Marketing
ČETIRI MALA ODLOMKA - 1. VAPAJ ORHIDEJE
ODLOMAK DELA VAPAJ ORHIDEJE - DAJANA DIVERNO
I dalje je mislio o Kimberli. Video ju je opet onako mrtvu, kako potpuno skrhano leži na jezeru, lica gotovo iznakaženog od bola, sa široko otvorenim očima. To ni u snu ne bi mogao zaboraviti.
Kajl Braus je dugo posmatrao obalu jezera nošen zlom slutnjom. Prožimao ga je iznikli instiktivni bliski očaj, da ma šta ubuduće uradio od pojedinih lica kao što su inspektor i uopšte nekakav agent neće pobeći. Nije ni imao kamo da beži. Njegov već gotovo prerasli užitak u želji za begom od Kim, izgubio još te noći... Trudio se da misli svrati ka sadašnjosti. Pitanje je bilo kako izbeći sve ono što ga očekuje. Sve u vezi njihovog susreta na jezeru. Imao je sve šanse da dobar deo svog života provede u ćuzi kao nečija devojčica. To nije želeo. New York ga je opet mamio ka sebi. Trebao je ipak ostati tamo. To je sada znao. Ali kajanje ga nikamo nije vodilo. Treba biti trezven, reklo bi se, normalan. Ali on nije mogao biti normalan. Nešto od te noći se u njemu promenilo. Šta? U redu, uspelo mu je. Otarasio se nje i njenog bolesnog zastranjivanja tipa ,,vodi me sa sobom''. Tačnije zauvek je se otarasio. Nije mislio da će mu to biti tako lako ali...
Nikako nije mogao biti normalan. Živeti sa svim tim mirno? Staloženo? Bez trunke kajanje, savesti... Toliki monstrum ipak nije. I nije je mogao zaboraviti. Nikada je ni neće zaboraviti. Ne posle svih njihovih ludorija, bezglavog žestokog seksa koji ih je spajao (jer ma kako da okrene seks ih je jedino držao zajedno). Ne. Bio je lud. Treba istisnuti sve to iz sebe. Pokušati ići dalje...
Misli su mu se neprestano vrtele u krug. Uvek se vraćao ka prohujalom periodu kao milom vremenu brontosaurusa i pećinskog čoveka. Težio je ka tome da stvar istera na čistinu. I ma šta činio opet se vraćao ka njoj. Da, čak i tako mrtva, pokopana, najblaže rečeno smirena, nije mu davala mira. Previše je u njemu činila samo ona, njen izgled, smeh, pojava, lud i hronično-destruktivan smisao za šalu, njen naporan i sablažnjiv stav i potreba za seksom i njen neobjašnjivi zarobljenički strah od ...Čega? Nikad to nije otkrio. Nije ni bilo bitno...Varao se. Previše mu je bitno sve u vezi nje. Čak i tako mrtve, smirene. Mislima je zalazio sve dublje u ćorsokak. Ili bolje rečno lavirint gde bi samo istina odvela ka izlazu.
Iznova se vratio na njen lik....njene poslednje reči koje je čuo ,,Zauvek ću ostati ovde i čekaću te!'' i njene široko otvorene oči pune bola. Mrtve. Bacio je pogled ka mestu gde je ležela opet je videći onako... reklo bi se sablažnjivo užasnu, golu sa telom prepunim masnica i...
Trebalo bi da popriča sa nekim oko toga. Razotkrije par stvari. Njeno neobjašnjivo stanje straha i ludačka želja za begom od nekog. Da, preočito je bilo da je bežala od nekog. Neko je uznemiravao, kidao, kao da je skrivala strahovite stvari te se bacala njemu u naručje tražeći da je vodi. Dobro što je skončala tako. Osećao se donekle i kao krivac zbog toga ali bolje. Nije je trebao voditi sa sobom u New York, nije trebao razvijati nikakvo lažno osećanje brige i niti stvarati išta u duhu porodice sa njom, i nije trebao misliti na to da li bi uopšte i mogao izdržati njen lud ritam života i bolesnu potrebu za seksom jer nju seks jedino što je drži u normali i jedino o čemu se razmišlja. Čudna je ta njena potreba za odnosom, ta njena dominirajuća i posve razoružavajuća seksualnost. Ona je u tome videla znak ljubavi, kao da su je ti dodiri i zagrljaji opčinjavali do te mere da je svoju seksualnu potrebu mogla izjednačiti sa opsesijom. Nešto se sa njom desilo. Da, to je još od pre primetio. Verovatno vuče korene iz detinjstva kada je bila mala devojčica. Dugo se borio sa pitanjem šta li bi to moglo biti? Uznemiravanje očito. Zato je i toliko mrzela sebe te je upadala u strašne depresije koje nije shvatao, koje nije bio ni spreman da shvati, koje je bilo teško kontrolisati. Volela je biti gola. Dobro, i on sam je uživao u njenom telu (bila je zamamno lepa) ali taj njen stav koji je prožimao strahovitom mržnjom i koji je sličio početku nečeg što bi on ocenjivao poput samouništavanja, bili su odista uznemiravajući. Ni sada nije mogao mirno misliti o njoj. Nikada ni neće misliti. Ona nije bila mirna. Bila je, rekao bi, divlja i totalno seksualno frustirana. Neko je ipak bio začetnik njene mržnje prema sebi samoj i celom svetu. Mislima se sve više vraćao na njenog oca.
Istina uvek je osećala strah gotovo i pri samom pomenu njegovog imena. Kao da je on srednjevekovni inkvizitor ili pakleni sudija po čijim pravilima ona mora da igra. Pretpostavljao je da joj je bilo neobično teško uživeti se u ulogu koja joj ne odgovara, ni u duhu, ni ikako uopšte. Verovatno joj je bilo teško podnositi nemoć pred nametnutom roditeljskom diktaturom. Dugo je zurio u jezero setivši se njenih reči kako je to jezero smiruje i mami. ,,Oh, Kajl mora da je divno ležati na samom dnu''. Bežala je. To je tek sad najbolje shvatao, uviđajući da je možda i greška što nije pokušao da joj se na psihičkoj i emotivnoj bazi više približi. Zbog čega je imala tako mahinatne metode prilaženja ljudima tražeći u svakome spas. Zbog čega je uopšte ikada i mogla izigravati dragu curicu skrivajući strašne tajne iza svog vela dobrice. I što se uopšte i zaljubila u njega. Zaljubljenost? Da li je osoba poput Kimberli MekLajam i mogla bit zaljubljena? Ili je ona od onih osoba koje vole sebe.. Ne, nije volela sebe. Zbog nečega se mrzela. Nešto je izgaralo iznutra te se nigde nikako nije mogla smiriti. Smrt je sa te strane zbilja najbolje rešenje za nekoga njenog tipa. Ili greši? Ili se čak ni tako mrtva, prekivena zemljom, među pokojnicima Sent Džounsa na starom gradskom groblju nije mogla smiriti. Njen duh je i dalje živeo tražeći pravdu.
On u tako nečem ne bi mogao učestvovati. Verovatno bi ga prvog ocenili kao mogućeg aktera, ubicu i on bi ostatak života proveo iza rešetaka. Opet se vraćao istom. Begu. Ipak nije tako zamišljao svoj život. Ne bežući, ne skrivajući se. Najpre od svog oca, a potom i od vladinih agenata i policije. Doista očajno. Bedno. Celi život bežeći kao kriminalac bez mogućnosti da se brani. U New Yorku je prestao misliti o tome. O određenim stvarima je ipak prestao razmišljati. Ali njena smrt ga je mučila. Ona ga je samog svojom pojavom mučila. U sebi je posedovala opake metode uništavanja tuđih života i celokupnog smisla i lepote budućnosti. Nešto u stilu Hitlera.
Nakon te noći često je dolazio na jezero ni malo ne strahujući da bi ga mogli uhvatiti. Znao je da bi ga retko ko i tražio ovde. Policija nije bila od tih što njuškaju isključivo na mestu ubistva. Niko nije zalazio ka jezeru i kao da su u širokom luku zaobilazili mesto gde je ubijena Kimberli MekLajam. Osećao se bezbedno.
Sve do smrti Poli Faster.
Post je objavljen 28.08.2014. u 19:24 sati.