Ma, ustvari, nisam nigdi ni bila.
Malo sam cvilila, nisam nešto bila od volje...
Ali.
Nije mene lako dotući. Plesne me pokoji knock-out, dobijem po zubima, ali još se mogu dignuti, fala Bogu. I meni tvrdoglavoj.
Vama puno, puno fala na podršci. Pravi ste.
Sutra ću vas malo obić, samo što mi je na poslu komp još u klincu.
PUT POD NOGE
Ja san van veliki putnik. Na karti. Geografskoj. Svaki dan putujen u mislima gledajući države, gradove, rijeke i planine.
Ja san van više onako, mentalni putnik. Zvuči ka SF.
Ka i oni veliki sportaši koji igraju nogomet, košarku, rukomet... iz mekane, udobne fotelje. Tako je bolje nego se znojiti, puhati i stenjati. Mučiti se. (Bajdvej, sad mi je palo napamet, je li tako i s onima koji gledaju porniće? Uštede sebi trud i muku.)
I tako van ja nikad nigdi ne iden. Svi veliki planovi o putovanjima pali su mi u vodu. Odavna. Ako štogod uleti, neću se žalit, ali za sad putujen samo u snovima. Za putovanja po mom guštu nema love, a ni volje kod (životnog) suputnika. Sad, drugi problem bi još i rišila, drugog suputnika bi nekako našla, ali prvi je zajeban. Dubinski i dugoročan.
Ali, ne žalin se. Moglo me i gore dopast.
Bar iman udobni kauč ka polazište svojih mentalnih putovanja. Nešto ka aerodrom.
A i ovo šta iskrsne neplanirano, bolje da ni nema. Jer se uglavnom radi o zdravstvenom turizmu. Destinaciju možeš čak i birati. Oš Rebro, oš Sestre milosrdnice, i slična egzotična odredišta. Divota. Da valja ne bi mene dopalo.
Pa san tako, ja anti-putnik, morala krenut na put. Ka pratnja.
Od svih dana u godini, na putu san se našla neki dan, kad su se sve meteorološke silnice sastale i stvorile najgoru neveru ove zime.
Šta ću, kad sam naprosto sretnica.
Ali, ka i obično, skrenula sam sa zadanog pravca. Tj. teme.
Tila san van prenit mudre riči jednog vozača autobusa.
Dakle. Vozi bus prema Zagrebu. U Dalmaciji olujna (orkanska, čak) bura, u Lici snig, vijavica, autocesta zatvorena, mostovi da ne govorimo, i tako mali bus kreće jedinim preostalim, tzv. alternativnim pravcem Zadar-Karin-Obrovac-Gračac-ulaz na autocestu Sv. Rok.
Vozač iskusan. Ležeran.
Ležerno ćakula s nekim svojim pajdašem kojeg je pokupio iza zadnje kuće jednog malog sela, iza trećeg grma, i smjestio ga kraj sebe, na misto zamjenskog vozača kojeg nema. U stara, dobra vrimena svugdi su nas vozala dva vozača, relacije su bile dulje, poneki autobus ima je i domaćicu koja je dilila bombone. Nema više. Štedi se na svemu, na radnoj snazi ponajviše. Ko šljivi udobnost i sigurnost.
Nadan se da su bar na relaciji Imotcki-Minken ostavili dva vozača.
Dakle, kaže vozač: "Jesi vidija, noćas je opet bilo mrtvih po cesti. Blizu Starigrada. (Noć prije te - "samo" jedan stradali u prometu, 23 godine, samo na području Zadra i okolice). Ukrcali se pijani, prevrnili, poginija mladić od 22 godine, ne vozač, putnik na zadnjem sicu. Drugi teško ozlijeđen, vozač završija na psihijatriji." (Kasnije san vidila u novinama da je informacija bila točna.)
Pa kaže dalje naš vozač: "Ja popizdin kad kažu - vozač je mlad - lud, neiskusan, pripit, itd. To je ka neko opravdanje šta si ubija sebe ili drugoga. To šta si mlad! Neozbiljan. Neodgovoran. A šta san se ja rodija od četerdeset godina, šta san ja počeja vozit od pedeset? Nisan, bogami."
I tako to on pametno zbori, svaka mu je na mistu, nudi čak i neka poboljšanja zakona, postroženja kazni i tako to, i sve bi to bilo okej, da se taj njegov monolog nije odvija dok nas je vozija po serpentinama nad Obrovcem, a nakon što je završija pričati sa čovikon koji nije ni usta otvorija, nego je vjerojatno ka i ja pazija da se ne survamo u provaliju, nakon toga je uzeja lipo mobitel i drža ga na uhu sljedećih deset-petnajst minuta.
Bez hand-freeja. Iz čega proizlazi da nas je vozija jednon rukon. Po serpentinama. Po staroj, dvotračnoj cesti nad provalijom od 80 stupnjeva.
Brzina mi nije bila na oku. Srećom.
Ali, šta je to jednom vozačkom mačku! Koji se rodija od četrdeset godina. S vozačkim iskustvom. Ali bez osjećaja odgovornosti, očito.
Dvadesetak luđaka koji se voze po onom vrimenu, neš mi ti ekipe, štaš se živcirat radi njih. I paziti kako voziš. Plaća ide, vako ili nako.
Povratak, iako po još gorem vrimenu, bio je puno ugodniji.
Autobus od druge firme. Neću reklamirat.
Šofer je muča ka zaliven.
Valjda su ga teški uvjeti na cesti zaokupili, pa se skoncentrira na vožnju. Na našu sriću.
