ZATVARANJE KRUGA - Odlomak romana Dajana Diverno

Nakon Kaylove smrti, uglavnom se jedno vreme trudila da o ničem preterano ozbiljnom i težem ne razmišlja. Ma koliko da je želela da raskine s njim, da im se putevi naizad raziđu, ipak je bila svesna toga da ga je na određeni način volela. Ta ljubav je dakako više bila prijateljska, rođena u periodu smrti njene sestre i nikad nije prerasla u nešto što bi se ocenjivalo ljubavlju muškarca i žene. Ali, sama činjenica da je on ubijen zbog nje i zbog njenog učešća u slučaju međunarodnih zločina, joj nije davala mira. Čak i ako u početku nije htela ništa misliti o tome. Vremenom je bila sve svesnija toga kako joj njegova smrt nikad neće pružiti mir. Da li je hlaptela za nekakvim vidom osvete? Nije bila sasvim načisto. Ali jedno je bilo sigurno, ma šta da joj se isprečilo na putu, svejedno koji slučaj, svejedno koja Hasstingsova naredba ili zabrana, znala je kako će u samu srž slučaja ,,kabanice’’, ,,eksplozije’’, ,,broda’’ – morati dopreti, ako ni zbog čega drugog onda da joj u poređenju sa Kaylovom smrću bude malo lakše. Jedna od misli takođe joj nije davala mira. Kaylova smrt nije bila slučajna. Isto kao što ni pokušaj ubistva na nju nije izveden s nekakvom slučajnošću, odabirom preko telefonskog imenika. Sve to je imalo vezu. Ubistva su bila uobičajena, naručena, trebalo je da nalikuju slučajnom udesu ili terorističkim nastojanjima da zadobiju nekakvo novo obeležje u očima naroda ili vlade... Iza svega toga skrivala se osveta i zastrašivanje. A nakon što je onu večer preživela zahvaljujući svom nikad jasno znanom ocu, znala je kako nikad neće biti od onih koji će se smrti približiti dovoljno blizu, ne bi li na taj način kukavički okončali sve svoje ovozemaljske brige....

TREĆA KAPIJA - Odlomak romana Dianna Divernoe

Ka Bristolu su krenuli Victorovom limuzinom koju su uistinu retko koristili, tako da je Amaliji najpre bilo neobično čudno što je ovaj put koriste. Mora da je neki važan sastanak, važno okupljanje, mislila je bacivši brz pogled ka svom mužu koji je ozbiljan sedeo kraj nje. Nemo, saveznički mu je stisnula ruku, nadajući se svemu najboljem što joj je put u Bristol mogao doneti. Nove prijatelje? Nove zabave? Novu prijateljicu koja će uvek sedeti uz nju dok se budu kartale i pričati o šou u Malibuu, karnevalu u Brazilu ili buticima na Madison Sqweru, a sve to će biti propraćeno vrhunskim ogovaranjem svega i svakog. Ili će možda dostojanstveno steći novo dobro društvo ljupkih damica u koje će se očito sasvim uklopiti svojim izgrađujućim stilom ponašanja, olako menjanim stilom oblačenja ...
Naglo je počela da razmišlja o svojim težnjama da se pod svakako uklopi u društvo koje joj je brak sa Victorom Bloomingdaleom donosio i da joj je takav sklop sebe među svim tim licima postao prebitan, prevelik ... Bila je spremna menjati svoje ustaljene navike, svoj stil oblačenja, svoje još neizgrađeno ponašanje, čak i preurediti celokupnu kuću u stilu koje nalaže moda ... Bez žaljenja. Bez osećaja kako je sve to gnjavi i smara, pomalo je živcira time što taj osećaj pripadnosti nije na duge i jake staze, što sve može nestati na isti način kako je došlo ... No, nije o tome gnjavila Victora. Imala je svoje šablonsko držanje, svoje koliko toliko izgrađene, ispravne stavove o tome da ukoliko ne smatra realnom dobrim da muž gnjavi vlastitu ženu pričama o poslu, tako ni žena ne treba da gnjavi muža pričama o kući, odeći, društvu i vlastitoj pripadnosti ....


Kuća, tačnije zgrada koju su posedovali Careyevi u južnom delu Bristola nedaleko od čuvene reke Avon, gde je onomad rođen precenjeni Sheakspire, bila je visoka nekih pet spratova, zauzimala je pola bloka tihe jednosmerne ulice u kojoj su se nalazla dva bistroa, dve kuće kockastog oblika francuskog stila, i dva žuta saobraćajna znaka. Bila je to zgrada žute boje oivičena opekama, sa crvenim novim krovom zanimljivog nesvakidašnjeg oblika. Kako je zgrada bila tek toliko uvučena da se mogla okružiti betonskim stazicama nije bilo nikakvih uobičajeno engleskih baštica, vrtova ili jelki ispred. S’te strane, zaključi Amalia, cela zgrada deluje pomalo turobno, ozbiljno, kao da je reč o vrhunski zaštićenom zatvoru najgorih politčki moćnih zločinaca. Ne treba se povoditi prvim utiskom? - opomenula je sebe, više to postavljajući sebi k’o trenutno pitanje. Nije mogla, bar dok su se uspinjali niz pet stepenaka pomisliti kako se zgrada nimalo ne razlikuje od sivonjave, lasičave Mary Carey i kako spoljni izgled kuće, kola, urednosti, čak i kućni ljubimci govore štošta o čoveku koji ih poseduje.
Ušli su u ogromno predvorje koje bi u različitim svrhama sigurno najbolje pogodovalo za pravljenje maskembala u Oktobru ili balova za nekoliko stotina ljudi, nego li što liči na standardno normalno porodično predvorje sa svega nekoliko crvenih neopisivih fotelja uredno raspoređenih i ogromnih okruglim crnim stolom na sredini na kom je stajala vaza žute boje bez ikakavog cveća kao prilog. Amalia bezrezervno slegnu ramenima kako je se uređenje ogromnog, zbog veličine skoro nepotrebnog predvorja ipak ne tiče. Kofere su za njima nosili nosači-sluge odeveni u stroge uniforme sa kapicama na glavi. Na kraju predvorja stajala je žena pedesetih godina u sivom kostimu sa sivom punđom, ozbiljnog, smrknutog lica.
- Ja sam Lili May Stnaford. Inače sam domaćica na imanju. Biću vaš vodič kroz kuću, dvorište i ukoliko potrebe nalažu - grad. Gospođa Carey je rekla kako ćete doći i da vas odvedem u vaše sobe - rekla je to tvrdo, mirno.
Amalia ipak oseti kako joj se jeza uvlači pod kožu. Kao da je nenadno banula na slučajnu sahranu, a ne da je došla u gostinjske pohode. Njene sluge nikad nisu delovale toliko odbojno, strogo, poslovno; čak ni ponekad uvrnuti Adam koji se uvek držao kako je kuhinja isključivo njegov reon i da je frižider njegovo strogo vlasništvo koje on po potrebi mrcvari svim potrebno-nepotrebnim sirovinama i đakonijama ...

MAROKANSKA PRINCEZA - Odlomak romana Dianna Divernoe

(objavljeno 2006, Decembar)
Pre tri godine je došla u London.
Bilo je to upravo nakon svog oporavka posle razjašnjenja slučaja sa njenom sestrom blizankom, nakon onog mučnog silovanja ... I dan danas je ponekad u sred noći imala utisak kako vidi lice tog bolesnog čoveka, čuje njegov glas, oseća njegov dodir i iznad svega oni mnogobrojni udarci ... ( Nakon što je došla u bolnicu skoro polumrtva izvadili su joj matericu, nije imala šansi da ima dete, i sem ponekih psihičkih trauma drugih većih značajnih povreda nije bilo).
Ovde je bio njen tada najveći san - Obaveštajna služba. Agent Wilson je rekao kako ima dobrih veza, te je u saradnji sa lady Aminom dogurala do Kraljevske mornarice ... Mnogo je vremena prošlo dok napokon nije odlikovana u oficira, te veza sa Specijalnom policijom, uz čin kapetana, da bi najzad uz pomoć inspektora Hasstingsa, dogurala do Obaveštajaca. O tome sa Edijem nikad nije detaljisala. Niti je njega to zanimalo. Katkad bi se osećala kao da se on njome oženio jer je ona – magnat - iz Canade, neko vrlo uticajan i moćan, je tako on mogao da mirno ubija dane pred televizorom, a ona je ponekad plaćala strahovite račune koji su se znali penjati nebu pod oblake, bez brige za sebe, a da opet ni na tren ne pomisli čime li se to tako tajanstvenim bavi njegova žena (isto tako mogla je biti i kurva na ulicama). A takođe i pri najmanjem pokušaju da o tome sa njime razgovara osećala je istaknuti manjak poverenja od njega kao da priča o vrhunski smešnim Diznijevim filmovima, a ne o obuci ili oružju.
Ponekad, kao sad hvatala je čudna zebnja nije li pogrešila. Trebala je biti malko opreznija. Mudrija. Jedan čovek je rekao kako žene nemaju mudrosti. Imao je pravo. Ona je bila krajnje glupa i slepa kada je nasela na tako slatkorečivo umiljavanje onog zaluđenika, da se i sada čudila sebi gde li je to ostavila pamet dok su proticali ti trenuci. Istini na volju za nju je tada sve bilo savršeno. Odjednom je, nakon svih ludorija koje je u životu uradila i moralo tako biti. Imala je podršku nikog drugog doli lady Amine, Dylana, i najzad je osetila da negde uz nekoga spada. Došla je u Englesku gde se Dylan Cruse verio sa devojkom iz, naravno, kraljevske porodice, i upoznala je mnoge članove koji su pripadali tom soju, pomalo začuđena time da uprkos svemu oni nisu drugačiji od drugih ljudi (pa, bilo bi krajnje bedasto da su bili kao likovi iz filmova pedesetih godina prošlog veka) i da mnoge stvari ovde nisu drugačije nego bilo gde drugde. Ali ona se osećala drugačije. Neko bi rekao - novac zna da udari u glavu. E, pa nju je stvarno udario, zaslepio, te se povela za prvim muškarcem koji nije bio poput onih iz Sant'h Jonesa i koji je izgledao drugačije, pričajući o ljubavi i romantici. Mislila je kako će sve biti drugačije. Bolje. Uspešnije. Odjednom je san bio na putu ostvarenja. Udala se u belom, skoro kao da je ostvarenje device, uz muziku i deveruše u plavom, sa ogromnom tortom, uz mnogo gostiju koji su joj zanosno pljeskali. Otišla je na školovanje, učenje svemu što je shvatila da joj leži, proučavala je sebe kao nekog ko bi mogao vizijama doprineti razjašnjenju slučajeva, (a što opet da nije bilo Kimberly i njene smrti ne bi nikad tačno kod sebe uočila), nadajući se da će uspeti i istrajati, iako su je prečesto fizičke vežbe smarale do ruba plača.
Sve dok Edi nije našao drugu jer je ova svojim čestim odsustvovanjem, kako bi on to rekao-sasvim upropastila njihovu seksualnu vezu, samim tim i brak.
Moguće. I njoj samoj bilo bi vrlo zamorno da ima muža koji nikad nije kući i dođe tek ponekad (da prespava, jede i svrati zbog ,,onih'' stvari). Ovako je imala muža koji je bio kući, čak je previše bio kući, naklonjen TV-u i sportskim stranama u novinama. Nije je više čak ni fizički privlačio ( jer kada se izgubi ono prvo drago poštovanje duše, ostaje samo fizička privlačnost), a što se duhovne dubine tiče, pitala se ima li Edward Bayerson sem sportskih sklonosti išta duhovno, ili bilo šta čime bi ispalo da ima emotivnih stavki?
Izašla je ispod tuša željna svoje drage stare slobode, željna mira, svog lepog starog prezimena kog je odjednom tako kovala u zvezde, osećaja da nema idiota za vratom, (u tim aspektima joj ni taj zamak nije bio neka utehica), sportske prognoze, kup U.E.F.A.,i svu tu odjednom smrtno zamornu monotoniju nečeg što se nazivalo bračni život (kako li pod takvim uslovima neko može živeti s’ nekim čak trideset i kusur godina? Taj mora da je zreo za psihijatriju!!), sveden na svaki dan isto. Jedino što ju je sada držalo normalnom, ako je to ipak tačno i bilo, bio je san o Obaveštajcima i tome da tamo bude primljena, otarasi se Edija, i prizna da je učinila glupost.
Obukla je svoju divnu spavaćicu narandžaste boje, splela je svoju dugu kosu u pletenicu i opružila se na krevetu. San joj nije dolazio na oči. Svaku večer tako (još od kako je došla iz Newfoundlanda). Pomislila je na inspektora Hasstingsa i ono što je o nazivao Velikim danom, znajući da se polako približava i ,,njeno'' vreme.
Zaspala je snivajući mnoštvo ljiljana. Čula je zvuke zvona, taktove udaljene filharmonije ... A potom se san pretvorio u noćnu moru i žena izobličenog lica, bez kose ju je gledala držeći u ruci pištolj spremna da opali.
Kada se probudila bila je okupana znojem.

Kada je došla u London imala je viziju svog venčanja. Išla je ka oltaru u beloj divnoj venčanici, skuti haljine su se vukli za njom. Vrlo nejasno je videla lice tog muškarca. Bio je visok. Iznad njega je viseo venac cveća, isprepletenih belih ljiljana sa plavom trakom.
Prilikom njenog venčanja sa Edom nije bilo venca ni plave trake iznad njegove glave. Tada je mislila kako je ta vizija bio deo njene nejasne uobrazije i da nije moguće da Edi nije ,,pravi''.
Sada se upitala nije li se možda prevarila?

ČETIRI MALA ODLOMKA - 1. VAPAJ ORHIDEJE

Objavićemo četiri kratka odlomka iz tetralogije (2003-2006-vreme pisanja) a to su Vapaj orhideje, Marokanska princeza, Treća kapija i Zatvaranje kruga.

ODLOMAK DELA VAPAJ ORHIDEJE - DAJANA DIVERNO
I dalje je mislio o Kimberli. Video ju je opet onako mrtvu, kako potpuno skrhano leži na jezeru, lica gotovo iznakaženog od bola, sa široko otvorenim očima. To ni u snu ne bi mogao zaboraviti.
Kajl Braus je dugo posmatrao obalu jezera nošen zlom slutnjom. Prožimao ga je iznikli instiktivni bliski očaj, da ma šta ubuduće uradio od pojedinih lica kao što su inspektor i uopšte nekakav agent neće pobeći. Nije ni imao kamo da beži. Njegov već gotovo prerasli užitak u želji za begom od Kim, izgubio još te noći... Trudio se da misli svrati ka sadašnjosti. Pitanje je bilo kako izbeći sve ono što ga očekuje. Sve u vezi njihovog susreta na jezeru. Imao je sve šanse da dobar deo svog života provede u ćuzi kao nečija devojčica. To nije želeo. New York ga je opet mamio ka sebi. Trebao je ipak ostati tamo. To je sada znao. Ali kajanje ga nikamo nije vodilo. Treba biti trezven, reklo bi se, normalan. Ali on nije mogao biti normalan. Nešto od te noći se u njemu promenilo. Šta? U redu, uspelo mu je. Otarasio se nje i njenog bolesnog zastranjivanja tipa ,,vodi me sa sobom''. Tačnije zauvek je se otarasio. Nije mislio da će mu to biti tako lako ali...
Nikako nije mogao biti normalan. Živeti sa svim tim mirno? Staloženo? Bez trunke kajanje, savesti... Toliki monstrum ipak nije. I nije je mogao zaboraviti. Nikada je ni neće zaboraviti. Ne posle svih njihovih ludorija, bezglavog žestokog seksa koji ih je spajao (jer ma kako da okrene seks ih je jedino držao zajedno). Ne. Bio je lud. Treba istisnuti sve to iz sebe. Pokušati ići dalje...
Misli su mu se neprestano vrtele u krug. Uvek se vraćao ka prohujalom periodu kao milom vremenu brontosaurusa i pećinskog čoveka. Težio je ka tome da stvar istera na čistinu. I ma šta činio opet se vraćao ka njoj. Da, čak i tako mrtva, pokopana, najblaže rečeno smirena, nije mu davala mira. Previše je u njemu činila samo ona, njen izgled, smeh, pojava, lud i hronično-destruktivan smisao za šalu, njen naporan i sablažnjiv stav i potreba za seksom i njen neobjašnjivi zarobljenički strah od ...Čega? Nikad to nije otkrio. Nije ni bilo bitno...Varao se. Previše mu je bitno sve u vezi nje. Čak i tako mrtve, smirene. Mislima je zalazio sve dublje u ćorsokak. Ili bolje rečno lavirint gde bi samo istina odvela ka izlazu.
Iznova se vratio na njen lik....njene poslednje reči koje je čuo ,,Zauvek ću ostati ovde i čekaću te!'' i njene široko otvorene oči pune bola. Mrtve. Bacio je pogled ka mestu gde je ležela opet je videći onako... reklo bi se sablažnjivo užasnu, golu sa telom prepunim masnica i...
Trebalo bi da popriča sa nekim oko toga. Razotkrije par stvari. Njeno neobjašnjivo stanje straha i ludačka želja za begom od nekog. Da, preočito je bilo da je bežala od nekog. Neko je uznemiravao, kidao, kao da je skrivala strahovite stvari te se bacala njemu u naručje tražeći da je vodi. Dobro što je skončala tako. Osećao se donekle i kao krivac zbog toga ali bolje. Nije je trebao voditi sa sobom u New York, nije trebao razvijati nikakvo lažno osećanje brige i niti stvarati išta u duhu porodice sa njom, i nije trebao misliti na to da li bi uopšte i mogao izdržati njen lud ritam života i bolesnu potrebu za seksom jer nju seks jedino što je drži u normali i jedino o čemu se razmišlja. Čudna je ta njena potreba za odnosom, ta njena dominirajuća i posve razoružavajuća seksualnost. Ona je u tome videla znak ljubavi, kao da su je ti dodiri i zagrljaji opčinjavali do te mere da je svoju seksualnu potrebu mogla izjednačiti sa opsesijom. Nešto se sa njom desilo. Da, to je još od pre primetio. Verovatno vuče korene iz detinjstva kada je bila mala devojčica. Dugo se borio sa pitanjem šta li bi to moglo biti? Uznemiravanje očito. Zato je i toliko mrzela sebe te je upadala u strašne depresije koje nije shvatao, koje nije bio ni spreman da shvati, koje je bilo teško kontrolisati. Volela je biti gola. Dobro, i on sam je uživao u njenom telu (bila je zamamno lepa) ali taj njen stav koji je prožimao strahovitom mržnjom i koji je sličio početku nečeg što bi on ocenjivao poput samouništavanja, bili su odista uznemiravajući. Ni sada nije mogao mirno misliti o njoj. Nikada ni neće misliti. Ona nije bila mirna. Bila je, rekao bi, divlja i totalno seksualno frustirana. Neko je ipak bio začetnik njene mržnje prema sebi samoj i celom svetu. Mislima se sve više vraćao na njenog oca.
Istina uvek je osećala strah gotovo i pri samom pomenu njegovog imena. Kao da je on srednjevekovni inkvizitor ili pakleni sudija po čijim pravilima ona mora da igra. Pretpostavljao je da joj je bilo neobično teško uživeti se u ulogu koja joj ne odgovara, ni u duhu, ni ikako uopšte. Verovatno joj je bilo teško podnositi nemoć pred nametnutom roditeljskom diktaturom. Dugo je zurio u jezero setivši se njenih reči kako je to jezero smiruje i mami. ,,Oh, Kajl mora da je divno ležati na samom dnu''. Bežala je. To je tek sad najbolje shvatao, uviđajući da je možda i greška što nije pokušao da joj se na psihičkoj i emotivnoj bazi više približi. Zbog čega je imala tako mahinatne metode prilaženja ljudima tražeći u svakome spas. Zbog čega je uopšte ikada i mogla izigravati dragu curicu skrivajući strašne tajne iza svog vela dobrice. I što se uopšte i zaljubila u njega. Zaljubljenost? Da li je osoba poput Kimberli MekLajam i mogla bit zaljubljena? Ili je ona od onih osoba koje vole sebe.. Ne, nije volela sebe. Zbog nečega se mrzela. Nešto je izgaralo iznutra te se nigde nikako nije mogla smiriti. Smrt je sa te strane zbilja najbolje rešenje za nekoga njenog tipa. Ili greši? Ili se čak ni tako mrtva, prekivena zemljom, među pokojnicima Sent Džounsa na starom gradskom groblju nije mogla smiriti. Njen duh je i dalje živeo tražeći pravdu.
On u tako nečem ne bi mogao učestvovati. Verovatno bi ga prvog ocenili kao mogućeg aktera, ubicu i on bi ostatak života proveo iza rešetaka. Opet se vraćao istom. Begu. Ipak nije tako zamišljao svoj život. Ne bežući, ne skrivajući se. Najpre od svog oca, a potom i od vladinih agenata i policije. Doista očajno. Bedno. Celi život bežeći kao kriminalac bez mogućnosti da se brani. U New Yorku je prestao misliti o tome. O određenim stvarima je ipak prestao razmišljati. Ali njena smrt ga je mučila. Ona ga je samog svojom pojavom mučila. U sebi je posedovala opake metode uništavanja tuđih života i celokupnog smisla i lepote budućnosti. Nešto u stilu Hitlera.
Nakon te noći često je dolazio na jezero ni malo ne strahujući da bi ga mogli uhvatiti. Znao je da bi ga retko ko i tražio ovde. Policija nije bila od tih što njuškaju isključivo na mestu ubistva. Niko nije zalazio ka jezeru i kao da su u širokom luku zaobilazili mesto gde je ubijena Kimberli MekLajam. Osećao se bezbedno.
Sve do smrti Poli Faster.

DORADA ROMANA ''MOTEL''

Vrlo dobro raspoložena, Dajana Diverno ovih dana radi na nekoliko projekata. Takođe ovih dana dorađuje roman ''Motel''. Tako da se nadamo kako ćemo uskoro videti jedan odlomak kriminalističkog dela koji pripada ''Večitim klasicima''. Iako je prvenstveno pisac kriminalističkog žanra, u zadnje vreme smo čitali dosta njenih pesama

PROLAZI SVE - DAJANA DIVERNO

Požuri prolazi vreme, prolazi tren
U neku nepovrat minute nosi
Prolazi večnost s njom odlazi sve
A ja bih da osetim život u tvojoj kosi.

Požuri, tako je tiho, večer je lepa
Ko da nas negde odnosi – bal
Srce bi tvom srcu da tepa
Dok nas ljubavi nežne prekriva val.

I zato da znaš ne ponavljam često
Požuri – jer ljubav igra za nas
Ko da uz tebe za mene je mesto
U večnosti što ide da slušam ti glas.

A ja bih da osetim kako ti kosa miriše
Ko da trena ovog duša mi mre
Srce bi uz tvoje da kuca i diše
Prolazi večnost, s njom prolazi sve

SKIDAM MASKU - DAJANA DIVERNO

Skidam masku, jer i večer je polako
Skinula svu bedu i sjaj ovog dana
Noć ide, uvek dolazi tako
Na prstima ponoć otkucava sama.

Skidam masku, polako dolazi san
I u tom snu me nešto sad dira
Kako bih s tobom da dočekam dan
I ta želja mala mi ne da mira.

I dok prolaze dani, prolaze sati
Sve maske na licu se lagano nižu
Srce bi kod tebe da dođe, da svrati
I takvi me treni zanosa stižu.

I maštam o tebi, srce kuca mi jako
Dok u tom zanosu sam rasplamtana
I skidam masku, jer i noć je tako
Skinula svu bedu i sjaj ovog dana


Zbirka na kojoj Dajana Diverno trenutno dodatno radi zove se Bal u Veneciji.

NASTAVAK SNIMANJA

JESEN - DAJANA DIVERNO

Volela bih kad lišće opadne na pute
Da se jutrom budim na tvom ramenu
Sve želje me nose tebi, zanosi slute
Ko da ću da gorim u nekom plamenu.

Kad jesen prekrije deo neba plava
Volela bih da vidim tvoje lice
Srce na tvom srcu da tone i spava
Onda kad nas stanu napuštati ptice.

I maštam tako dok zanos me nosi
Kako jesen šarena dolazi zbog nas
Ko da snivam sne ljubavi u tvojoj kosi
Pre prvih magli da čujem ti glas.

I kad počnemo nositi jesenje kapute
Ja bih ljubavi deo, ko u znamenu
Baš onda kad lišće prekrije pute
Htela bih da spavam na tvom ramenu

NEKE LEPE SLIKE KNJIGA DAJANE DIVERNO

ŠETAŠ SE U MOJIM MISLIMA - DAJANA DIVERNO

Šetaš mi se u mislima, zapadneš eto tako
a mene neka simfonija zanosa dira
Kad bih da te zagrlim i poljubim lako
A misao strasna opet ne da mira.

Šetaš mi se mislima, dođeš u jutra rana
I tako dobro vidim pogled tvoga oka
A mene k tebi vuče seta razlistana
I neka nežnost iskrsla, purpurna, duboka.

I noću pre nego što lagano zaspem
Opet mi u mislima polagano prođeš
Kose bih na tvom ramenu da raspem
U onim noćima kad mi u snove dođeš.

Koliko puta uronih u tvoje zene
Koliko puta mislima poljubih te lako
Da mislim svet je stvoren za tebe i mene
Šetaš mi se u mislima, zapadneš eto tako.

DAJANA JE ZAVRŠILA 21 ZBIRKU LJUBAVNE POEZIJE

Dajana Diverno je sinoć završila svoju 21 zbirku ljubavne poezije. Dosta poetski nastrojena već izvesno vreme, povremeno i objavljuje poneke od mnogobrojnih pesama koje napiše. Tako se u novoj zbirci nalaze pesme: Danas, Desim se jednom u životu, Ljubav me zove, Zamena, Ne nije kasno, Jesen, Veče nas Panonijom, Sastanak u 3..... A neke pesme već znamo, zbrika broji oko 50-tak pesama koje su vrlo lepe i mladalačke....

VEČE NAD PANONIJOM DAJANA DIVERNO

Jedno tiho mirno romantično veče
Nad nebom Panonije zablistalo je
A osećaji nežnosti ko zvečke sad zveče
S tobom i u tebi predivno je sve

Čujem u daljini zvono katedrale zvoni
ponoć polagano raskriluje skute
A ja bih da smo sami u celoj vasioni –
ti osećaji se ne sanjaju. Samo se slute.

I slutim da bi mi mogao biti drag
Negde dok iz mene ne bi izašao dah
Dok zvezde vasionom ostavljaju trag
Dok nas ne bi prekrio večnosti prah

I to samo slutim. O dal neko reče
Kako ljubav zna da se telom širi
Dok nad Panonijom tone romantično veče
U meni duboko su skriveni nemiri

A s tobom i u tebi predivno je sve....

AMERIČKO VEČE

Nakon duže pauze gde nije nastupala, Dajana Diverno je rešila da krajem leta napravi promociju u Američkom kutku u Subotici i predstavi svoju američku književnost koju ima u svom asortimanu. Ili kako Dajana Diverno kaže - ''Saradjivala sam s svima, zaista s mnogima i madjarima, nemcima, rusima, špancima i meksikancima, brazilcima, predstavila sam i prikaz i kineza, kanađana, britanaca, roma, afrikanaca, italijana i francuza.... Nikad nisam sarađivala s amerikancima. Rekoh sebi - što da ne?''
Pa dakle, vreme je za američko veče. Dajana broji nekoliko američkih dela koja nisu objavljena a do sada je objavila svega dva