U periodu koji smo ostavili iza sebe, tokom
školovanja, u devedesetim godinama proteklog veka, malo je onih koji
mogu reći kako su im cvetale ruže. Dajana Diverno kad se osvrne iza
sebe, kaže: Prva asocijacija mi je gubitak najboljeg druga, rat,
inflacija i restrikcije, period kad sam Milka čokoladu viđala na
televiziji i kad sam uživala slušajući stari kasetofon. Takođe u
tom periodu kad njeni roditelji nisu mogli ulagati u njeno školovanje,
Dajana se snalazila kako je znala i umela. Često je znala da govori - ponekad sam kao bunar, uvek bih mnogo tog da naučim i saznam.
E u tom periodu restrikcija, u životu Dajane Diverno postojala je jedna draga osoba - njena strina Rozalija. Dajana kaže - prvo kad je se setim, setim se da je bila bolesna, da je šepala, hodala s štapom.
To je žena koja je bila pobožna, Dajana je nedeljom vodila u crkvu i
sedela s njom u prvim redovima na svakoj nedeljnjoj misi. A takođe,
Rozalija je bila žena koja je od svoje skromne penzije izdvojila novac
kako bi našem nemogućem piscu udovoljila - kupila joj je rečnik i
priručnike za učenje jezika. Zahvaljujući najpre strini Rozaliji, Dajana
je počela da uči francuski i italijanski jezik.
''Još se sećam'' - priča Dajana Diverno ''kad
mi je kupila pomagala za učenje italijanskog jezika. Došla je iz grada,
pružila mi sve to i rekla - Potrošila sam pola penzije. Ima da naučiš
taj jezik''
Strina Rozalija je umrla pre više od
trinaest-četrnaest godina, a naša Dajana već 11 godina nije govorila
italijanski jezik. Iako se nekad bavila prevođenjem, sada kaže kako je
mnogo tog uveliko zaboravila.
Sigurni smo kako svi vi u svojim
životima imate neku dragu dušu koja vam je pomagala, a Dajana kaže kako
svoju strinu nikad neće zaboraviti.

Bravo zia - Bravo strina!

http://dianna-divernoe.webs.com/