ZABRANJENA LJUBAV - DAJANA DIVERNO - 5 MINUTA ZA ROMANE IZ PROŠLE DEKADE

U petak se opet najavio svom šefu.
Pošto je Ramirez imao stranke čekao je pola sata. Sedeo je pred ulazom držeći i dalje svoju aktovku u krilu.
Najzad vrata su se otvorila i Ričard je očekivao kako će videti par ljudi kako izlaze van. Međutim, svega dve devojke od petnaestak godina su izašle napolje nameštajući svoje bretele i popravljajući suknje. Osmehnule su mu se i prošle kraj njega.
Ričard je ušao unutra.
Ramirez je bio za stolom i zakopčavao je svoju belu košulju taman na ono dugme koje je bilo poslednje. Njegove maljave grudi su se na tren videle. Popravio je rukom svoju kosu.
– Prekidaš me u sastanku – rekao je Ričardu, nadajući se kako će sa ovim čovekom imati šta pametno da priča.
– Vidim – promrsi Ričard, kome je suština tog sastanka bila savim jasna.
– Posao sređen do kraja?
– Naravno, šefe. Uradio sam baš onako kao ste rekli – odvrati Ričard, koji je otvorio aktovku sa ciljem da mu pokaže papire.
– Neka, nemoj. Verujem ti. Nadam se kako će to dobro da protekne – Ramirez je pripalio cigaretu, bacivši na tren pogled ka slici krajolika jednog dela Italije. Voleo je tu sliku. Opuštala ga je.
– I ja se nadam. Do sada, prilikom svega toga nije bilo nikakvih komplikacija.
Ramirez zastane na tren dva. Otvorio je fioku i izvukao svežanj novčanica.
– Ovo je za tebe – pružio je Ričardu novac vrlo pažljivo ga posmatrajući.
– Hvala, šefe.
– I brini se o svemu kako treba.
– Hoću, šefe – promrsi Ričard brže bolje. Uzeo je novčanice, stavio ih u aktovku i praćen Ramirezovim pogledom krenuo napolje.
Ferari je bi parkiran pred kućom.
Ričard je upalio motor. Sve mu je u glavi brujalo. Ipak je sve dobro proteklo, iako posao nije odradio skroz do kraja. Ostalo je još par sitnica... Svejedno sa ovim parama koje je sad dobio može i te razmirice da pokrije. Sve će ipak biti bolje nego što je mislio. Odvezao se do kvarta gde se nalazio njegov luksuzan i prelep stan.
Liftom se uspeo gore držeći aktovku grčevito i srećan što je sve to odradio kako treba. Sreća, što mu je šef verovao, u suprotnom bilo bi.....
Lift se zaustavio na spratu gde je bio njegov stan. Krenuo je prema vratima. Gurnuo je ključ u bravu. Začuo je korake iza sebe.
– Ričard Montperi?
Okrenuo se ka pridošloj osobi.
– Moj šef ima poruku za vas – Andres je izvadio pištolj iz džepa i upucao ga nekoliko puta.
Ričard je pao mrtav na pod, a krv se širila oko njega. Aktovka je pala dole i Andres ju je uzeo sa sobom.
Otišao je pomoćnim stepenicama.

O svim ovim slučajevima mediji su javnost vrlo šturo obaveštavali, sa iskrenutim razlozima ubistva.
Tako je bilo naređeno sa vrha.