...Kuc-kuc, slobodno. Ostala je u istom. Ako je i bila u kupaonici, munjevito je to odradila. Malkice je jače mirisala. Možda su joj usne bile malo crvenije. Snimila je prizor u sobi i sjela na stolicu pored Petra. Bedra, koljena i listovi pucali su mu u lice. Nije se izmicao. Ako smrt izgleda tako, neka je. Ponudio joj je nešto iz minibara. Ono s cijenama za očajnike. Ona voćni sok, on kolu. Ugljikohidrati i kofein...Pričali su uglavnom o poslu. Malo i o porodicama. Ona nikako da bubne nešto višeznačno. Badava ju je pokušao navući. Ne baš previše hrabro. Možda nedovoljno drsko. Izmigoljila se nekako. Meškoljila se na toj stolici Petru pred licem. Kao da je pomalo na iglama. Nije prekrižila noge. Petar je svejedno bio na iglama. Pričao je jedno. Vidio je drugo. Vidio je svoj odgovor na njeno pitanje. Vidio je i njen odgovor na njegovo. Da ga je postavio. Vidio je i stvari koje bi radio bez pitanja. Pucao je po šavovima. Bila mu je jako lijepa. Bila mu je jako draga. Bila je dobra prijateljica. Bila je dobra supruga. Bila je dobra majka. Bila je dobra osoba. Bila je u Petrovoj hotelskoj sobi. Šta je stavila na kocku. Šta su oboje stavili na kocku. Da li su mislili na isto. Petar to nije mogao vidjeti. Onda je ugledao njenog muža. Poznavao ga je. Ugledao je i svoju ženu. Ona je poznavala samo Petra. Bolje nego on nju. Bolje nego sam sebe. Okrenuo se na bok. Duboko se zagledao u te noge. Obišao ih je polako i detaljno. Naravno da je to vidjela.

Oznake: priče