Možda je htjela malo veće cice. Petar je čekao da nešto kaže. Više je djelovala kao da će se proderati na njega. Možda izrigati vatru. Nije. Stigli su na sedmi kat. Petar je pozdravio i izišao van. Nije bilo odzrava. Nekako ga nije ni očekivao. Nešto kasnije su se upoznali. Osmijeh joj je također bio adut. Popili su dosta kava u njenom uredu. Nekoliko i u kafiću preko puta. Pitao joj je otkud joj takve noge. Kao klinka plesala je balet. Slobodno je mogao gledati u njih. Možda i malo podragati po listovima. Živjela je sama. Nije imala nikoga tog tipa.

Oznake: priče