Prijatelji u nagradama
Stevan Raičković

Roman "Tvrđava" Meša Selimović je naslovio prema istoimenom sonetu Stevana Raičkovića iz zbirke "Kamena uspavanka"! I nije to skrivao. U intervjuu koji je 1970. godine za NIN dao Milisavu Saviću on o tome kaže: "Moj prijatelj Stevan Raičković mi je poklonio knjigu pjesama "Kamena uspavanka", u njoj je i pjesma "Tvđava". Jedan dio ideje koji je u pjesmi nalazi se i u mom romanu. I za mene je misao ljudska tvrđava. Tvrđava je jedan širi simbol."

- Ako je Meša tada od mene pozajmio, sada mi je na simboličan način, ovom nagradom, vratio - kaže kroz šalu Pesnik, sedamnaesti laureat Nagrade "Meša Selimović", koju mu je veliki žiri "Večernjih novosti" i Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije dodelio za knjigu "Fascikla 1999/2000", objavljenu kod Srpske književne zadruge. - Dobro sam poznavao Mešu - dodaje - i bio u prijateljstvu s njim. On je preko noći postao slavan kad je objavio roman "Derviš i smrt". A odmah iza toga i "Tvrđavu". Znao sam da je roman naslovljen po mojoj pesmi. Jednom smo, čak, išli u Zagreb i zajedno učestvovali u televizijskoj emisiji u kojoj se govorilo o ovom delu.

Meša Selimović nije jedini pisac s kojim je Stevan Raičković bio u prijateljskim odnosima, da bi kasnije dobio nagradu nazvanu njihovim imenom. To je slučaj i sa Brankom Miljkovićem, Desankom Maksimović, Vaskom Popom i LJubišom Jocićem. Želeli smo, zato, da ovaj razgovor, vođen delom uživo a delom uz pomoć Raičkovićevih knjiga "Jedan mogući život" i "Slova i besede", bude posvećen svima njima.

Kakve uspomene čuvate na Branka Miljkovića, čiju nagradu ste dobili 1982?

- NJegova tragična smrt bacila je gotovo sablasno svetlo na sve nas koji smo se zadesili u njegovoj bližoj i daljoj okolini. Branko je bio verovatno najlucidniji pesnik koga sam ikad upoznao... ili sam takav utisak možda stekao posredstvom njegove nenadmašne elokvencije... u kojoj je prosto goreo kada izvuče kakvu spasonosnu nit za svoje dokaze o samoj suštini poezije. Pred njegov bliski kraj sedeli smo jednog popodneva u zagrebačkoj kaf anici "Brioni". Uz bakalar... i sasvim umerene doze vina, pričalio smo isključivo o poeziji... Ne pamtim lepšeg i dubljeg razgovora...

Vas dvojica ste bili veliki prijatelji.

- Voleo sam ovog najtalentovanijeg i najobrazovanijeg mladića posleratne srpske poezije... Napisao je jedan sonet o meni... i jedan esej o mojoj poeziji... Prilikom jedne od prvih (okruglih) godišnjica od smrti Branka Miljkovića (1934-1961)... napisao sam i ja svoju pesmu o njemu... Za esej sam mu... (možda i zauvek)... ostao dužnik...

Desanka Maksimović je, kako pišete, bila jedan od prvih pesnika čije ste stihove zavoleli.

- Za njeno ime saznao sam još u detinjstvu... preko jedne školske čitanke u kojoj se nalazila njena pesma "Seoski potok". Među stihovima ove pesme provlačile su se i neke pomalo tajanstvene reči, a najprivlačniji sastojak... bio je za mene onaj odudarni redosled reči u rečenici, kako se to, u tom školskom dobu, nazivala inverzija... Od tada, pa do kraja pevanja Desanke Maksimović, uvek sam tražio (i nalazio) u njenim stihovima - pa ma o čemu oni pevali - ono što sam još kao dečak otkrio u odavnoj pesmi "Seoski potok"...

Desanka je bila i među prvim pesnicima koje ste upoznali.

- Odmah po mom dolasku u Beograd na studije posetio sam Desanku Maksimović u njenom stanu... zajedno sa mojim studentskim kolegom, pesnikom Vladetom Vukovićem, koji je bio i inicijator i zakazivač ove posete. Uoči susreta sam imao veliku tremu... koja se ubrzo, već nakon prvih rečenica sa pesnikinjom, razbila u paramparčad... Od prvih trenutaka osetio sam neku njenu iskrenu naklonost i prema mojim ranim stihovima... i prema meni kao čoveku. Naše iskreno prijateljstvo potrajalo je sve do njene smrti.

Šta ste kod Desanke Maksimović posebno cenili?

- Kad sam se jednom posle duge i beznadežne pauze u pisanju vlastitih stihova - ponovo mašio svog rasušenog pera (preživljavajući po ko zna koji put one stare i poznate početničke muke) - počeo sam istovremeno, pomalo sa zavišću, da razmišl jam o onim pesnicima za koje mi se činilo da su pevali kontinuirano i bez osetnijih stvaralačkih pauza... Kao najmarkantniji primer u ovakvom mom razmišljanju ukazao mi se lik Desanke Maksimović: ona ne samo da je (u svojim najpoznijim godinama) još uvek pisala poeziju, nego je pevala lakše (i češće) nego ikada ranije i suptilnije i dublje negoli bilo kada... Buktala je u toj svojoj pesničkoj vatri... Nikada nije sebi dozvolila, niti smo je ikada videli, da tinja i da se gasi pred nama...

Kada je umro Vasko Popa Vi ste se u Francuskoj 7, u ime pisaca, oprostili od njega. Da li to znači da ste bili i veliki prijatelji?

- Čini mi se da sam sa Vaskom Popom imao jedan blizak i iskren odnos u našim (povremenim) drugarskim susretima... Nismo se tako često viđali, ali smo znali - kada se sretnemo - da osvanemo... Vasko Popa je - baš kao i u pričama koje sam čuo o Milanu Rakiću - voleo crno vino... Umeo je da ga pije polako... i dugo... do u zoru... iz onih malih "stolovača"... čaša "na jednoj nozi". Umeo je - za razliku od većine posleratnih boema - da bude i sam... (Inače, koliko se sećam: dugo je bio nerazdvojan sa Pavlovićem...

Miodraga Pavlovića, Vaska Popu i Vas kritičari su često pominjali "u triju".

- I pored naših (gotovo nepremostivih) razlika pominjali su nas zajedno... a sve učestalije kako je vreme odmicalo: ponajviše kao "odrednice" na "putu" kojim je prolazila najranija posleratna generacija srpskih pesnika... Negde od polovine pomenutog puta, pa nadalje: Vasko Popa je iza sebe ostavio sve pesnike našeg posleratnog razdoblja... uključujući i Daviča i sve starije... "nasleđene" pesnike...

Šta ga je to toliko odvajalo od ostalih?

- Kad sam govorio na Vaskovoj komemoraciji rekao sam da je sve što je ovaj umni i senzibilni čovek saznao i osetio - sažeo i kondenzovao do krajnjih mogućih granica koje je podneo bogati i razuđeni srpski jezik na kojem je pevao. Bio je majstor, mag jezika, ali se mogao stvoriti i takav utisak da je čitavu svoju poeziju ostvario va n govora i mimo reči: pevao je naoko jednostavnim slikama, ispod kojih su - kao u nekom začaranom kaleidoskopu - svetlucale i druge, sve važnije od važnijih slika, u onolikom broju u kolikom ih je ko želeo ili umeo da zamisli. Svoju poeziju je gotovo podvižnički lišio svega trošnog - svog intimnog i društvenog života. Iz nje se neće saznati kako je živeo ovaj umni pesnik. Već se ne zna.

Godine 1982. dobili ste i klokotrističku nagradu "LJubiša Jocić", i to za "Slučajne memoare", istu knjigu koja je nagrađena "Brankom Miljkovićem".

- Poznavao sam dobro i LJubišu Jocića, drugovao s njim. On je bio, verovatno, naš najautentičniji nadrealista. Ali... njegov nepredvidljivi i slobodni život... očigledno... bilo je nemoguće uklopiti u realne okvire tvoraca predratnog časopisa "Nemoguće". Imam jedno neobično sećanje na njega. Moj ispisnik s početka mojih beogradskih studija Slobodan Marković doveo me... u jedno sparno poslepodne... u neku staru kuću na (beogradskoj) Čuburi. Tu smo zatekli pesnika-nadrealistu LJubišu Jocića kako razbaškaren leži pod perinom... okružen sa tri polunage žene... od kojih je jedna bila njegova supruga... Dvorila ih je neka stara i dostojanstvena (seda) gospođa... koju je pesnik oslovljavao sa "mama"... Tek tada sam naslutio šta bi sve mogao biti Beograd... i kakvi su sve putevi koji vode prema poeziji...

Da progovorimo malo i o nagrađenoj knjizi. Zašto naslov "Fascikla", koji malo odudara od vaših uobičajenih naslova?

- Odgovor se nalazi u samoj knjizi, u fusnoti pesme "Velika samoća". Kada sam jedne od zadnjih noći decembra 1999. godine stigao u Budimpeštu - da bih na sutrašnji dan, u obližnjoj Sent-Andreji, primio povelju "Jakov Ignjatović" - na recepciji malog ušuškanog hotela čekalo me je jedno pravo pesničko iznenađenje. U fascikli naslovljenoj na moje ime, među obaveštenjima o programu mog boravka - (koji je po svoj prilici bio osmislio moj pozivar Stojan Vujičić) - nalazio se i jedan usamljeni list crvene boje... bez naslova sa naštampanim stihovima... koji su fragment iz moje duge pesme "Izlet u Sent-Andreju", ranije objavljene... Nekoliko dana kasnije, u svom beogradskom stanu, sređujući (po navici) svoje papire u novogodišnjoj noći, najveću pažnju posvetio sam raštrkanim zapisima i beleškama nastalim u prolećnim mesecima prilikom nato-bombardovanja Beograda... Po isteku ponoći, na samom ulasku u novu godinu... našao se odjednom u mojim rukama - kao neki besprizorni izdanak poezije - crveni list hartije sa sentandrejskim stihovima... Posle izvesnog kolebanja - u zimskom predjutru, u kome je sa svojom fantastičnom kalendarskom cifrom već ovladala 2000. godina! - crveni list je našao svoje (privremeno?) mesto u fascikli na kojoj je pisalo "Prolećni dnevnik 1999"."

Taj list je, znači, bio začetak drugog ciklusa knjige naslovnjenog "Torzo umetnika u starosti", kao odjek DŽojsovog "Portreta umetnika u mladosti". Zašto je "Torzo" sav u znaku sećanja na ono što je nekad bilo?

- Tako se, na neki način, odvija moj sadašnji život. Sećam se stvarčica koje mi izlaze iz tame... podstaknut nekim savremenim događajem. Velikog Gradišta iz moje mladosti setio sam se slušajući na radiju izveštaj o vodostanju, a u njemu uvek daju obaveštenje o nivou Dunava i kod te varošice.

Ima li još neka "fascikla" koja bi uskoro mogla da ugleda svetlost dana?

- Ima. U glavi ja svašta pišem, ali nemam nekadašnju koncentraciju... Nemam više veru ni u sebe niti u svet oko sebe. Tako je to kod umetnika u starosti. Jer osnov poezije je ono što se ima u mladosti... energija i vera u sebe i svet. Kasnije dođe iskustvo, a ono vuče unazad... S njim se gube energija i vera tako potrebne za pisanje stihova.

TVRĐAVA

Tvrđavo moja, glavo, gde raj dotrajava,
Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara:
Svaki dan ga sunce po malo obara
Svaku noć ga crni vetar razvejava.

Stojiš tako, glavo, po malo u nebu:
Tek poneki niski dim ti oči takne,
Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne,
Svaki gavran sleti na tvoj krov svom hlebu.

Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda,
Neki bistri korak, laki potok, lahor.
U tvojoj odaji: samo mrak i štakor.

Iza sna, ponekad: štrčiš ko sloboda.
Oblaci ti kulu oblkače u belo.
Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo.

UMRO je Hunter Thompson, žestoki pisac poznat po udaranju Amerike ispod pojasa, koji je popularizirao novinarstvo iz prvog lica i proslavio se knjigama kao što je "Strah i prezir u Las Vegasu". Thompson (67) je pronađen mrtav u svom domu u okolici Aspena, a prema ozljedama, najvjerojatnije je izvršio samoubojstvo, ubivši se hicem iz pištolja. Osim velikog hita iz 1972. o posjetu Las Vegasu, Thompson je objavio i "Fear and Loathing: On the Campaign Trail '72". Glavni lik u toj divljoj, odvaljenoj satiri je "Dr. Thompson," smotani sudionik alkoholnih i drogeraških veselica. Zajedno s Tomom Wolfeom i Gayom Taleseom, Thompson je bio pionir novog novinarstva, ili kako ga je sam nazvao gonzo novinarstva, u kojem je autor esencijalna komponenta priče.

Thompson, čiji su se tekstovi uglavnom pojavljivali u magazinu Rolling Stone, često se puta prikazivao potpuno drogiranim, što je posebno volio upotrijebiti u tekstovima o američkim povijesnim ličnostima kao što su Jimmy Carter, Richard Nixon ili Bill Clinton. "Fikcija se temelji na realnosti, osim ukoliko ne pišete bajke", rekao je Thompson u jednom intervjuu 2003. "Negdje trebate skupiti znanja o životu i dobro poznavati materiju o kojoj pišete prije nego što je počnete mijenjati."

Wagner

Tko posegne za »Mojim životom« Richarda Wagnera susrest će se s povorkom ljudi koje je prolaznost vremena progutala, pa žive još jedino kao njegova autobiografska literarna činjenica, ali i s nizom osoba kojih povijesnost nije ni danas ugasla. To su Gioachino Rossini, Charles Baudeleaire, Heinrich Heine, Robert Schumann, Gaspare Spontini, Giacomo Meyerbeer, Hector Berlioz, Felix Mendelssohn-Bartholdy, Franz Liszt, Louis Spohr, Gottfried Keller, Johannes Brahms, Camille Saint-Saëns i drugi, a nije na odmet navesti i plavokrvna bića poput saskoga kraljevskoga para, pa kneza i kneginje Metternich ili velikih kneginja ruskih Helene i Marije...
Temperatura Wagnerovih kontakata s ovim besmrtnicima varira od ledene hladnoće do divljenja: prema nekima je milostiv, prema mnogima nezahvalan, a jednoga će – i to s pravom – kovati u zvijezde. Posvetit će mu posljednje stranice svojih samoispovijesti, gdje čitamo: »Pod zaštitom moga plemenitoga prijatelja kralja bavarskoga Ludwiga II. nikad me više nije dotaknuo teret običnih životnih briga«.
Ne manje intrigantne bit će Wagnerove stranice na kojima promišlja genezu svojih djela i to iz sve tri stvaralačke (filozofsko-glazbenokazališne) faze, osim dakako one najspektakularnije, a tiče se dijelova tetralogije »Prsten Nibelunga«, koja će se odvijati nakon prestanka pisanja »Moga života«.
Tako u prvoj fazi, dječačkoj i mladenačkoj, zapanjuje podatak o količini njegovih napisanih, a ipak odreda propalih bilo dramskih bilo opernih bilo književnih djela, u koje je utrošena tolika energija da je posve jasno da je kao gimnazijalac morao napustiti redovito školovanje. Između ostalog, uzalud piše veliku dramsku varijaciju na »Hamleta«, uzalud sklada operu »Mjera za mjeru« (sve, dakle, po Shakespeareu), uzalud varira dramske starogrčke tekstove, no u svemu tome neviđenom intelektualnom kaosu čini i nešto senzacionalno: davno prije Puccinija i Prokofjeva otkriva da je Carlo Gozzi idealan libretist, pa prema njegovoj priči o ženi-zmiji sklada prvo relevantno operno djelo pod nazivom »Vile«.


Pogibeljna plovidba

U drugoj fazi nastat će, između ostalog, pozornički kolosalni spektakli poput opera »Rienzi«, »Tannhäuser« i »Lohengrin«, koji su danas živi na velikim europskim scenama i festivalima, kao što će nastati i »Ukleti Holandez« i prvi naslutiti muzičke drame na temelju germansko-skandinavskog mita o Nibelunzima, kojima će posvetiti završetak karijere i zaslužiti prelazak u besmrtnost. Upozorit ćemo čitatelja na opis plovidbe iz Prusije u London kada jedrenjak (na kome su supružnici Minna i Richard Wagner gotovo slijepi putnici jer nemaju ni putovnicu ni novca) upada u višednevnu »bjesomučnu oluju« u sjevernim morima i kad svima na brodu prijeti smrtna pogibelj. Kada Wagnerovi prežive oluju i Richard napiše »Ukletog Holandeza«, naći će se u toj operi ona jeziva legenda koju je čuo na jedrenjaku »Thetis«, kao i izvorna pjesma mornara.
Još će zanimljivija biti epizoda iz »Mog života« koja govori o svadbenoj glazbi iz »Lohengrina«, koju i danas slušamo na svim vjenčanjima i u premnogim filmovima. Ona se izvodi u 3. činu te opere, a Wagner će na dvadesetu godišnjicu braka s Minnom (kao da on sam nije to skladao) uz »zvukove svadbene koračnice iz 'Lohengrina' i povesti sasvim propisnu svečanu povorku, sličnu polonezi, kroz nekoliko soba«!
Međutim, drugo Wagnerovo vjenčanje, ono s Cosimom, nakon njena raskida prvoga braka, uvest će nas u mračnu priču o odnosima Adolfa Hitlera spram Wagnerova mita i djela.
I Hitler, naime, spada u neupućenih u one povijesne ličnosti koje se izravno trpaju Wagneru na leđa. Tako neznalice govore o utjecaju filozofa Sorena Kierkegaarda na izvjesne faze Wagnerova svjetonazora, no stoji činjenica da Wagner svoga vršnjaka filozofa nikada čitao nije! Onda neki u Wagneru »čitaju« Freuda, ali Freud se oglasio tek desetak i više godina poslije Wagnerove smrti!


Fašizacija Wagnera

S Hitlerom, koji je rođen šest godina poslije Wagnerove smrti, stvari će debelo zakomplicirati frau Cosima Wagner i to, prvo, svojim priklonom krupnom kapitalu (Krupp), a onda i samom kancelaru Hitleru osobno. Cosima će izobličeni um tiranina Adolfa Hitlera direktno uvesti u samo srce Wagnerove glazbe, u Wagnerovo kazalište u Bayreuthu, a on će ga posvojiti i u njemu divljati do 1944. godine.
U nas je malo ili nikako poznato da je Hitler svoju nacional-socijalističku stranku profilirao po Wagnerovu libretu za operu »Rienzi, posljednji od tribuna« (koju Wagner završava 1840. u pariškom zatvoru gdje leži zbog dugova), a nije poznato ni to da su dizajneri hitlerizma, Goebbels i Görin, vidjeli u »Majstorima pjevačima« »uzor njemačke samobitnosti«. Najmanje je poznata činjenica da je Hitler posjedovao oko 500 ploča s Wagnerovom glazbom! Tom fašiziranju Wagnera sam je Richard Wagner mogao pomoći tek nekim svojim nepromišljenostima (jedan rani pamflet o Židovima) ili artističkim grandomanijama (germanski mit), no isto tako stoji činjenica da je četvrtu večer »Prstena Nibelunga«, dakle »Sumrak bogova«, završio rušenjem u vatru staroga svijeta zla i novca, te je u posljednjih sedam taktova amblematski vratio glazbeni motiv otkupljenja Ljubavi.
Tako je htio čovjek koji je pred svijetom prvi put nastupio kao dijete-anđeo u nekom glazbenom igrokazu, koji je kao školarac u snu razgovarao sa Shakespeareom i Beethovenom, koji se plašio zore, i koji užasno dugo nije znao što bi zapravo sam sa sobom: »Dao sam donijeti klavir, uništio mu sve žice, a ipak ništa se nije rodilo!«

Beogradski međunarodni filmski festival
Počinje 33. FEST

Beogradski međunarodni filmski festival Fest, koji će do 6. marta predstaviti oko 70 filmova, biće svecano otvoren 25. febrauara u Centru “Sava” ostvarenjem “Vremena se menjaju” Andrea Tesinea, u prisustvu glavne zvezde, Katrin Denev.

Prvog dana 33. Festa, koji je u znaku “Festmena”, biće prikazan i film “Pet puta dva” Franosa Ozona.

Od ukupnog broja filmova 33. Festa, dvadesetak će biti prikazivano u bioskopima po zavrsetku festivala. Većina filmova nominovanih ove godine za Oskara, koji će biti dodeljen tokom trajanja Festa, 27. februara, nije obuhvaćena programom beogradskog festivala.

Pored tradicionalnih programa “Tokovi”, “Duhovne teritorije”, “Svetionik” i “Činjenice i slagalice”, na 33. Festu predviđene su dve nove celine “Prigovor savesti”, koja se bavi moralnim dilemama i drugim bitnim pitanjima današnjice, kao i “Dosijei X”, koja ce predsatviti filmove koji se bave najintimnijim sferama postojanja.

Fest 2005. uveo je i program “Slovenski paket”, čiji će filmovi većinom biti predstavljeni i u celini “Tamo daleko”, koja obuhvata ostvarenja reditelja iz susednih zemalja i regiona.

U okviru programa "Tokovi" biće prikazani neki od novih filmova poznatih reditelja i najubedljivija ostvarenja sa svetskih festivala, među kojima su pobednik u Veneciji "Vera Drejk" Majka Lija, "Loše vaspitanje” Pedra Almodovara, “Dnevnik motorcikliste” Valtera Salesa, kao i prvi tajvanski film u konkurenciji Kana “Tropska slabost”, čiji je reditelj Apicatpong Virasetakula.

Biće prikazan i “Ferpektni zlocin” Aleksa de la Iglesije, koji će biti i gost Festa, zatim “Ključevi od kuće” Đanija Amelija, takođe gosta Festa, “Čista” Olivijea Asajasa s Megi Čeng u glavnoj ulozi, nagrađenom u Kanu 2004, kao i filmovi azijskih reditelja “Old Boy” Parka Čan-Voka, “2046” Vonga Kar-vaija, “Kuća letećih bodeža” Zanga Jimoua.

Među domaćim filmovima, biće premijerno prikazani “Buđenje iz mrtvih” Miloša Radovića, “Jug-jugoistok” Milutina Petrovića, dokumentarni dugometražni fil m “Made in Serbia” o porno industriji, diplomski rad Mladena Đorđevića, zatim “Mladi, lepi i sjebani” Igora Sekulića, koji živi i radi u Francuskoj, “Sve o mojoj tetki” Gorana Radovanovića, kao i omnibus “Izgubljeno - nađeno” Stefana Arsenijevića, rađen sa kolegama iz regiona.

Filmovi će biti prikazivani u Centru "Sava", Dvorani kulturnog centra, Domu omladine i Kinoteci, u kojoj će biti organizovan prateci program “Azbuka Festa 30 + 3”.

Mesa Selimovic

Posljednja priprema za remek-djelo

Meša Selimović je, naravno, najpoznatiji po svojim romanima Derviš i smrt te Tvrđava. Često se kaže da njegov prethodni opus nije mogao nagovijestiti takva remek-djela. Postoji u tom opusu, međutim, svojevrsna umjetnička prethodnica njegovim velikim djelima: kratki roman Magla i mjesečina



Pišući o prvim knjigama Alberta Camusa, Ivo Hergešić ne može skriti divljenje nad formalnom sigurnošću kojom mladi pisac, zapravo početnik, barata književnim izrazom te veli: "Ipak su to pripremni radovi; etide kojima Camus okušava svoju snagu."

Često se post festum dešava da rani radovi velikih pisaca budu smatrani pukom pripremom za kasnija djela. Meša Selimović je, međutim, sam kazao kako sve što je pisao prije romana Derviš i smrt doživljava kao pripremu. Ipak, među svim - kako bi Hergešić rekao - etidama kojima je Selimović okušavao svoju snagu, jedna se vidno ističe po snazi: Magla i mjesečina.

Nije valjda slučajno što upravo ovo djelo u Selimovićevoj bibliografiji neposredno prethodi romanu Derviš i smrt.

Od prve pjesme do Tišina Poslije četverogodišnjeg partizanskog vojevanja Meša Selimović započinje književnu karijeru. Ne treba, međutim, zaboraviti da je on faktički cijelog života težio pisanju. Kao dvanaestogodišnjak napisao je prvu pjesmu, a već dvije godine kasnije objavio je u školskom listu sentimentalnu priču o "staroj Ruskinji, emigrantkinji, koja umire dok svira na klaviru za vrijeme prikazivanja filma o nekoj strasnoj ljubavi dvoje mladih".

Kao gimnazijalac, nakon čitanja Zolinog Žerminala, počinje pisati priče i crtice o tuzlanskim rudarima. Po završenoj gimnaziji, Selimović je otišao na studij u Beograd, a tamo je - na drugoj godini - pokušao neke od svojih mladalačkih priča objaviti u Politici. Međutim, za razliku od Branka Ćopića, Selimović nije imao sreće s Politikom: odbili su sve njegove priloge.

Otprilike u isto vrijeme list Gajret također odbija ponuđeni Selimovićev tekst o poeziji Hamze Hume.

Utučen ovim razočarenjima, Selimović nije pisao faktički ništa punih dvanaest godina. Za vrijeme rata počinje voditi dnevnik, a 1944. godine u partizanskom listu Front slobode objavljuje priču Žrtva i tri reportaže o zločinima pripadnika Handžar-divizije nad srpskim seljacima s Majevice. Dvije godine kasnije, nakon što je rat završio, Selimović će objaviti pripovijetku Pjesma u oluji u beogradskom časopisu Naša književnost. Ipak, u to vrijeme Selimović još nema objavljenu knjigu.

Već naredne godine, međutim, Svjetlost će kao poseban svezak objaviti pripovijetku Uvrijeđeni čovjek Meše Selimovića. Jedan podatak ovdje može biti indikativan: prije skoro šezdeset godina sarajevska Svjetlost štampa književni prvijenac faktički nepoznatog autora u deset hiljada primjeraka!

Književni put Meše Selimovića nastavlja se s zbirkom priča Prva četa objavljenom u Zagrebu 1950. godine. A onda, kao u svojevrsnoj reprizi događaja od prije dvadeset godina, ponovo slijedi decenijska šutnja. Kako reče sam Meša Selimović u svojim Sjećanjima: "Od 1951. godine do 1961. godine nastupio je period ćutanja. Malo obeshrabren, malo nezadovoljan onim što sam pisao, spremao sam se za veliki obračun sam sa sobom." U toj je deceniji jedina ukoričena stvar potpisana Selimovićevim imenom bio scenarij Tuđa zemlja.

Ipak, 1961. godine Svjetlost će u biblioteci Savremenici objaviti prvi Selimovićev roman Tišine. Tako je ovaj pisac "ušao" među romansijere, a upravo će kao romansijer i ostaviti neizbrisiv trag u bosanskoj književnosti.

Psihološka pripovijedna poema Selimovićev romaneskni prvijenac nije, međutim, dočekan odveć blagonaklono. Po sudu Riste Trifkovića došlo je do nesporazuma između ostvarene objektivne vrijednosti romana i kritike, odnosno suda javnosti. A sud javnosti bio je dosta oštar. Selimović se kasnije, iz perspektive klasika, gorko-ironično šalio kako Tišine dobro dođu svima koji hvale Derviš i smrt, a ipak žele da ga - kako on doslovce kaže - ispreskaču. Ovaj put se Selimović ipak nije dao obeshrabriti. Već naredne godine objavit će u knjizi Tuđa zemlja neke starije priče kojima će pridodati i najnovije svoje djelo: kratki roman Magla i mjesečina.

U Sjećanjima, napisanim nakon ogromnog uspjeha Derviša i smrti te Tvrđave, Selimović, usprkos tome, za Maglu i mjesečinu kaže da je njegovo "artistički najuspjelije djelo". Zoran Gluščević će za ovaj roman napisati da je remek-djelo partizanske književnosti, dok će Midhat Begić sa svojom uobičajenom lucidnom preciznošću Maglu i mjesečinu definirati kao "psihološku pripovijednu poemu" te kao jednu od najistaknutijih vrijednosti ovog djela izdvojiti "poetsku simboliku".

Naročito je ova Begićeva ocjena indikativna ako se suglasimo s tezom Predraga Čudića da je klasični roman legitimni nasljednik epa, dok je moderni roman prvenstveno poema, jer je poema po definiciji epsko-lirska tvorevina. Epitet psihološka kao da sugerira daleko "mentorstvo" Dostojevskog, koje, uostalom, priznaje i sam pisac.

Jedinstveno djelo muzičke strukture Pišući o Selimovićevom opusu, Kasim Prohić nije mogao zaobići Maglu i mjesečinu. On u njoj otkriva perfektnu književnu čistotu, naziva je "jedinstvenim djelom u našoj literaturi" i prepoznaje također svojevrsno muzičko ustrojstvo ovog romana. Ilustrirajmo makar jednom rečenicom tu poetsko-muzičku stilistiku kakvu je Selimović ostvario u Magli i mjesečini; ovako, recimo, počinje drugo poglavlje: "Tama, tama, tama, kao pustoš, kao ništa, ni neba nema, ni blizine, ni daljine, svijeta nema, ni ljudi, postoji samo crna praznina što je prožela oči i tijelo, i zemlja što se neprestano otvara i vuče u sebe, stenjući upija sve što joj se približi, neko je pred njim, neko iza njega, na čelu je seljak-vodič, ni glas mu nije čuo, vidio je samo sjenu, zato je bez lica i bez oblika."

Ova duga ritmična rečenica reprezentativan je uzorak vještine i ispisanosti Selimovićeva stila koji se sa Maglom i mjesečinom definitivno formirao. To je sada bio pisac spreman da se okuša sa svojom jedinom pravom opsesivnom temom; poslije Magle i mjesečine Meša Selimović je napokon mogao napisati Derviš i smrt. Zanimljivo je također da i motivski (a ne samo stilski) Magla i mjesečina predstavlja svojevrsnu suptilnu uvertiru za Derviš i smrt.

Ova priča o mladom seoskom bračnom paru što se u svojoj kući brine za ranjenog partizana zasigurno spada među najbolja bosanskohercegovačka književna djela koja tematiziraju Drugi svjetski rat. Troje glavnih likova vrsno su psihološki dočarani, a rasplet neizbježno ide prema tragediji.

Najstrožiji kritičar Magle i mjesečine bio je sam Selimović. Na jednom mjestu kaže kako je roman stegnut, neopušten, nerazvijen u dijelovima, neprodubljen u psihologiji, s loše vođenom fabulom, bez određene ideje. Ovo je, naravno, odveć oštar sud. Možemo zapravo kazati kako Magla i mjesečina u Selimovićevom opusu ima isto ono mjesto koje u Marquezovim sabranim djelima zauzimaju njegovi rani radovi: to je ozbiljna i dobra književnost koja autora stavlja među najbolje pisce svog jezika; to nije ono što ga je učinilo klasikom, no bez toga ne bi ni bilo Derviša i smrti, odnosno Sto godina samoće.

Da Vincijev Kod

Italija
Suđenje „Da Vinčijevom kodu“

Neobično suđenje bestseleru “Da Vinčijev kod” Dena Brauna organizovano je tokom vikenda u rodnom mestu slavnog italijanskog umetnika Leonarda da Vinčija, nedaleko od Firence.

Direktor Leonardo muzeja Alesandro Vezosi otvorio je u petak, 18. februara, skup, navodeći da će “suđenje” Braunovoj knjizi dokazati, na osnovu fotografija i drugih dokumenata, da je njegovo delo prepuno istorijskih grešaka i neistina.

Prema navodima Vezosija, značaj Leonarda u Braunovoj knjizi pogrešno je predstavljen. “On je bio čovek pun mašte, invencija, genije”, rekao je direktor Leonardo muzeja.

Knjiga opisuje lidere Rimokatoličke crkve kako vekovima demonizuju žene, a otkriva i navodnu istinu o Svetom gralu, koji je, prema Braunu, sama Marija Magdalena. Revolt u krugovima Rimokatoličke i Protestantske crkve izazvali su i navodi u “Da Vinčijevom kodu” prema kojima se Isus Hristos oženio Marijom Magdalenom.

Prema navodima organizatora suđenja, jedna od krupnih grešaka je i tvrdnja da je Leonardo naslikao čuvenu Mona Lizu na osnovu sopstvenog lika.

“Velika je razlika između noseva Mona Lize i Leonarda, kao i njihovih usta, očiju...”, naveo je direktor Leonardo muzeja.

Braun nije mnogo govorio o svom kontroverznom bestseleru, sem što je u junu 2003. godine rekao za En-Bi-Si da je glavni junak njegovog romana Robert Landgon izmišljen lik, dok sve ostalo - “umetnost, arhitektura, tajni rituali, tajna društva...” predstavlja ”istorijske činjenice”.

Organizatori suđenja njegovoj knjizi naveli su da niko neće ni govoriti u njenu odbranu, a “presuda” će biti sadržana u govorima učesnika.

“Da Vinčijev kod” prodat je u vise od 7,5 miliona kopija sirom sveta, a očekuje se i njegova filmska verzija. Uspeh tog romana doveo je i do organizovana turističkih tura po Parizu, u okviru kojih ljubitelji Braunovog dela mogu obići sava mesta opisana u romanu.

U međuvremenu, više od deset knjiga napisano je radi diskreditovanja istorijskih i teologijskih navoda u Braunov om delu.

LOS ANGELES (Reuters) - With the Academy Awards days away, film industry experts are betting that Clint Eastwood's gut-wrenching boxing drama "Million Dollar Baby" will knock out its main rival, Martin Scorsese's "The Aviator," an epic tale of the days when billionaire Howard Hughes was flying high.

It is not often that the Oscars see two giants of American cinema duke it for both the best director and best picture awards and if Scorsese was an actor, who knows, he could be fighting Eastwood in that category as well.

For the 74-year-old former Spaghetti Western star has a hat trick worth of nominations this year that also includes a best actor's nod for his performance as the crusty fight manager Frankie Dunn in "Million Dollar Baby."

Two other actors from the film are not only up for awards but considered favorites in their categories -- Hilary Swank for best actress and Morgan Freeman for best supporting actor.

Eastwood has never won a best actor's award and is not likely to do so this year even though he has been a commanding on-screen presence for decades, playing such classic film heroes as "Dirty Harry," the San Francisco cop who challenges street punks to "make my day."

Jamie Foxx is the odds-on favorite to win best actor for his portrayal of Ray Charles in "Ray."

Eastwood has won a best picture and best director's Oscar before -- in 1993 for "Unforgiven" and many say his "Mystic River" should have won last year's best picture award over the third and final Hobbit drama, "The Lord of the Rings: The Return of the King."

Fairness is not necessarily an Oscar trait and some of greatest filmmakers have not won a gold statuette, including Alfred Hitchcock, Howard Hawks and Orson Welles. Scorsese, one of the giants of American movie making, is in their company in more ways than one -- he never won an Oscar despite such films as "Raging Bull," "Taxi Driver" and "Goodfellas."

But this year the 62-year-old Scorsese, who is recognized by his peers as a world-class expert on filmmaking, is supposed to have his best shot in decades because he produced a film of the sort that traditionally wins Oscars.

Like such previous such winners as "Gladiator," "Titanic" and "The Lord of the Rings: The Return of the King," "The Aviator" is an epic and an epic about Hollywood's glamour days of the 1930s and 40s no less.

ONLY IF ...

It snared 11 nominations, the most of any film this year, and two of its stars, Leonardo DiCaprio and Cate Blanchett, are also vying for Oscars.

And maybe it would be the front-runner if "Million Dollar Baby" had not joined the Oscar fight at the last minute with an early release. Also nominated for best film this year are comedy "Sideways," "Ray," and "Finding Neverland," about Peter Pan's creator, J.M. Barrie.

While "Aviator" is filmmaking on a grand scale, including a harrowing air crash, "Million Dollar Baby" is its near polar opposite -- small in scale and as dramatic, touching and troublesome a story as you could find.

In fact, one of the debates raging about the film is whether critics should give away its plot. Critics have kept mum but several conservative groups have waged such a "noisy" campaign against the film's main plot twist that details have spilled out all over the place. Several newspaper pieces carried the caveat that "If you don't to know what happens don't read on."

Time Magazine film critic Richard Schickel, a friend of both Scorsese's and Eastwood's, says he is torn by the decision thrust on the Academy's just over 5,000 voters. He likes both films but thinks that in the end -- small will beat big.

"Marty has made a marvelous film. I am very impressed by its epic scale and the way it depicts American madness and Academy members respect that. But they really love Clint's movie and in Oscar balloting, love trumps respect," he said.

He added, "'The Aviator' is certainly an epic but it is not an epic I guess that America wants to take to its heart. It is a wonderful movie, but at the center of it is a crazy person. Not somebody who people say 'Poor Howard' or 'Brave Howard.' Whereas the Eastwood movie has among the most lovable, take-to-your-heart characters that you can imagine."

DAVE THOMPSON: "'CREAM': THE WORLD'S FIRST SUPERGROUP", VIRGIN BOOKS, 2005.


Početkom travnja na police svjetskih knjižara stići će knjiga o prvoj svjetskoj super rock grupi "Cream", koje na 282 stranice donosi i brojne rijetke fotografije iz povijesti "Creama", kojeg je činila trojka – Eric Clapton, Ginger Baker i Jack Bruce. Grupa je formirana 1966., raspala se 1968., i za to vrijeme snimila tri studijska albuma. "Cream" je prodao preko 35 milijuna ploča, posljednji put su zajedno nastupili 1993. prilikom ulaska grupe u Rock'n'Roll Hall Of Fame u Los Angelesu, a početkom svibnja ove godine održat će četiri velika "povratnička" koncerta u londonskome Royal Albert Hallu...

"Danilo Kiš (1935 - 1989)" u galeriji Biblioteke grada Beograda
Izložba o Danilu Kišu

- Danilo Kiš rođen je u Subotici 22. februara 1935. godine. Istog datuma, sedamdeset godina kasnije, u galeriji Biblioteke grada uprililičena je izložba "Danilo Kiš (1935 - 1989)" koja prati život i stvaralaštvo ovog pesnika i esejiste, ubistvenog polemičara, vrhunskog prevodioca, proznog pisca svetskog imena i značaja...

Građa o životu i radu Danila Kiša čuva se u Arhivu i biblioteci SANU, tačnije Odeljenju za medalje i sadrži 4.800 stranica čiji je najveći deo sada prebačen na dva CD (Danilo Kiš Ostavština i Danilo Kiš Sabrana dela). Ovaj materijal korišćen je za realizaciju same izložbe, a njena autorka Olga Krasić - Marjanović kaže da je zaista bilo teško napraviti selekciju u tako bogatoj dokumentaciji, te da se trudila da ovom izložbom ne izneveri ni pisca, ni delo. - Postavka hronološki prati neke važnije momente Kišovog života, počev od rođenja, krštenice, fotografije Kišovih roditelja, oca Eduarda, železničkog inspektora, i majke Milice, rođene Dragićević, Cetinjanke, pa sve do testamenta koji se nalazi na poslednjem panou od ukupno 25, koliko broji ova izložba - kaže Olga Krasić - Marjanović. Olga Krasić - Marjanović kaže da je želela da skrene pažnju javnosti na evropsku i svetsku dimenziju Kišovog dela.

Budući da je Kiš prevođen na više od 30 jezika, na izložbi su predstavljena neka od stranih izdanja njegovih dela i neka od brojnih nagrada, priznanja i odlikovanja (Orden viteza umetnosti i književnosti Republike Francuske, Veliki zlatni orao grada Nice dodeljen za ukupne zasluge u literaturi, Orden rada zlatnog stepena Mađarske dodeljen za istaknute prevode Petefija i druge).

- O Peščaniku, Ranim jadima, Enciklopediji mrtvih, Psalmu, toliko je pisano - kaže Olga Krasić - Marjanović za Danas. - Recepcija Kišovog dela je velika i, možda je nepotrebno stavljati akcenat na to, ali htela sam da podsetim i da je Danilo Kiš bio prvi student novoosnovane Katedre za svetsku književnost i zato se na ovoj izložbi nalazi njegov indeks, diploma, fotografije iz tog perioda, kao i fotograf ije iz vojske, gde se već može videti da je Kiš bio ne samo talentovan pisac, nego i crtač. Izloženi radovi - Autoportret, Mrtva priroda i jedna skulptura od drveta koju je uradio u Herceg Novom, svedoče i o tom delu njegove višestruke nadarenosti - kaže ona. Kišova zastupljenost u kulturnom životu Beograda takođe je prisutna na ovoj izložbi kroz veliki broj fotografija iz perioda dok je radio kao honorarni dramaturg u Ateljeu 212 . Snimci sa Mirom Trailović. Bulatom Okudžavom, Tadeušom Ruževićem, ilistruju to slavno doba Bitefa, a tu su i njegove fotografije sa tribina u Domu omladine prilikom čuvene promocije knjige Stanka Lasića "Okršaj na knjižvnoj ljevici". Za otvaranje izložbe iz biblioteke SANU pozajmljena je pisaća mašina Danila Kiša, a predstavljen je i video-materijal - govor Danila Kiša na dodeli Andrićeve nagrade i intervju sa Kišom koji je napravio Dževad Sabljaković. Tokom izložbe posetioci će moći da pogledaju i dokumentarni film "Danilo Kiš, moj život" koji je režirao Filip David.

A.Ćuk

>>Dnevnik - Novine i časopisi, 20.02.2005.

U Biblioteci grada Beograda
Izložba o Danilu Kišu

Izložba povodom 70 godina od rođenja njiževnika Danila Kiša (1935 - 1989) biće otvorena u utorak 22. februara u Biblioteci grada Beograda. Na 25 digitalno štampanih panoa biće predstavljeni piščevi lični dokumenti, ugovori s izdavačima, brojna strana izdanja Kišovih dela i isečci iz novina (prikazi knjiga, intervjui i vesti), saopšteno je iz Biblioteke grada Beograda.
Na panoima će biti predstavljene i književne nagrade, društvena priznanja, školske sveske, svedočanstva, diplome, kao i stotinak fotografija na kojima su zabeleženi neki od najvažnijih trenutaka iz života Danila Kiša.
Iz Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti za izložbu su pozajmljeni pisaća mašina Danila Kiša i drvena skulptura koju je izradio sam pisac.
Biće izložena i mnogobrojna Kišova odlikovanja, pozajmljena iz Odeljenja za medalje Arhiva SANU: Veliki zlatni orao grada Nice, Orden rada zlatnog st epena Mađarske, Orden viteza umetnosti i književnosti Francuske itd.
Izložbu će otvoriti direktor Biblioteke grada Beograda Jovan Radulović i profesor Jovan Delić, a tom prilikom biće prikazan i video materijal: govor Danila Kiša prilikom dodele Andrićeve nagrade i intervju s Kišom koji je napravio DŽevad Sabljaković. Tokom izložbe, koja će trajati do 4. marta, posetioci će biti u prilici da pogledaju i dokumentarni film “Danilo Kiš: moj život” koji je režirao Filip David...

Sofoklo

Grčki tragičar, jedan od trojice velikih - mlađi od Eshila, stariji od Euripida. Zauzimao je visoke položaje u državnom i kulturnom životu Periklove ere. Zna se da je napisao peko stotinu dvadeset drama i veliki broj pjesničkih tekstova (peana i elegija), a od svega sačuvani su samo brojni fragmenti, torzo jedne satirske igre (Lovački psi) i sedam tragedija (Ajant, Antigona, Kralj Edip, Trahinjanke, Elektra, Filoktet, Edip na Kolonu). Sofoklo je unio značajne novine u antičko kazalište i dramu, koje su trajno obogatile i teatar i književnost. Razbio je uobičajenu trilogijsku shemu, pa je svaka njegova tragedija zasebna cjelina. Uveo je trećega glumca, smanjio ulogu kora a naglasio dramsku radnju i dijaloški princip njezinoga razvoja. Majstorski je razvio mehanizam postupnoga rasta dramske napetosti, sve do tragičnoga razrešenja, te je dramu kao književnu vrstu doveo do stupnja na kojemu je, po Aristotelovim riječima, "postigla savršen oblik". Za razliku od Eshilovih junaka, koji još djeluju na pozadini mitskoga usuda, Sofoklovi likovi su konkretni ljudi, koji govore, žive i djeluju na pozornici, u trajnoj tragičkoj napetosti između slijepe sudbine i vlastitih odluka. Zbog toga, i zbog apsolutne književne vrijednosti dramskoga teksta, Sofoklovi motivi i likovi žive neprolaznom aktualnošću na svim svjetskim pozornicama i danas, te predstavljaju nezaobilazni dio opće kulture i obrazovanja.

U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U STOKHOLMU
Munkovi autoportreti

Autoportreti čine okosnicu slikarstva Edvarda Munka (1863-1944), ali tek sada se jedan od svetskih muzeja odlučio da njima posveti retrospektivu norveškog umetnika.
Izložba pod nazivom "Munk slika samog sebe" otvara se danas u Muzeju moderne umetnosti u Stokholmu i traje do 15. maja. Na leto se seli u Munkov muzej u Oslu, a na jesen u Kraljevsku umetničku akademiju u Londonu.
Za ljubitelje radova velikog skandinavskog majstora izložba u Stokholmu stiže u pravi čas pošto je Munkov muzej u Oslu zatvoren radi poboljšanja sistema obezbeđenje, posle krađe dve slike u sred dana.
Prošlog leta nepoznati kradljivci su, pred zapanjenim posetiocima, skinuli sa zida remek-dela "Krik" i "Madona" i nesmetano ih odneli. Ni posle šest meseci slike još nisu pronađene.U Stokholmu je izloženo oko 150 dela, među kojima 70 slika, koja ilustruju životni i umetnički put slikara koji je učestvovao u bujnim intelektualnim zbivanjima na početku 20. veka, ali i privatna bolna i teška iskustva.
"Videla sam u Hamburgu nekoliko Munkovih autoportreta koji su ostavili tako snažan utisak na mene da sam potražila knjigu na tu temu. Kako takva knjiga nije postojala, ja sam je napisala", izjavila je Frans presu konzervatorka Iris Miler Vesterman koja je priredila izložbu.
Munk je na prelasku u 20. vek posećivao boemski intelektulani krug u Kristiniji. Dve prve "zapovesti" te grupe bile su "sam ćeš pisati svoj život" i "bićeš pošten prema samom sebi".
"On je počeo da slika svoj život, svoja osećanja, da čini vidljivim nešto što nije bilo vidljivo", objašnjava Iris Miler Vesterman."Pokazivao je svoje slabosti, strahovanja, usamljenost, svoj osećaj da ga niko ne razume, teške odnose sa ženama koje u to vreme počinju da se afirmišu u društvu".

Trajno osećanje krivice
Danilo Kiš


Razgovor koji je 1987. godine vodio Leo Žile za časopis "De Tijd" (sa holandskog prevela Jelica Novaković) prenet je iz knjige "Gorki talog iskustva" (BIGZ, SKZ, Narodna knjiga, 1990) koju je priredila Mirjana Miočinović. Povodom obeležavanja 70-godišnjice piščevog rođenja, danas u 19 časova se otvara izložba "Danilo Kiš 1935 - 1989", u galeriji Biblioteke grada Beograda.

Šta je najteža greška koju može da počini pisac?

- Da piše o nečemu što ne dodiruje njegovu najdublju suštinu. Ideja je pomalo romantična, ali pravi tekst je onaj tekst koji pisac piše zato što mora da ga napiše. To se i oseti u tekstu. Ispoljava li se kroz tekst suština tvog bića ili je to tekst spretnog čoveka koji je mnogo čitao i pisao? U tome je razlika između dobrog i lošeg pisca...... Pravi tekst je proizašao ne iz tehničke spretnosti već iz neke nužnosti i osetljivosti koje su nagnale pisca da piše.

Da li dobar pisac ume da izbriše svoje sopstveno ja?

- Sa takvom poetikom se, naravno, ne može mnogo pisati. Pišeš malo, jer pišeš samo o onim privilegovanim trenucima koje smatraš dostojnim beleženja. A takvi trenuci su retki. Uz to moraš i da prevaziđeš odbojnost prema pisanju. Piskaranje na veliko nije moj žanr.

Jednom prilikom ste rekli da možete pisati samo o onome što vam je opsesija.

- O kakvoj je opsesiji reč? Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. A kada se pedesetih, šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim koncentracionim logorima, gulazima, tada sam postao opsednut tom temom. Iz te opsesije nastala je Grobnica za Borisa Davidoviča. A sa godinama je počela da me opseda smrt u vidu Erosa i Tanatosa. Ta opsesija je pre svega prisutna u mojoj poslednjoj knjizi Enciklopedija mrtvih.

Da li vam je onda uspelo da se oslobodite opsesije kroz pisanje?

- Sve što napišem, za mene u velikoj meri predstavlja psihološko oslobađanje . Posle nemam više ni najmanju želju da se vratim na tu temu, ni u svojim knjigama ni u razgovoru sa drugim ljudima. Uvek sam imao problema da započnem sa pisanjem: jer oslobođen jedne opsesije morao sam da nađem novu opsesiju da bih mogao da pišem. Otud često razmak od po četiri-pet godina između mojih knjiga.

Šta se dešava sa piscem između dve knjige?

- Pati. Pati zato što ne piše. U neprijatnom, prisilnom je iščekivanju. U potrazi je za formom koja mu može pomoći da se reši svoje opsesije. To je patnja onog ko nemoćno čeka u nadi da će ga neko ili nešto osloboditi. Uz to se još oseća krivim što više nije pisac. Ja sam, inače, posle svake svoje knjige pomislio: ovo je poslednja, više ih neće biti.

U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. Priča se završava ovako: u fiktivnoj enciklopediji koju lista i koja do u najmanje detalje opisuje život njenog oca, na poslednjoj stranici članka spominje se cvetni motiv koji je njen otac slikao u poslednjoj fazi svog života. "Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ. M. počeo da slika u času kad se u njemu pojavio simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti.

Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviću, potvrdio mi je, ne bez čuđenja, da je sarkom u utrobi moga oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama."

Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se, naravno, sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.

Ali, zašto "kazna"?

- Zato što sam izigravao tvorca, zato što sam konkurisao Bogu. Mada nisam mističar, verujem da ovakve stvari ne možeš pisati a da ne budeš kažnjen. Uplašio sam se kad sam shvatio da sam već bolovao od raka u trenutku kad sam pisao tu novelu, baš kao i otac naratorke. Kao da sam kroz pis anje izbacio zloslutno predosećanje. Radi se zapravo o osećanju koje sam već duže imao, možda zapravo oduvek: neka vrsta životnog osećanja. Kada se smejem, što mi se neretko dešava, uplašim se da će slediti kazna, da će mi se plakati. Ako dobro živim, kao poslednjih meseci, pa čak i godina pred operaciju, osećam se na neki način krivim.

Osećanje krivice preživelog?

- Možda. S druge strane, ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni. Skoro da sam hteo reči: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru sam rekao da se bukvalno osećam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.

A može li čovek sam sebe kazniti?

- Da, ali da toga nije svestan! Ne samo kao pisac, već uopšte, kao čovek. Pitam se, naime, nije li već i samo pisanje neka vrsta kazne. Pre svega ako kao ja tako ozbiljno shvataš pisanje. Možda je pisanje kazna zato što te odvraća od života kao takvog. Takav pristup književnosti čini nepravdu životu, na taj način se lišavaš života. To te posle skupo košta. To je sve.

NASTAVLJA SE BESRAMNO PRISVAJANJE ŠTULIĆEVOG OPUSA

KAD FAZANI LETE



Hrvatski ste rocker koji još uvijek nije osigurao egzistenciju, dakle, nemate baš novca, a ni previše problema s etičkim dvojbama? E, pa, uvijek možete, kao recimo Boris Leiner, dignuti neku lovu organiziranjem koncerata pod zvučnim nazivom “Tribute to Azra” ili tako nekako. Zainteresirane publike – što zbog banalne činjenice da baš te večeri ionako nema bolje zabave, a što zbog brojnosti azrofila svih generacija - uvijek se nađe. Zašto ne u splitskoj diskoteci “Metropolis”, 17. veljače? Zarada - zagarantirana.

I što bi se čovjek onda mučio s pisanjem, snimanjem i produciranjem vlastitih pjesama, kad je Branimir Johnny Štulić ostavio tako bogat opus (jedanaest studijskih albuma plus dva koncertna), koji i među onima što su osamdesetih slušali “Zvjezdice” i druge zborove primjerene dječjem uzrastu, danas ima nove fanatične poklonike. Uostalom, ima u svemu tome neke, doduše, posve naopake logike: nakon što su Johnnyja pokušali kroatizirati novinari Globusa i Jutarnjeg lista, sada to opet pokušavaju neki bivši članovi Azre i oni koji su Johnnyja tek slučajno sreli, možda jednom, a možda nijednom. Pod izlikom odavanja dubokog naklona nenadmašnom rock-skribomanu na “privremenom radu” u Nizozemskoj, Boris Leiner i ekipa (ovoga puta: Marijan Ban, Massimo Savić, Davorin Bogović, Žan Jakopač i Renato Metessi) uredno poboljšavaju stanje na računima koje njihovi autorski projekti zadnjih godina nekim čudom baš i ne uspijevaju podebljati. I u tome je zapravo čitava misterija njihova nadahnuća glazbom i stihovima Johnnyja Štulića. Uostalom, tako to biva kad se “mali narodi” suoče s “velikim facama” koje, kao recimo bivši frontmen Azre, odbijaju svojim doprinosom, ili makar prisutnošću, uvećati specifičnu težinu “malog naroda”.

No, ako ništa, “Tribute to Azra” nam barem daje praktično tumačenje jednog Štulićevog stiha iz sredine osamdesetih, pa tako danas napokon znamo “što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava”.

- Dakle, Borise, što radiš večeras?

- Ništ’ posebno. Zarađujem na Johnnyju...


feral.hr

Revolucionar bez revolucije
Uskoro stogodišnjica Sartrovog rođenja

PARIZ - Stogodišnjica rođenja francuskog pisca i najpopularnijeg filozofa svog vremena Žana Pola Sartra (21. jun 1905.) za Francuze je prilika da se bez tabua osvrnu na njegov lik i epohu u kojoj se njegov uticaj prostirao od Kine do Amerike i od Kube do Sovjetskog Saveza..

Sartrova smrt, 15. aprila 1980, izvela je na ulice više od 30.000 Parižana koji su učestvovali u pogrebnoj povorci, ali su se u novinama mogle pročitati i ocene da je on čovek koji je "naneo najviše zla u modernoj epohi" i da je njegova uloga bila "satanska"..

Neprijatelj srednje klase iz koje je potekao, autor knjiga "Prljave ruke", "Đavo i Gospod Bog", "Mučnina" i mnogih drugih, sanjao je o svetu u kojem bi bilo moguće spojiti slobodu pojedinca i besklasno društvo. .

Grobnica Sartra i Simon de Bovoar .

Slavljen kao prototip intelektualca koji se borio protiv nacizma, kao pripadnik grupe "Socijalizam i sloboda" koju je tokom rata osnovao s životnom saputnicom Simon de Bovoar (1908-1986) i piscima Andreom Židom (1869-1951) i Andreom Malroom (1901-1976), Sartr je, ipak, održao premijeru svoje drame "Muve" u okupiranom Parizu 1943. Što je najzanimljivije, predstava je uspela da prođe nemačku cenzuru. .

Autor "Reči", knjige za koju je 1964. godine odbio da primi Nobelovu nagradu, jer bi "više voleo da je primi posthumno", Sartr je bio harizmatična ličnost u centru egzistencijalističkog načina života. Pariski kvart na levoj obali Sene, Sen-Žermen de Pre, pretvorio je u svoj Olimp, pre svega kafane u kojima su se on i njegovi sledbenici okupljali i koje su po tome ušle u istoriju - "Flor" i "De Mago". .

Protivnik rata u Indokini i Alžiru, taj "revolucionar bez revolucije" bio je toliko uticajan da je tadašnji predsednik republike general Šarl de Gol odbio da ga zatvori zbog javne podrške pokretu za nezavisnost Alžira, rečima: "Ne može se u zatvor strpati jedan Volter". .

Pred smrt se razočarao u proletarijat .

Sartr je bio član Komunističke partije Francuske sve do 1956. god ine - dok sovjetski tenkovi nisu ušli u Budimpeštu, a ispoljavao je simpatije i prema Josipu Brozu Titu, s kojim se sreo 1960. godine..

Uprkos kratkom uzletu tokom velike pobune studenata u Parizu 1968. godine, u kojoj mu se učinilo da je pronašao novu mladost, Sartr se pred smrt morao suočiti s činjenicom da je revolucija proletarijata velika iluzija, kao i s gorkim razočaranjem u borbu levice za koju je rekao da je - sama sebe uništila..

Nikolaj Vasiljevic Gogolj

Nikolaj Vasiljevič Gogolj
Soročinci, 1809 - Moskva, 1852.

Ruski pripovjedač i dramatičar. Potekavši od sitne ukrajinske vlastele, postao činovnikom u Sankt Peterburgu, a nekoliko godina boravio u Italiji. Poslije objavljivanja prvoga dijela romana Mrtve duše, pao u duboku duševnu krizu. Privučen pravoslavnim misticizmom, hodočastio je u Palestinu 1848. Teško obolivši, spalio je 1852. godine rukopis drugoga dijela Mrtvih duša, te ubrzo umro u teškim mukama, poremećena uma. Kratki Gogoljev život obilježen je intenzivnim stvaralačkim fazama, od tzv. ukrajinskih pripovjedaka (Večeri na majuru kraj Dikanjke 1-2, 1831-32) prepunih lokalnoga prirodnog, životnog i folklornog kolorita, preko zbirke Mirgorod (1835) u kojoj se nalazi i povijesni roman Taras Buljba, ali u kojoj se već snažno nagovještava zanimanje za ispitivanje svakodnevnoga života u tragičko-ironičkom, te groteskno-fantastičkom postupku. Proširivši tematiku na gradski i činovnički ambijent, Gogolj razvija i produbljuje te postupke, kombinirajući ih sa snažnim satiričkim tonom, u proznoj zbirci Arabeske (1835) i u nizu tzv. petrogradskih pripovijesti, te u komedijama među kojima je najslavnija Revizor (1836). Roman Mrtve duše (1842) svakako je najveće Gogoljevo djelo, u kojemu je snažnom kritičko-karikaturalnom imaginacijom obuhvaćen i opisan totalitet ruskoga društva. Ogromni, plodni i neprestani utjecaj Gogoljeva djela opisan je još u devetnaestom stoljeću u slavnoj izreci koja se pripisuje Dostojevskom ("Svi smo izašli iz Gogoljeva Šinjela"), a nastavio se u poetikama i djelima najvećih pisaca dvadesetoga stoljeća (Bulgakov, Remizov, Bjeli, na svoj način Babelj, itd).

ROMAN O KOME SE GOVORI
Sećanja od papira
Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane, Narodna knjiga, Beograd, 2004. Str. 492

Torinski univerzitetski profesor Umberto Eko ( Alesandria, 1932) već svojom prvom studijom iz 1962. godine, kod nas prevedena 1972. pod naslovom “«Otvoreno delo”», nametnuo se kao jedan od misaono najoriginalnijih i najzanimljivijih duhova čija su promišljanja savremene umetnosti označila gotovo revolucionaran obrt i za sobom povela čitav niz mladih i mlađih ispitivača artefakata. No ubrzo zatim Eko se i sam, jednako uspešno i intrigantno, javlja kao tvorac, a ne samo tumač i objavljuje četiri romana/međaša i ikone post/moderne književnosti: Ime ruže, Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg i Baudolino.
Prošle godine u Italiji, kod njegovog stalnog milanskog izdavača «”Bompiani”», pojavio se Ekov najnoviniji roman/slikovnica «”Tajanstveni plamen kraljice Loane”» i odmah postao bestseler koji se traži i prevodi po celom svetu. Naši mladi prevodioci Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi su među prvima prionuli na ogroman posao, a «Narodna knjiga» u čak dva izdanja/forme objavila je ovaj već sada svetski mega-hit. Šta reći o delu toliko protkanom ranijim Ekovim dostignućima ali i obogoćenim autobiografskim elementima u njihovom najličnijem i najvidljivijem obliku? Ono što zagovara teorijski ovaj mag zna da pretoči i u zanimljivu i čitljivu praksu – jedan je od prvih odgovora i utisaka u susretu sa novim delom.
Polazeći od stanovišta da više nema kolektivnih istorija nego samo pojedinačnih sećanja, Eko uspostavlja ličnu industriju nostalgije, umesto arheoloških iskopavanja Troje i ostalih znamenitosti, ide na tavan i tamo pronalazi sve što mu treba, što ga zanima. Razvoj komunikacija i savremenih medija omogućava brzu reprodukciju onoga od juče i prekjuče, a bolest istoricizma i pluskvamperfekat ovde su pokopani još sa Ničeovim razmatranjem o koristi i štetnosti istorije po zdravlje čoveka i čovečanstva..
Zato je Ekova priča vrlo jednostavna i inteligentno postavljena. Knjižar-antikvar, 59. godišnji Đambatista Bodoni Jambo iz Milana, doživljava moždani udar i nakon buđenja iz kome poseduje samo selektivno/semantičko pamćenje. Ne zna ko je sam ali dobro zna niz detalja o Cezaru, Napoleonu, Musoliniju, svim repernim likovima svoje, kao i italijanske i svetske istorije i kulture. Tek odlaskom na dedin tavan njegovo objektivno sagledavanja prohujalog kroz prizmu neutralnog/hendikepiranog posmatrača dobiće najzanimljivije obrise i obrte. U papirnatim ostacima jednog vremena Jambo pronalazi sve što je bilo vredno njegovog života i sećanja. I upravo tu je Eko majstor otvorenog dela na delu. Ređajući citate, gole činjenice, isečke, posebno razgledajući stare stripove, filmske plakate, modne časopise, gramofonske ploče, dečje knjige, postavljajući pitanja i nikada je dajući odgovore, on ispisuje šizofrenu istoriju u kojoj se život odvijao gotovo uvek na dva koloseka. S jedne strane ratni bilteni i znamenja borbe, a sa druge lekcije o optimizmu i vraćanju humanosti.
Praveći od magle veliku metaforu za ono što mu se desilo Eko je koristi i kao stavnu zavesu , a impozantan broj citiranih autora od Dantea do Eliota , na istu temu, pripovedača dovodi do jedinog, ironičnog, zaključka: - Magla je dobra. Ona mu pomaže da vidi ono što je tražio celog života, a ponovo nađeni strip o kraljici Loani ga uverava da svaki mit koji se proživi na kraju ostaje bez ukusa.
Za Ekov novi roman/slikovnicu koja, uistinu, obiluje foto-materijalom iz svih sfera života i umetnosti već se uvrežilo kritičarsko mišljenje: - Knjiga, moguće, nije lepa ali je izvanredna. Umberto Eko je zanimljiv i kada piše priručnik “«Kako se piše diplomski rad»”, što je takođe kod nas prevedeno i objavljeno, a kamoli kad proširuje granice otvorenog dela i traga za novim formama romana i književnosti, što ovde čini iz sve snage.

Camil Sijaric

Pripovjedač, romansijer, pjesnik. Osnovnu školu završio je u Godijevu, a zatim je pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju. Gimnaziju je završio u Vranju, a pravo diplomirao u Beogradu. Za vrijeme Drugoga svjetskog rata radio je kao sudski službenik u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradiški i Banjoj Luci, a pred kraj rata izišao na partizanski teritorij i bio dopisnik TANJUG-a. Od 1947. godine živio je u Sarajevu, gde je do kraja radnoga vijeka radio u literarnoj redakciji Radio-Sarajeva. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Sarajevu 1989. godine. Već kao gimnazijalac u Skoplju Sijarić se počeo baviti pisanjem pjesama, koje su u knjigama objavljene tek 1988. (Lirika) i 1990. (Koliba na nebu). No, njegov raskošni umjetnički dar bio je prije svega pripovjedački, i na najpotpuniji način se ostvario u mnogobrojnim pričama i romanima s temama iz rodnoga Sandžaka i iz balkanske historije. ]amil Sijarić objavio je romane Bihorci (1955), Mojkovačka bitka (1968), Konak (1971), Carska vojska (1976), Raška zemlja Rascia (1979), te zbirke pripovjedaka Ram Bulja (1953), Zelen prsten na vodi (1957), Naša snaha i mi momci (1962), Sablja (1969), Na putu putnici (1970), Kad djevojka spava, to je kao da mirišu jabuke (1973), Francuski pamuk (1980), Priče kod vode (1982), Pripovijetke (1985), Rimski prsten (1985), Pripovijetke (1987), Drvo kraj Akova (1990).

Juandalin R. Abernati, pevačica crnačke duhovne muzike pred večerašnji nastup u Sava centru


Martin Luter bio je fascinantan




Zorica Kojić
Juandalin Abernati ne podnosi duvanski dim i iz tog razloga nalazimo je u uvučenoj maloj salici restorana odgovarajućeg naziva "Opera", gde uz šolju čaja ona u društvu čeka svoj lagan italijanski ručak. Odrasla u blizini Martina Lutera Kinga, sa čijom je porodicom njena porodica prisno drugovala, te docnije klasično obrazujući svoj glas, Abernati, osim retke naklonosti za crnačku duhovnu muziku, koju predstavlja i u Beogradu, paralelno neguje i opersku karijeru, živeći danas u nemačkom gradu Balingenu, gde sa uspehom vodi i jedan gospel hor.


Objasnite nam, za početak, šta je ono najvažnije što gospel sa svoje strane neprestano poručuje od prapočetaka?
- Moraću da počnem s jednim važnim objašnjenjem. Postoji dakle razlika između gospel muzike i crnačke spiritualne, duhovne muzike. Gospel znači Jevanđelje, razumete. Međutim, muzika koju ja pevam zapravo je crnačka duhovna, iako imam i gospel hor sa oko stotinu pevača u Nemačkoj, gde razume se negujemo tipičan gospel način pevanja. Ali, kada pevam, ja pevam ono što zovemo "negro spirituals", odnosno ono što stoji u početku crne muzike, njen izvorni oblik.
Sloboda, uslovno n Pojasnite još malo tu distinkciju između načina pevanja u različitoj crnoj spiritualnoj muzičkoj praksi?
- Kada su prvi robovi dovedeni iz Afrike, ono što su doneli sa sobom bio je složeni ritam koji se samo može naći tamo, u njihovoj pradomovini. Ono što su nadalje činili bilo je da slušaju hrišćansku službu, koja je obavjana na plantažama gde su pripadali, i posmatraju šta radi sveštenik i njegovi ministranti, udubljujući se vremenom u tekst tokom obreda. A, taj tekst je vrlo često govorio o boljem životu, onom koji robove čeka kada umru i odu u raj. Tada će oni moći da budu na nebu i duša će im onamo biti slobodna. Pa su i melodije, koje su pratile pesme pevane pri službi, razumljivo bile najčešće melanholične, zato što su oni sami bili veoma tužni. To je dakle sami početak njihove američke muzike. Iz crnačke duhovne muzike, iz njenih korena koje sam opisala, stigao je bluz, potom džez, soul, ritam i bluz, i tek onda gospel. Gospel muzika, kakvu znamo danas, ne govori više o umiranju, no je naprotiv baš pozitivna, puna radosti. Crnačka duhovna pak uzimala je tekstove iz Biblije koji su tokom crkvene službe govoreni robovima, pošto im nije bilo dozvoljeno da nauče da čitaju i pišu. Oni su pamtili delove Biblije isključivo slušajući, naročito one koji su imali veze sa oslobađanjem. Kao onaj "Duboka reka" ili "Ujedinimo se", gde je preuzet biblijski tekst bio svojevrstan simbol, više metaforički način da se kaže kako će se oni izmigoljiti, iskrasti po noći, pa onda nekako krišom ukrcati na železnicu i pobeći na Sever.


Zanimljivo je, takođe, to sanjarenje o Severu kao mestu spasenja, je li to zaista i bilo u stvarnosti tako za robove sa Juga?
- Sever je predstavljao slobodu, ali vrlo često bi se dešavalo, da kažemo pravo, da kada robovi uspevaju konačno da se dokopaju Severa, da ih njihove južnjačke gazde jednostavno vrate nazad. Tako da bekstvo na Sever nije uvek i garantovalo slobodu. Uostalom, odbegli robovi ponovo su morali da se izdržavaju radeći i za ljude na Severu, ali su barem tamo dobijali neka dokumenta, pa su ipak mogli da se kreću donekle slobodno.


Mnogi beli ljudi su, svejedno, naročito od šezdesetih, zavoleli ritam i bluz, stvarajući od toga osnov bele popularne muzike, odnosno rokenrola, koji je afirmisao mnoštvo originalno crnih žanrova. Reklo bi se zato da crnačka duhovna muzika i sve što je iz nje proisteklo u međuvremenu prestaju da se isključivo obraćaju crnom čoveku?
- Ne, ne, naravno, iako crnačka duhovna muzika, doduše u svojoj osnovi, jeste bila namenjena crncima. Ali, nakon bluza došao je džez i to je baš onaj trenutak kada je bela Amerika bila jednostavno uvučena u taj vrtlog ritmova, više se čak nije ni radilo o nečem religioznom kao u počecima. Moram vam takođe reći da je crnačku duhovnu muziku prvi u Evropu doneo Fisk univerzitet iz Tenesija. Oni su dakle putovali okolo sa "Jubilee Singers", svojim pevačima koje su doveli u Evrpu da pevaju crnačke spirituale, za njima su došli i mnogi drugi, zaintrigiravši Evropljane, koji su najpre razvili ukus za ovu duhovnu muziku, a odmah zatim naravno i za džez i sve ostalo, odakle je pop muzika crpela razume se mnogo. Da vam odgovorim na pitanje, ova muzika nema boju, ima doduše hrišćanski religijski predznak, ali nema više ni isključivu nacionalnost - imate recimo gospel horove u Skandinaviji, u Oslu, Štokholmu, zatim u Nemačkoj, svuda, gospel je uostalom možda i najuspešniji deo muzičke industrije danas u Sjedinjenim Državama.


Vi imate klasično muzičko obrazovanje. kako se ti načini pevanja, crnačke duhovne na jednoj i opere na drugoj strani, odnose među sobom?
- Već sam u početku rekla da ja u stvari ne pevam gospel već samo imam takav svoj hor. Gospel muzika zahteva potpuno drugačiji tip glasa, te mogu da je pevam nešto malo, ali moj glas je klasično oblikovan i nema mnogo veze sa gospelom kome je potreban jedan pravi pop glas, različite vrste primenjivanja svog glasa u stvari, a to ne ide baš sa klasično školovanim glasom poput mog. Crnačka duhovna muzika, sa svojom divnom čistotom i jednostavnošću melodike, pogoduje školovanom glasu, a ja se još radujem da je pevam jer tu leže moji koreni i više prija mojoj prirodi i mom načinu pevanja.
"Davljenje" cigareta n Vaša porodica bila je u prijateljskoj vezi sa velikim doktorom Martinom Luterom Kingom?
- On je bio predivan čovek, ali kada je umro ja sam bila još uvek vrlo mala, pa ga poznajem znate samo iz tog detinjeg pogleda na stvari. Voleo je decu, šalio se, voleo je da se igra. Dok nije ubijen, u mom životu on je imao mesto "strica Martina", iako mi on zapravo i nije bio pravi stric, ali smo ga svi među decom svejedno tako zvali. Mislim da sam ga, bez preterivanja, u to vreme smatrala istinski svojim drugim ocem. Zato što su moj otac i njegov otac po prirodi posla bili neprestano zajedno, pa su i porodice bile zajedno i sve radile jedna uz drugu. Bio je fascinantan, mora se priznati. Recimo, nikada nije vikao na nas decu. Sad, pomislite, on je pušio cigarete, a ja i njegova ćerka, naročito ona, ako bismo ugledali njegovu paklicu na stolu, a on bio zauzet drugim stvarima, jednostavno bi je zgrabile, odnele u kupatilo i tamo iscepkale u komade svaku preostalu cigaretu u njoj i povukle vodu. Toliko nismo volele što puši. A onda bi on rekao: "A gde su moje cigarete, vas dve, znate li nešto o tome?" Mi bismo odgovorile: "Udavile su se!". On, međutim, nikada ne bi bio ljut, ma koliko puta mi to izvele, nikada. Zaista je živeo onako kako je govorio, bio je tako blag i mio.


Je li on voleo muziku?
- O da, njegova mama je svirala orgulje u crkvi njegovog oca, a mi smo ih zvali "grand daddy" i "big mama", njihovi unuci i mi ostala deca. Ne znam koliko je slušao ozbiljnu muziku, ali znam da gospel muzika nije bila toliko prisutna u crkvi onda u mom detinjstvu i zapravo je postala popularna tek poslednjih tridesetak godina. Mahalija Džekson je recimo u ono vreme bila prava retkost. Ona je pevala zaista crnačku duhovnu muziku, ali drugačije, i odvela ju je do gospela. Doktor Martin Luter King zaista je voleo kako ona peva. Voleo je Džoan Baez, Semija Dejvisa Džuniora, tu vrstu muzike. Ne mogu zaista da tvrdim kako sam ga videla da sluša Baha, Betovena i Mocarta.


Najzad, šta je ono što ovih dana izvodite na svojim koncertima u Beogradu?
- Ovi koncerti dakle predstavljaju izvođenje crnačke duhovne muzike. Preksinoć sam, međutim, čula nešto vrlo interesantno. Neko je govorio o ovoj muzici, razmatrajući činjenicu da se danas crni ljudi u Americi nazivaju Aafro-amerikancima, zato što svako mora biti ponosan na svoje nasleđe. Mi danas na drugoj strani, iako u osnovi potičemo iz Afrike, vrlo često predstavljamo neverovatne mešavine američkog stanovništva, kao najzad i u mom slučaju. Majka moje majke bila je tri četvrtine Čiroki indijanka, a na strani mog oca nalazimo da je njegov deda bio belac, kao i njegova baka! Što samo znači da smo svi veoma neobično pomešani. Mi dakle, kao rasa, nazivamo se Afro-amerikancima, ali mi ne možemo menjati naziv "crnačka duhovna muzika" i nazvati je afro-američkom, kako to ponegde stoji. Uostalom, mi pod crnim spiritualima podrazumevamo afričko-afričke muzičke tvorevine, jer su i prvobitni robovi poticali iz među sobom različitih afričkih plemena, a njihove pesme su tek mnogo docnije zapisane i mi ih danas pevamo, što i ja činim u Beogradu.

William Shakespeare
(Stratford na Avonu, 1564 - 1616)

Engleski dramatičar i pjesnik kasnorenesansne epohe, pisac čiju je transhistorijsku veličinu i apsolutnu svježinu najsažetije definirao poljski esejist i teoretičar Jan Kott naslovom svoje znamenite knjige: Shakespeare, naš suvremenik. Za historičare književnosti i za istraživače velikih podudarnosti neće biti bez značaja podatak da u isto vrijeme dok Shakespeare u Londonu piše svoje drame i pravi svoj teatar, u Španjolskoj živi njegov nešto stariji i nesretniji suvremenik Miguel Cervantes de Saavedra (1547 1616), te da su dva najznamenitija i najutjecajnija djela evropske književnosti objavljena istih godina: Hamlet 1600/1601, Don Quijote 1605. (drugi dio 1616). Kao nitko prije ni poslije njega u književnosti, Shakespeare je umio izraziti ljudsku prirodu u nerazdvojivosti zla i dobra, strasti i mudrosti, mržnje i ljubavi, uzvišenoga i niskoga, komičnoga i tragičnoga, fantazijskoga i racionalnoga... Tom osjećaju za cjelovitost/raznolikost života, za tajnu ljudske sudbine, Shakespeare je genijalno pronalazio književnu formu, koristeći se cjelokupnom tradicijom i istovremeno probijajući sve klasične zadanosti žanra. Zato je stvorio niz likova što i danas sa svake scene neodoljivo zrače i govore vlastitim jezikom

Brazilski pisac koji se proslavio svijetom pišući o duhovnosti, Paulo Coelho je, kaže, godinama želio napisati roman o seksualnosti. No, Coelho ne bi bio Coelho da i u toj temi nije potražio "svetu dimneziju"!
Pomogao mu je jedan stvaran događaj: u Ženevi, gdje je prije koju godinu predstavljao i potpisivao svoje knjige, slučajno je susreo mladu ženu koja je pod pseudonimom Marija radila u raznim klubovima, baveći se, zapravo, prostitucijom. Nadahnut tom dramatičnom životnom pričom koja je, objašnjavao je poslije, "metafora situacije s kojom se svatko od nas susreće, kada iznevjerimo sebe tako da počnemo prodavati ne samo svoje tijelo nego i svoju dušu", Coelho je napisao roman "Jedanaest minuta", koji je, netom je 2003. g. objavljen, nadmašio u brzini prodaje sve dotadašnje ionako nezamislivo uspješne Coelhove knjige. "Jedanaest minuta", u prijevodu Tanje Tarbuk, sutra izlazi kao peta, posljednja Coelhova knjiga u "Večernjakovoj biblioteci".

"Jedanaest minuta" priča u dva narativna toka (pripovjedačevu i dnevničkim zapisima junakinje) o životnome putu brazilske djevojčice iz provincije koja je oduvijek sanjala o odlasku u grad i ostvarenju velike, prave ljubavi. Kad uspije postići ono prvo, odlazak u Rio de Janeiro, učini joj se da će lakše i do ispunjenja druge želje. Slučajan susret u velikom gradu s nepoznatim Švicarcem odvodi je u Europu gdje se nada postići slavu i bogatstvo, ali završava na ulici zarađujući prodajom vlastita tijela. Hoće li morati prodati i dušu? Hoće li se morati odreći svojih mladenačkih ideala? Hoće li ikad shvatiti što je istinska ljubav? Hoće li spoznati "unutarnju svjetlost" i naći smisao života?

Coelho nudi odgovore koji počivaju, piše u završnoj bilješci, na njegovu istraživanju profanog u seksu koje ga je jedino moglo dovesti do "svete strane seksa".

Jedan od najboljih romana dvadesetog stoljeća

Marguerite Yourcenar (1903.-1987.) možda je i najznačajnija književnica modernog vremena. Belgijanka po rođenju, prva članica Francuske akademije, najveći dio života provela je u Americi, a bila je, u pravom smislu, građanka svijeta. Dio njezine književne baštine su i rimski imperatori i likovi iz južnoslavenske epike



Djela Yourcenarove su prava i ozbiljna književnost, aristokratsko štivo za elitu, knjige koje traže vrijeme i odanost
Nisu rijetki pisci i spisateljice što su u povijesti književnosti poznati pod nekim nom de plume, a pravo ime im znaju tek malobrojni. Eduard Douwes Decker postao je klasik holandske književnosti pod imenom Multatuli; pravo ime Itala Sveva bilo je zapravo Ettore Schmitz; članovi legendarnog sovjetskog satiričnog književnog tandema Iljf i Petrov prezivali su se, ustvari, Fajnzilberg i Katajev.

I autorica Hadrijanovih memoara uklapa se u ovaj niz. Marguerite de Crayencour (rođena osmog juna 1903. godine u Bruxellesu) svoje je umjetničko prezime načinila anagramom onog pravog i postala književno besmrtna kao - Marguerite Yourcenar.

Domovi i putovanja Marguerite Yourcenar je u ranoj mladosti relativno mnogo putovala: bila je u Engleskoj, Švicarskoj, Italiji, Grčkoj, a krstarila je također i južnoslavenskim krajevima: bila je, među ostalim, i u Bosni.

No, ona ipak nikad nije bila nomad. Dva su njezina doma i oba su na granici: dvorac njezina djetinjstva na sjeveru Francuske, uz samu francusko-belgijsku granicu, te kuća njezine zrelosti, u američkoj saveznoj državi Maine, uz granicu sa Kanadom.

U dvorcu koji je sagradio njezin predak (ono de iz njezina prezimena markira plemenitaško podrijetlo) provela je desetak godina ranog djetinjstva prije no što se zbog Prvog svjetskog rata sklonila u Englesku.

Godine mladosti Yourcenarova će jednim dijelom provesti u već spomenutim putovanjima po Evropi. Krajem tridesetih godina prošlog stoljeća, međutim, sjena svjetskog rata će se ponovo nadviti nad njezinim životom. Bježeći od rata, u kasnu jesen 1939. godine pristat će u njujoršku luku te će narednih pedesetak godina, tj. ostatak života, provesti na američkom kontinentu. Već 1941. nastanit će se u Maineu, gdje će živjeti u bijeloj drvenoj kući usred šume breza i borova. Kuća se zvala Petite Plaisance. U ovom će svom staništu književnica živjeti sve do smrti, jer - kako je sama kazala - kad ti je donekle dobro u nekom mjestu, tu ostani i svijaj svoje gnijezdo.

Velika će umjetnica tu - u pravom smislu riječi - sviti svoje gnijezdo i živjeti disciplinirano i asketski, sva posvećena literaturi. Način života nije mijenjala ni poslije mnogobrojnih uglednih priznanja, pa ni poslije prijema u Francusku akademiju, a bila je prva žena u višestoljetnoj povijesti ove institucije koja je doživjela tu počast.

Umrla je 1987. godine.

Naučiti sve Djela Yourcenarove su prava i ozbiljna književnost, aristokratsko štivo za elitu, knjige koje traže vrijeme i odanost. Od Alexisa ili traktata o uzaludnoj borbi, preko Vatri, Anne, Soror, Oproštajnog udarca, Snova i Sudbina pa sve do Hadrijanovih memoara i Crne mijene, Marguerite Yourcenar je stvorila bibliografiju za pamćenje i poštovanje.

Odgovarajući na pitanja iz famoznog Proustovog Questionnairea, Yourcenarova nekoliko puta ponavlja kojim se ljudskim svojstvima ponajviše divi - inteligencija, jednostavnost, dobrota, pravednost. Ko god je čitao njezina djela zna da ona ove vrline podjednako poštuje i u književnosti.

I zbilja, proza Marguerite Yourcenar je i inteligentna i jednostavna i dobra i pravedna: inteligentno pisana, jednostavne forme, pravedna prema čitatelju, kojem donosi nešto od dobrote. Bilo da govori o prekretničkim povijesnim figurama poput rimskog imperatora Hadrijana, ili epskim likovima kakav je Kraljević Marko; bilo da radnju smješta u vrijeme Prvog svjetskog rata (Oproštajni udarac) ili srednji vijek (Crna mijena); bilo da govori o vlastitim snovima (Snovi i sudbine), homoseksualnosti (Alexis ili traktat o uzaludnoj borbi) ili incestu (Anna, Soror); Yourcenarova se uvijek drži vlastitog poetičkog naputka: "Moje pravilo igre je najprije naučiti sve, obavijestiti se o svemu, čitati sve… To je metod hinduskog askete koji se godinama iscrpljuje da bi tačnije uočio sliku koju stvara ispod zatvorenih očnih kapaka."

Ona je također i sjajan tumač i komentator svojih tekstova: vlastite bilješke, predgovori i pogovori, redovito prisutni u njezinim knjigama, uvijek su poseban čitateljski užitak: i kao dodatak pročitanom djelu i kao općenit esejistički zapis. Veliko književno djelo Marguerite Yourcenar jest riznica u kojoj se uvijek može naći nešto novo. Njezine se knjige, kao po pravilu, čitaju više puta.

Kad govorimo o Marguerite Yourcenar, ne bismo smjeli zanemariti ni njezin prevodilački rad. Ova je spisateljica, naime, prevodila na francuski jezik djela Virginije Woolf, Henryja Jamesa, Pindara, Konstantina Kavafija te također i duhovne pjesme američkih crnaca. Bila je, kažimo i to, veliki zaljubljenik u gospel muziku.

Hadrijanovi memoari Ako postoji knjiga koju bismo mogli prozvati knjigom života Marguerite Yourcenar - bila bi to knjiga Hadrijanovi memoari. Po vlastitom priznanju, počela ju je pisati još kao dvadesetogodišnjakinja i pisala ju je intenzivno punih pet godina, no sve je te rukopise uništila. S trideset godina slijedi povratak radu na zamišljenom romanu o imperatoru Hadrijanu: tri nove godine pisanja.

Od svega napisanog 1934. godine u objavljeni roman ući će tek jedna rečenica: "Počinjem da sagledavam profil svoje smrti." Tek 1948. godine, međutim, Yourcenarova se definitivno vraća skoro zaboravljenom rukopisu. Kako je sama rekla - ima knjiga koje se ne mogu napisati prije četrdesete godina života.

Hadrijanovi memoari su veličanstven roman o sudbini i životu jednog velikog čovjeka, skoro mudraca, čovjeka iz epohe za koju je Marguerite Yourcenar smatrala da je doba posljednjih slobodnih ljudi. Fascinantna je ostvarenost ovog djela. S nepogrešivom sugestivnošću Yourcenarova iscrtava portret jednog glasa, glasom samog Hadrijana govori o Hadrijanu - književniku, putniku, pjesniku, ljubavniku, no još više vladaru, a ponajviše čovjeku, niže sekvence stavljene pred probni kamen činjenica te suvereno, studiozno i superiorno - priča priču. Rezultat je jedan od najboljih romana dvadesetog stoljeća.

Hadrijanovi memoari pravi su dokaz književne veličine Marguerite Yourcenar: to je roman u kojem je njezina literarna genijalnost najsnažnije, najizrazitije i najjasnije vidljiva. Priča o rimskom imperatoru koju njegovim glasom priča žena iz dvadesetog stoljeća nudi nam ono najljepše što književnost može dati, ono što zapravo samo književnost i može ponuditi: razmišljanje o avanturi života, sliku sna i sudbine, ono što Kundera zove istraživanje postojanja. To perfektno umjetničko uživljavanje naročita je vrijednost ovog romana. Susan Sontag je jednom prilikom kazala kako zbirka Adornovih eseja vrijedi koliko i čitava polica prepuna esejističkih knjiga. Isto bismo mutatis mutandis mogli kazati i za Hadrijanove memoare: taj jedan roman vredniji je od mnogih romansijerskih opusa i kolekcija.

Alhemicar

Sva čuda proroka Ilije





Uspjeh “Alkemičara” u Sjedinjenim Američkim Državama, gdje je jedna nakladnička kuća 1993. godine objavila taj roman najprije u pedeset tisuća primjeraka _ što je bila najveća početna naklada neke brazilske knjige u SAD-u _ bio je pravi početak Coelhove međunarodne karijere. To je značilo sve više prijevoda njegovih knjiga u sve većim nakladama, osvajanje top-lista najčitanijih ili najprodavanijih i dugo zadržavanje na njima (tako je na listi najprodavanijih knjiga u Njemačkoj koju objavljuje časopis “Der Spiegel” njegov “Alkemičar” bio više od 300 tjedana, dakle šest godina!).

Vrti se golem novac
Dakako, u tom golemom industrijskom pogonu diljem svijeta zavrtio se i golem novac, pa je Coelho postao prvi brazilski pisac kome je za otkup prava na još nenapisanu knjigu, unaprijed, isplaćen milijun dolara. Bilo je to 1996. godine za roman koji će dobiti naslov “Peta gora”, čije je simultano međunarodno objavljivanje najavljeno godinu dana poslije, na Frankfurtskom sajmu; knjiga se u prodaji našla u ožujku 1998. Već je tada bilo jasno da je “fenomen Coelho” pojava koja je izišla iz usko literarnih voda i postala ozbiljan predmet sociologije književnosti, pa i nekih drugih, srodnih discipilna.

Kao osnovu svojoj “Petoj gori” Coelho je uzeo biblijsku priču o starozavjetnom proroku Iliji. Fenička princeza Izabela, kojoj je njezin muž izraelski kralj Ahab dopustio štovanje Baala i drugih bogova prema običajima njezine domovine, odlučila je pak pogubiti sve Jahvine proroke (zagovornike jednoga boga). Ilija uspije pobjeći i pronaći utočište u kući siromašne udovice u feničkome gradu Akbaru. U svom romanu Coelho se bavi samo jednim, prvim dijelom te biblijske legende, onim prije Ilijina povratka u Izrael i poziva na Božji sud na brdu Karmelu.

Izabrati sudbinu
Opisuje se njegovo sazrijevanje - kroz teška iskušenja, nedoumice, odnos prema udovici i njezinu sinu te građanima Akbara - od proroka koji zna samo uništavati i posredovati čudesa do onoga koji zna i obnavljati. Provodna ideja romana je da svaki pojedinac mora preuzeti odgovornost za svoju sudbinu, i da u pozitivnom “suprotstavljanju” Bogu može tu sudbinu izabrati, a ne pasivno prihvatiti.

Tanka linija
Zima Silvije Plat, Kejt Mozis

Silvija Plat se ubila 11. februara 1963. godine, a zanimanje čitalaca i stručnjaka za ličnost i delo ove američke književnice ne jenjava. Nedavno je najavljeno prvo izdanje prvobitne verzije pesničke zbirke Arijel, a ne dosadašnje verzije koju je, izostavivši par pesama i poštujući hronološki princip, posle smrti spisateljice priredio njen muž, takođe pisac, Ted Hjuz. Za autentičnost rukopisa interesovala se još jedna američka književnica, Kejt Mozis, pišući romansiranu biografiju Silvije Plat. Mozisova bira da opiše poslednjih nekoliko nedelja života Platove i to prateći originalni raspored pesama, onako kako je zbirku osmislila pesnikinja.

Kejt Mozis se u pripovednom postupku oslanja na tri momenta - na činjeničnost dokumenta, fikciju i intertekstualnu mrežu. Posredi je uobičajena postmodernistička kombinatorika kakvu, primera radi, znamo iz Grobnice za Borisa Davidoviča Danila Kiša. Poigravanje istinitošću činjenice i inetretekstualnost aspekti su koji bi, kako se očekuje, Zimu Silvije Plat trebalo da izvedu iz okvira dokumentarne proze i obezbede joj status umetničkog dela. Autorka, pak, u romansiranu biografiju uvodi i fikcionalni plan, čime njeno delo ne samo što doseže pomenuti status, nego i prevazilazi tzv. horizont očekivanja. Drugim rečima, uvodi novinu.

Fikcionalni momenat, zatim, upotrebljen je na način koji takođe izlazi izvan naviklih granica. Ako dokumentarna ravan treba da doprinese faktografskoj realističnost teksta, Mozisova i za fikcionalnom poseže s istim ciljem. Umesto da izmišljanje vodi u sferu umetničke vizije, ono u Zimi Silvije Plat ima upravo suprotni zadatak. Imaginacija treba da, u najvećoj mogućoj meri, približi stvarnosti.

Osnova pripovedanja u ovom romanu je poniranje u skriveni, intimni svet Silvije Plat, nastojanje da se ožive različiti delovi njene psihe. Atemporalni princip sklopa rukopisa Arijela, stoga, odličan je okvir u koji se smeštaju haotična svakodnevica i ista takva raspoloženja pesnikinje uoči samoubistva. Autorka, pored toga, strukturu ro mana osmišljava tako da poetično, gotovo simbolički, opisuje pojedine događaje iz života i sećanja Platove ne povezujući u celovitu liniju fabule. Takav postupak omogućuje da se duševna stanja, u rasponu od zanosa do očaja, postave u prvi plan.

Imaginacija Kejt Mozis je bez premca. Ona precizno oblikuje koliko detalje spoljašnjeg sveta, toliko i minuciozna pomeranja svesti junakinje. Insistiranje na pojedinostima romanu daje i poetičnu notu. Imajući u vidu da Mozisova pripoveda segment, a ne ceo život pesnikinje, kao i atemporalnost, afabularnost te veliku psihološku ubedljivost, možemo govoriti o velikom stvaralačkom potencijalu autorke. Jezik ovog romana međutim prejak je, do patetike (npr.: „Krvavi dronjci njihovog braka vise s njenih zglobova kao slojevi zasečeni s leša u toku disekcije.”), tako da Zima Silvije Plat ne prelazi tanku liniju koja je deli od remek-dela. Zahvaljujući precioznom stilu, štaviše, roman ostaje ispod crte koja deli umetničko delo od hit produkcije.

Posebnost koncepcije ogleda se i u kraju romana. Poslednje poglavlje, Zima, nije i poslednji čin Silvije Plat, a o samoubistvu se, štaviše, uopšte i ne govori. Čitaoci se susreću s pesnikinjom u trenucima kada se ona svim silama bori da preživi. Ostavši posle razvoda sama sa dve bebe, u velikom siromaštvu, pod pritiskom mediokritetske i snobovske okoline, Silvija ulaže veliki napor da svoj razbijeni svet održi na okupu. Dirljivo je i potresno njeno usmeravanje na konretnost stvari, na opipljivo postojanje predmeta, na bivanje potvrđeno u materiji.

Ona je kao davljenik koji se hvata za slamku jer zna da je ta opredmećenost ono što iza nas ostaje. Da je sam život, dok se u njoj ukorenjuje, uprkos tankoj liniji koja deli razum od ludila i smrti, ono što će nas nadživeti. Shvatajući upravo tu dimenziju pesničke vizije Silvije Plat, Kejt Mozis roman ne završava neočekivano. Zima je mistični zametak života koji se neprestano obnavlja, a njena tajanstvena hladna lepota, poput Silvije Plat na putu za književni panteon, nije okovanost kraja već večiti početak novog kruga.

SA KONCERTA POZNATE PORTUGALSKE GRUPE
Beskrajna ljubav „Madredeuša”

Čuveni fado sastav iz Portugalije “Madredeuš“ prošlog petka po treći put nije odoleo našoj publici, poklonivši punoj sali Sava centra pregršt priča koje će se deliti tokom Svetog Valentina, dana ljubavi. Lisabonski kvintet je Beogradu pružio poseban tretman, možda zbog sjajnih uspomena koje su poneli tokom prva dva nastupa 2000. i 2002. godine, predstavljajući mu repertoar sa novog albuma “«Um amor infinito”» (Beskrajna ljubav) tri dana pre njegovog objavljivanja. “Madredeuš“ su trenutno na svetskoj promotivnoj turneji, nudeći slušaocima već prihvaćenu toplinu struna i sakralnog glasa, oslovimo je punim imenom, Teresa de Almeida Salgeiro Mačada.
Novi materijal “Madredeuša” nimalo ne odskače iz koncepcije kojoj su verni od nastanka grupe, što autorski potkovani muzičari, pre svih klasični gitarista Pedro Magalhaes, koriste na dobrobit muzike. Grupa eksperimentiše tamo gde je najteže, emocijama, ne formom, i prava je sreća što smo imali priliku da “Madredeuš“ slušamo tokom šestog «Gitar art festivala», čija je okosnica renesansna, barokna i flamenko muzika. S jedne strane umetnosti stojali su virtuozi solisti, otkrivajući nam krajnje granice izražaja, predanosti i tehnike, a sa druge “Madredeuš“, senzitivna energija u istom okviru, ali pretočena tako da se svačije uho lakše prepozna u notama i glasu. “Madreduš“ nije mejnstrim sastav, već riznica balada obojenih istim temperamentom i umećem kojim zrače pomenuti gitaristi, uz čije uživanje je neophodno mnogo manje koncetracije. Banalno rečeno, uz Portugalce se slušaoci okreću jedni drugima. Večito gladna publika imala je tri bisa, koji su bili pravo vreme za već poznate numere.
Teresina harizma je, opet, scenski naboj za sebe. Jedva osetno, ka da je od inja, prilazila je mikrofonu plešući svakim majušnim korakom, telom dajući sviračima (dve gitare, akustičan bas i klavijature) jedva primetan ritam, a ponekad i manevarski prostor. Besprekornog tajminga, pevačica je uspela da na najtiši i najsuptilniji način poradi na dinamici pesama. Svaki milimetar kojim se približavala svetlosti reflektora bio je talas više, vrelo iščekivanje manje. Tačno onda kada nam je njena lepota bila najneophodnija, pevala je o tebi, meni, nama. Koliko je Teresa lepa spolja, skoro da smo i zaboravili.

U susret 33. Festu


Vremena se menjaju
Les Temps Qui Changent; Francuska
Režija: Andre Tešine
Igraju: Katrin Denev, Žerar Depardje, Žilber Meki
Trajanje: 90 min.

Zaplet: Antoan (Depardje) iz Evrope poslom odlazi u Tanger (Maroko), u nadi da će tamo pronaći staru ljubav Sesil (Denev), koju opsesivno voli više od 30 godina. Sesil ga je zaboravila; emigrirala je u severnu Afriku, udala se i rodila sina Semija. Semi dolazi iz Pariza u posetu roditeljima, sa devojkom i njenim sinom. Sesil, međutim, ne uspeva da uspostavi harmoničan odnos sa njima. Usamljen, imućan i neuzdrman porodičnim olujama, Antoan se pojavljuje kao duh iz prošlosti, željan čistog ideala ljubavi. On je samo san, misli Sesil - surovi realista. Ali, ko zna, možda će taj san nesvesno postati stvarnost.

5x2
Cinq fois deux; Francuska
Režija: Fransoa Ozon
Igraju: Valerija Bruni Tedeski, Stefan Frajs
Trajanje: 90 min.

Zaplet: Pet faza u ljubavnom odnosu dvoje ljudi ispričano je unazad, počev od razvoda. To je portret tridesetogodišnjaka koji su, nakon pet godina zajedničkog života, prošli najrazličitije vrste uspona i padova. Marion (Bruni-Tedeski) je snažna, odlučna i fleksibilna, Žil (Frajs) je slab i ranjiv.

„Pet scena, od kojih svaka čini deo slagalice, ne daju konačne odgovore, ostavljajući prostora publici da slobodno interpretira film u skladu sa sopstvenim sličnim iskustvima“, kaže reditelj Ozon (Bazen, Osam žena).

ARSEN DEDIĆ - JUČE, DANAS, SUTRA

Muzika - Arsen Dedic, autor dvadesetak knjiga pesama, nekoliko desetaka albuma, muzike za tridesetak filmova i televizijskih serija, dvestotinjak pozorisnih predstava i baleta, izuzetna je, po mnogo cemu neponovljiva licnost ne samo na hrvatskoj kulturnoj sceni vec i u svetu.

Dovoljno je spomenuti da je, uz sve moguce nagrade u Hrvatskoj i ex-Jugoslaviji, ukljucujuci i najugledniju hrvatsku pesnicku nagradu “Goranov vijenac”, dobitnik i prestiznih medjunarodnih nagrada “Premio Tenco” i “Jacques Brel”. Kada se prosle godine dramaticno razboleo i brojne prijatelje i obozavaoce doveo u ocaj, Talijani su ga pozvali u Padovu, gde mu je na tamosnjoj klinici uspesno presadjena jetra. Nakon cudesnog oporavka u kratkom je vremenu objavio cak tri knjige pesama, od kojih je jedna (“Zabranjena knjiga”) lani proglasena pesnickom knjigom godine. I njegov je najnoviji album “Na zlu putu” proglasen albumom godine. Napisao je muziku i za dve pozorisne predstave, scenario i muziku za autobiografski animirani film “Sjene sjecanja” (zajedno sa prijateljem Milanom Blazekovicem, poznatim autorom animiranih filmova), a sada radi i na nekoliko novih projekata.

Kada smo poslednji put razgovarali za “Blic” izgledao si tako lose da nismo hteli objaviti tvoju fotografiju. “Blic” nije objavio ni one grozne fotografije iz bolnice. Sada izgledas tako dobro da cemo sa zadovoljstvom objaviti jednu od najnovijih.

- To je u redu. One fotografije iz bolnice, koje su napravljene bez mog znanja, bile su ponizavajuce. To se ne radi ni zdravom a kamoli bolesnom covjeku.

No, javnost je pokazala enormnu brigu za tvoje zdravlje. Je li te iznenadila tolika briga i paznja?

- Da, iznenadila me. Bila je mnogo veca od moje skromne prirode. Za razliku od nekih mojih kolega, ja sam ranije imao svojevrsnu akademsku odvojenost od publike, a cini se da me to delikatno ljudsko stanje (bolest sa kojom sam se hrvao) priblizilo ljudima, da sam im postao prisniji. Nudili su mi i sve moguce vrste pomoci – od novcane do darivanja svojih organa.

Zapanjujuca je tvoja produktivnost, posebno u ovom vremenu nakon bolesti. Kako uspevas raditi toliko stvari, gotovo paralelno?

- Pa, ne koncertiram. Prosle sam godine imao samo dva koncerta. Dakle, radim autorski, u stanu, mnogo, dan i noc.

A porodica, koliko ti vremena ostaje za nju?

- Naravno da ne zanemarujem obitelj, jer mi je ona iznad svega. Jedina zastita o kojoj brinem je zastita obitelji. I to sto se brinem o sebi, brinem se zbog obitelji. O njoj se moram brinuti i u materijalnom smislu, sto je tesko u sadasnjoj situaciji kada se ni CD-i ni knjige ne objavljuju u tolikim tirazama kao nekad i kada se “stanca” toliko piratskih izdanja. Sto se mene osobno tice, zanima me samo da li cu do kraja zivota imati novaca za lijekove i cigarete, mada ne smijem pusiti (smeh).

Kako bi ukratko definisao sebe?

- Moj zemljak Simo Matavulj (isao sam u skolu koja je nosila njegovo ime, no sada se tako vise ne zove) napisao je da je Sibencanin: ljutit uskok, njezan trubadur i tezak. Ljutit jesam, trubadur jesam, tezak nisam, ali su to bili moji preci. I moj did, i moj pradid bili su tezaci. Mati mi je bila nepismena, ali najmudrija od svih nas. Bila je iz sela Rupa, iz kojeg je, kako je govorila, “pobigla u grad (Sibenik) zbog gladi”. Bila je najpresudnija osoba u mom zivotu – ona, moja Gabi, moja Sandra (kcerka koja zivi u SAD) i moja Lu (unuka). Govorim o zenskoj liniji. A zenskog je roda i moja jetra (smeh). Mi Dalmatinci obicno govorimo o zenskoj liniji a zapostavljamo musku. A sto vrijeme prolazi, sve vise razmisljam o ocu, koji je po mnogo cemu bio depresivniji, imao je crte mora, koje ga je oplakivalo, tu stanovitu preosjetljivost, mada je fizicki bio jak.

Zivela je duze.

- Zivjela je deset godina duze od oca. Nase su majke vjecne patnice, ali zive duze od muzeva. I uvijek su u crnom. I kad im nije vrijeme tuge. Mozda sam crnu boju naslijedio od moje matere. Kao ni ona, ni ja se nikad nisam “dekorirao”. A ni “tapecirao” (smeh) kao mnogi nasi pjevaci. Sjecam se kada je jedan moj prijatelj objavio fotografiju jednog tako dekoriranog i tapeciranog pjevaca, punog zlatnog i srebrnog nakita (narukvica, lanaca, krizeva, nausnica...) i cvjetnih uzoraka, i ispod fotografije napisao: Zatvoren zbog popisa robe! (smeh)

Je li ti zao sto neke ranije projekte nisi realizovao jer su veliki autori sa kojima si trebao raditi iznenada umrli?

- Naravno da mi je uzasno zao. Sa Bojanom Stupicom sam trebao raditi “Sirana de Berzeraka”, bili smo napravili i skice, ali nismo stigli zavrsiti posao. Trebao sam jedan veliki crtani film raditi sa Dusanom Vukoticem, sto je bio njegov zadnji projekat, ali je, na zalost, sve ostalo samo na crtezima. Vukotic je u to vrijeme imao stanovitu dozu povrijedjenosti, pa je govorio da cemo taj film za pocetak snimiti na francuskom i ceskom. Imao je razloga za povredjenost.

Treba se samo prisetiti njegovog sprovoda i odnosa tadasnjih vlasti prema jedinom hrvatskom “oskarovcu”.

- Slicno se dogodilo i sa sprovodom mog dragog prijatelja Marija Fanelija, velikog rezisera i jednog od osnivaca hrvatske televizije. Za tadasnju vlast u kulturi bio je problem – kako izbjeci govor nad njegovim od rom. Vjerojatno zato sto je bio partizan, sto je sa 17 godina zavrsio u Prvoj proleterskoj i u svojoj kuci bez ustezanja drzao svoju sliku u partizanskoj uniformi. Mi, njegovi prijatelji, morali smo, po njegovoj zelji, za sprovod naci partizanske pjesme. I nasli smo sve verzije njegove omiljene “Bela cao”.

Kada ces konacno krenuti prema Srbiji i tamo odrzati koncerte?

- Ponuda ima bezbroj. Jos nisam u velikoj kondiciji, prema tome prije marta, ili aprila necu moci. Dogovorio sam se sa mojim dragim prijateljem Zoranom Predinom, artisticki i moralno slicnom osobom, da cemo zajednicki raditi koncerte. Krecemo od Ljubljane, Cankarjevog doma, zatim slijede Maribor, Zagreb, Opatija, a onda, kada se malo odmorim, krecem na istocne strane.

Smrt satire?
Samac, Momo Kapor

Šta to čujemo? Jedan glas, koji nam šapuće u uho da svaki pripovedač crpi autoritet za svoju priču iz smrti. Uistinu, dogod možemo da mislimo, pišemo ili čitamo pod njenom senkom - a danas je svest o toj senci u tzv. „normalnim” zemljama slabija nego ikada - biće i nekih šansi za književnost. Toposu sveopšte prolaznosti Kaporov roman pristupa iz ugla satiričara, samca, koji penzionerske dane svog života provodi u skromnoj kućici, sa zajedničkim dvorištem, negde na Čuburi. Kaporov junak deli sudbinu svojih najbližih suseda koji su, u bukvalnom i simboličkom smislu, iseljeni ljudi: zajedničko dvorište postaje metafora njihovog boravka po strani od života.

Taj boravak na margini pokazuje se, u Kaporovom romanu, kao bolno ispostavljanje računa za jedan poseban žanr književnosti koji svoju snagu crpi ne iz smrti, koliko iz tzv. stvarnog i aktuelnog života, a to je satira. Otuda je Samac, zapravo, dvostruki epilog. To je epilog jedne satiričarske karijere koja se superiorno izrugivala onovremenoj Partiji, i koja je, i pored represivnih mera oficijelnih organa vlasti, mogla računati na neku vrstu podzemnog, neoficijelnog razumevanja i saučesništva običnog čitaoca. Pa ipak, i pored povremenih zanimljivih flashback-ova, Samac fiksira vreme nakon što je ta Partija gotovo odjednom postala prošlost, a da satiričar nikakvu slast pobede u međuvremenu nije osetio. Zajedno sa Partijom, nestali su i njegovi čitaoci. A usamljeni satiričar nije satiričar. Umesto takve, satiričarske egzistencije, Kaporov junak piše kuvar za samce, i to je, na prvi pogled, ironični pokušaj da se dodirne bilo kakva stvarnost pa i stvarnost autsajdera, ali ne stipendiranog, već onoga čije su galije i drugovi bespovratno izgubljeni.

Najdublji uvid Samca, međutim, proizilazi iz jednog drugog epiloga, epiloga satire kao takve. Jer, ako satira možda više nije moguća - a Kapor na najboljim mestima svog teksta dotiče tu spoznaju - ne znači li to da je književnost konačno prognana iz aktuelnog i stvarnog. Ako neko smatra da joj tu nikada ni je bilo ni mesto, neka se se seti kako Dante u Komediji jednim okom gleda na nebo, a drugim na zemlju, ili kako Rable, pišući o svojim džinovima upravo satirom, dakle, pričom o aktuelnom, fiksira ono što je nadvremeno i nadaktuelno u eposi: mi i danas živimo u eposi Vidljivog, Velikog i Brojnog.

Sudbina satire, dakle, sudbina jednog načina pisanja, ali i čitanja, ipak nije ono čemu Kapor posvećuje najviše prostora u ovom romanu. Zašto je to tako? Možda upravo zato što se pred piscem Samca, ukazala nedoumica između dve vrste priče: one koja se napaja smrću (satire) i one koja se napaja životom, a to je sama satira. Kapor je izabrao drugu mogućnost, a nepretencioznost autorove intencije učinila je da žaoka satire ovde pogodi jedan benigni cilj: instituciju provincijalnih književnih nagrada. Koristeći jednu takvu nagradu za životno delo, Kapor je očigledno želeo da prikaže dubinu pada njenog laureata, penzionisanog satiričara, jer je i sama nagrada kao znak tzv. društvenog prihvatanja ovde degradirana koliko mestom nagrađivanja (provincija) toliko i karikaturalnim likovima koji nagrađuju. Da li je to simbol konačnog kraja? Možda, ali to je i slabiji deo ovog romana, upravo zato što ne nudi ništa više od žanr-slike „književnosti u provinciji”, i mada na pojedinim mestima u njoj možemo prepoznati parabolu društva, za pravu satiru to je odveć malo, i to ne samo zbog stereotipnog karaktera te slike, već i zbog svesti da se u ovoj autoironiji oseća nemoć satire da ode dalje od svojih prethodnika (čiji je vođa Domanović, a jazavac Kočić). Ipak, taj zadatak Kapor sebi, čini se, nije ni postavio. Ovo je, ipak, knjiga koja svoju snagu crpi na drugoj strani.

Andrej Tarkovski: "Stalker"

Metafora ljudskog života
Tri lika:
Pisac, Naučnik i Stalker. Prva dvojica obični ljudi, dok je Stalker bozji sluga. Zašto je po meni Tarkovski uzeo baš ta dva zanimanja?

Prvi, pisac je naravno predstavnik onog duhovnog , a drugi naučnik materijalnog, prvi božjeg a drugi naučnog smisla.

Sasvim je dovoljno da se ova životna avantura obeleži ovom dvojicom predstavnika ljudskog roda, a putovanje protiče tako što Stalker ovoj dvojici objašnjava "zonu", opominje ih na opasnosti koja ona ima i zadovoljstvima koja ona pruža.

Tokom celog tog puta umetnik i naučnik suočeni su sa stalnom opasnošću i strahovima od nepoznatog, pa ih iz tog razloga Stalker stalno iskušava određujući "dobrovoljce" za dalje krčenje puta u nepoznato.

-mala digresija-

Na početku filma mislio sam da je ovo jedna od varijanti "crnog talasa", međutim kako je film sve više odmicao, stvorio sam sliku nečega što je apstraktno, a u isto vreme i jednostavno tako da ta kontradiktornost čini ovu viziju jedinom i neponovljivom, jer Tarkovski ovde ne kritikuje kao što su to radili naši "crni", dakle beda i besmisao kroz vizuru jednog čoveka sa dna društvene lestvice, već sagledava ljudski rod u jednom sasvim neobičnom putovanju, kroz sve njihove uspone, padove, hrabrosti, strahove, praćeni nekim nevestastvenim očima, kroz koje i mi zavirujemo.

Gledajući likove, saznajemo koliko su oni jadni, slabi, bezvoljni, zastrašeni i nesposobni, jer došavši do samog kraja puta, do jedinstvenog cilja gde će se njihove želje ostvariti, oni posustaju nalazeći neka jeftina opravdanja i gube veru prekrivajući svoje strahove.

U tom trenutku oni napadaju onog koji ih je doveo tu, onog koji im pruža ruku i pomoć, koji im pruža smisao, koji želi da makar malo nabaci boje na njihove sive i izbledele živote i koji na kraju gubi tu bitku, svestan da njegove poruke ne dopiru do onih koji ih ne mogu ili ne žele čuti.

Taj prostor, ta soba, koji je njihov krajnji cilj, za pisca i naučnika, ostaće nedotaknuti, jer oni nemaju vere a ni razumevanja pa čak ni želja, zato hoće da ga unište svako na svoj način.

Naučnik aktiviranjem bombe, a pisac pogrdnim monolozima, udružujući se protiv Stalkera.

Vrlo ljudski.

Gledano sa čisto trivijalne strane, “Zona” i “soba” su bez sumnje stvarni tj. fizički prisutni, ali se postavlja pitanje, šta one predstavljaju zapravo: -zapuštene lavirintske rusevine ili -tajanstveno mesto koje ispunjava najskrivenije želje?

E, to je ono što nam veličanstveni Tarkovski nikad nije otkrio, a o čemu bismo mi morali stvarati sopstvene iluzije da bi došli do poruke.

Po mom mišljenju to je mesto u našem životu, koje ako smo sitni i nebitni nikada nećemo otkriti, za taj korak duša bi nam trebala biti još malo skuplja, a naše sopstveno klupče bačeno malo dalje.

Jedno je za mene sigurno ------> Svako ima svog Stalkera…onog koji nas vodi, iskušava, spašava i boji, a ako mi budemo čvrsto držali za ruku svog sopstvenog, dotaći ćemo onu sobu koju nam Tarkovski nije dozvolio da dotaknemo. . .

a tada nam već želje neće biti potrebne

"DNEVNIK CHE GUEVARE" WALTERA SALLESA

PRIČA O KONTINENTIMA



Godine 1947. Jack Kerouac je krenuo na 5000 kilometara dug put od Istočne do Zapadne obale Sjedinjenih Država. Ljeta 1952. Ernesto Guevara de la Serna krenuo je na 125.000 kilometara dug put Južnom Amerikom od Buenos Airesa preko Patagonije, Čilea, Perua do Venezuele. Kerouac je putovao automobilom i stopom, a Ernesto je sa svojim prijateljem Albertom Granadom kontinent proputovao motorom, brodom i splavom, propješačivši dobar dio Čilea i Perua. Kerouacu su klimaksi putovanja bili jazz koncerti, tulumi, pijanke i eksperimentiranje s drogom. Guevari je klimaks putovanja bilo upoznavanja bijede kontinenta, i voluntaristički rad na otoku gubavaca. Sjevernoamerikanac je nakon svojeg putovanja postao pisac; Južnoamerikanac je postao revolucionar... Da ih zamijenimo, jednog pošaljemo u Južnu, a drugog u Sjevernu Ameriku, možda bi Che postao pisac, a Kerouac revolucionar. Jer ovo je priča o kontinentima, a ne o Jacku Kerouacu i Ernestu Che Guevari.

Uz sve kubanske murale i sve majice sa svojim likom zadnje što Che Guevari treba jest ikonografski film: kristoliki portret revolucionara u mladosti. "Dnevnik Che Guevare" ima tu tendenciju sakralizacije komunističke ikone. Che je nepodnošljivo iskren, izvanredno čvrst, socijalno hipersenzibilan... On će doslovno i simbolično preplivati opasnu rijeku koja dijeli zdrave od bolesnih, i staviti se na stranu bolesnih, slabih i nemoćnih. No, Walter Sallesov film nije priča o Che Guevari, već o vremenu i kontinentu u kojem se postaje Che Guevara. Student medicine i njegov prijatelj putovanje su započeli zbog avanture. Na kraju, ono će se pretvoriti u životnu prijelomnicu; u doživljaj razočaranja sa svijetom i identifikaciju s onima koji trpe.

Da je Che (Gael Garcia Bernal) putovao kao Jack Kerouac routeom 66 od New Orleansa do Los Angelesa, doživljaj svijeta ne bi mu odredio čileanski rudar komunist koji sa ženom pješači planinskim visovima u potrazi za poslom. Iznad sakralnog portreta revolucionara, stoji još nešto - slika jednog kontinenta i njegovih ljudi.

In memoriam
M. Ilić Minimaks
Milovan Ilić Minikas je bio jedna od najvećih pop ikona sa ovog prostora, čiji je uticaj danas vidljiviji nego ikada.


Pre dva dana preminuo je u bolnici u Padovi, gde se oporavljao posle komplikovane transplatacije jetre. Kao velika zvezda nije imao mira ni u svojim poslednjim danima, mediji su pratili njegovu životnu dramu. Pre kratkog vremena umrla mu je druga supruga Biljana.

Zabava i smeh bili su njegovo zanimanje. Surovo hladnog tona neprekidno je izbacivao nove i nove viceve i šale, dok su se oko njega svi valjali od smeha. Retko kad je neko uspevao njega da zasmeje. Ipak, skoro tri decenije bio je neprikosnoveni kralj domaće estrade. Njegove emisije kao što su ¨Od glave do pete¨ ili ¨Minimaksovizija¨ bile su godinama ubedljivo najgledanije televizijske emisije. Šljašteća glamur ikonografija bila je njegov recept za dobar šaljivi tok šou. Nasmejane zvezde estrade, folkeri i rokeri, smenjivali su se na njegovom estradnom kauču, gde su kao kod nekog psihijatra šamana otvarali svoje bolne duše na zabavan način. Minimaks je uz nekoliko mudrih TV urednika i reditelja zapravo skriveni tvorac jugo estrade, čiji je finalni domet mega popularnost projekata zvanih ZAM, Tv Pink ili Grand Parada. Lično je forsirao na medijima lepe, zgodne pevačice kao što su Lepa Brena, Dara Buba Mara, Snežana Babić Sneki, Ksenija Pajčin, Nives Celzijus, itd.


Vladimir Đurić Đura

Peti oktobar je obmanuo srpski narod
Dobrica Ćosić

Služiti politici ili prezirati politiku, slično je služiti novcu ili prezirati novac; svejedno je: ostaje se u zavisnosti politike i novca

Što su Vas ideolozi više napadali - Vi ste više čitani. Kako danas uopšte tumačite odnos književnosti i politike?

- Svoje romane pisao sam u ideološkom društvu i ideološkom veku. Poredak se promenio, ideologije dvadesetog veka su napuštene ili su u depresiji; ali se odnos politike i književnosti u suštini međusobnog uslovljavanja nije promenio, jer se uloga politike u ljudskoj sudbini nije promenila.

Totalitarne ideologije boljševizma smenjene su ideologijama totalitarne demokratije, ideologijom ljudskih prava i globalizma, pa je pisac sa humanističkim i etičkim integritetom primoran da se određuje ideološki i kada nastupa antiideološki. Mnogi domaći pisci danas smatraju da politika nije književna tema. Ja mislim drukčije. Politika je od antike do današnjih dana bila tema književnosti jer je u ljudskom bivstvovanju ponekad i sudbinski činilac, pa je samo pitanje dara i književnog postupka da se ona prevede u antropološku i psihološku sferu i negacijom ili afirmacijom dramski tematizuje u književnoj strukturi.

Reč je, dakle, o idejama i njihovoj estetičkoj, poetičkoj upotrebi. I sve dok ljude egzistencijalno uslovljava politika, dok im je ona strast, patnja i volja za moć, književnost će se uvek baviti politikom, kao što će se politika svagda zanimati za književnost ako joj smeta ili koristi. Za mene je problem politike u književnosti oduvek bio problem slobode lične i kolektivne.

Postmodernisti Vas, izgleda, namerno nisu razumeli. Taman kada su oglasili "kraj istorije", istorija nas je, orvelovski izopačeno, pritisnula?

- To je isključivo njihov problem. Ja, inače, razlikujem postmodernističke ideologije od postmodernističkih stvaralaca. O srpskim postmodernističkim ideolozima, koji su uglavnom epigoni, mislim isto što mislim o svim drugim ideolozima: oni su redukacioni. A darovite posmodernističke pisce koji tragaju za novi m izrazom, uvažavam: oni su prirodni sledbenici autogeneze književne forme. Ta autogeneza sama po sebi ne predstavlja progres umetnosti, ali predstavlja stvaralačku promenu koja korespondira sa ljudskom prirodom i duhovno-civilizacijskom konstelacijom.

Za mnoge je bilo iznenađenje kada ste se učlanili u "Otpor". Da li je to bio izraz protesta u tom vremenu ili nešto drugo?

- Dao sam podršku onom Otporu za koji sam verovao da predstavlja pokret mlade generacije koja je spremna da se bori za demokratski i civilizacijski preporod Srbije. I tom nadom sam javno uslovio svoju podršku Otporu. Tada nisam znao da je Otpor filijala CIA, peta kolona američkog hegemonizma. I to dobro plaćena. Verujem da su mnogi mladi ljudi obmanuti beogradskim i srpskim "Otporom". Nadam se da se ta politička manipulacija za svagda moralno kompromitovala.

Šta je 5. oktobar značio za Vas, a šta za srpski narod? Vidi li se to danas?

- Preteško pitanje za ovakav razgovor. Tada, u samom zbivanju, izborima i demonstracijama, u samom činu opozicije 5. oktobra 2000. godine, verovao sam da je to demokratska revolucija izvedena bez prolivanja krvi blagodareći patriotskoj svesti vojske i policije. Međutim, i ta "revolucija" obmanula je srpski narod. Jedan rđav režim zamenjen je, takođe, rđavim režimom. Ta nova vlast jeste ukinula spoljnu blokadu Srbije i liberalizovala informacijsku oblast, ali nije ni u čemu bitnom promenila kriminalizovani poredak, niti je unapredila ekonomiju, prosvetu, pravosuđe, zdravstvo, zakone.

U nekim oblastima je vidno i nazadovanje. Pristanak na Solanin projekat virtualne državne zajednice sa Crnom Gorom, predstavlja gubitak istorijskog vremena u konstituisanju srpske države i motivacijsku osnovu za razbuktavanje crnogorskog separatizma i dukljanskog, ustaškog antisrpstva. Srbija je danas kao država u katastrofalnom položaju. Snage preporoda su nejake i neorganizovane. Nazadnjaci i profiteri "tranzicije" dominiraju na političkoj pozornici Srbije. Sa ekonomskom bedom, nered je u gl avama i dušama ljudi.

Kada ste došli na mesto predsednika države, oni koji se sećaju šta je bilo tih dana, kažu da ste tada sprečili građanski rat u zemlji. Da li je tada, možda, trebalo da osnujete stranku? - Da mi je politika bila osnovni životni smisao, trebalo je da sa svojim prijateljima iz opozicije osnujem socijaldemokratsku stranku 1989, kada mi je to predlagao Vili Brant. A da sam to učinio 1992. godine, ne verujem da bih mogao značajnije da utičem na političku sudbinu Srbije. Zašto sam se 1992. prihvatio dužnosti predsednika SR Jugoslavije, i zašto se nisam kandidovao za predsednika Srbije na decembarskim izborima koje sam raspisao, objašnjavam u Piščevim zapisima 1992-1993.

Kad pogledate u policu knjiga koje ste napisali, osećate li da ste svoju energiju pravilno usmerili, da ste se, koliko je čoveku dato, realizovali? Da li su Vas Vaše knjige utešile?

- Napisao sam ono što sam morao i mogao. Nisam stigao da napišem još tri zamišljena romana i legendu o Svetom Maksimu Kapsokaliviti, svetogorskom monahu iz 14. veka koji je po Atosu gradio i palio svoje sagrađene crkve.

Ne patim što ne stigoh da ostvarim te zamisli. Meni je vreme obilato darovalo dramatične sižee, značajne, velike ideje, zanimljive i tragične ljude za romansijersku transpoziciju. Da li su svi moji romani dobri? Ne znam i ne brinem o tome. Ne odričem se nijedne svoje knjige. Sve su one bile izraz moje duše, moći i uslova u kojima sam živeo i radio. A ja sam naporno i opasno živeo.

Razgovor vodio Radoslav Bratić

Kao i ljubavi, neka mesta se izližu od upotrebe
Momo Kapor

Dubrovnik je lepa scenografija koja je ostala bez glumaca. Sve što znam o provinciji, naučio sam od Čehova Kolekciju "The best of Momo Kapor" upravo danas objaviće izdavačka kuća "Dereta". Jedini autentični hit pisac (izvan ideoloških i nacionalnih priča) u (pra)staroj Jugoslaviji, onaj čija je pozadina bila Dubrovnik, Njujork, svet, danas kaže da mu je sve to malo dosadilo. Da se zaljubio u slatko od trešanja i u Taru. I dalje proigrava lakoću, u koju ne morate da poverujete, i priča o svojim bivšim ljubavima.

Kakva je razlika između Mokre Gore i Dubrovnika?

- Znate šta, kao i ljubavi, neka mesta se potroše. Izliže im se smisao od upotrebe. Što se tiče Dubrovnika, moj otac je živeo tamo, tamo je i umro, i moja stara tetka. Mene su još pre Drugog svetskog rata vodili u Dubrovnik, dosta vremena sam poklonio tom gradu. E pa, lepota tog grada bili su i ljudi koji su dolazili. Dolazili su Beograđani, zbog kojih su opet dolazili Zagrepčani, da bi se tamo videli, a zbog ove dve grupe dolazile su i Sarajlije. I ostatak Jugoslavije.

I kada su Beograđani prestali da dolaze, prestali su i oni fini Zagrepčani, naročito oni koji žive po svetu. Mislim da je taj grad izgubio svoj osnovni smisao druženja i lepotu - u ljudima. U isto vreme, nikada nisam bio u Sevilji, u Singapuru, na milion mesta na kojima sam morao da budem. I sada sam počeo malo njih da obilazim. Ima mnogo gradova kojima nisam ništa poklonio, ništa nisam dao.

Ako se dobro sećam, Vaše knjige je prvi objavljivao Zagreb?

- Molim? A, ne. Znate, ja se bavim novinarstvom od 16. godine i objavljivao sam mnogo pre nego što se pojavio Zagreb. Što se tiče romana, Zagreb je prvi. Ali, da li znate ko je izdao Anu Karenjinu?

Nemam pojma.

- A je li znate ko je napisao?

????

- Vidite da je grof Lav Nikolajevič učinio uslugu izdavaču, za koga ne znate kako se zove. A ne izdavač grofu Lavu Nikolajeviču Tolstoju. Inače, "Ruska misao" je objavljivala roman.

A zašto Vam Beograd nije "učinio"?
- To je bila moja strategija. Prilično sam se bavio onim što se danas zove pablik rilejšen, i to sam radio u "Jugoslavija publiku" dugo pre nego što mi je objavljen prvi roman, pa mi je to zanat. Zbog toga sam i prihvatio poziv izdavača iz Zagreba. Da ovde ne bih smetao drugim piscima i izazivao njihovu zavist. A u Zagrebu su imali samo moje knjige, ali ne i mene, tako da ja nisam izazivao nikakvu netrpeljivost. Naprotiv, vrlo su me voleli u Zagrebu.

Kada dođu ova Sabrana, Izabrana dela, The best of, slede nepristojna pitanja tipa jeste li nešto propustili...

- Mrzim te reči bestof, bekgraund... Ne, toliko je tih američkih reči ušlo u naš život da je to nepodnošljivo. Držim se starog pravila da je put u istoriju književnosti zastrt sa obe strane grobovima bestselera. Bestseler za mene nije nikakva pohvala, više je uvreda.

Zašto?

- To je prvo laž, ako je bestseler knjiga objavljena u dvadesetak hiljada primeraka, onda je to zaista uvredljivo. Evo imam knjigu Sidnija Šeldona na stepeništu, na čijem omotu piše da je roman prodat u 240 miliona primeraka. I sada kada me u svetu domaćin predstavi kao bestseler pisca, ja propadnem u zemlju, jer me onda kolege pitaju koliki su mi tiraži. Onda obično slažem duplo i kažem 40 hiljada. Onda oni misle da je lokalno izdanje za Univerzitet na kome predajem. Što sam stariji sve više volim knjige od sto primeraka.

Ali to može sebi da dozvoli Momo Kapor?

- Pa dobro, ali i svako ko bude imao hiljade i hiljade, doći će na ovo isto. To vam je isto i sa Mokrom Gorom. Da bi vam se dopala Mokra Gora, morate pre toga da vidite svet. Da bi zavoleli tiraže od sto primeraka, morate da objavite hiljade i hiljade. Iz te vizure se dobije prava vrednost mesta koje ste zapostavljali ili ste prolazili pored njih ravnodušni. Ja sam pre nekoliko godina otkrio Taru, bilo me je sramota da nikada nisam bio u Kremni. A, šta kažete, imate 35 godina? Već nova generacija mondijalista otporna na DDT.

A vi ste otporni na DVD. Uostalom ko je ovde toliko pričao o Njujorku, džezu?

- Pre godinu dana sam snimio dokumentarac za JAT o Njujorku "Njujork po ljudskoj meri". Zločinac se vraća na mesto zločina. Snimio sam "Doručak kod Tifanija". Kupio sam viršlu na ulici i pojeo je kod Tifanija. Jer, to je stara priča o tome šta su provincijalci u stanju da urade. Kada smo čuli za knjigu "Doručak kod Tifanija", mi smo pomislili da je to neki specijalizovan restoran za doručak i kada sam otišao prvi put u Njujork, prvo kod Tifanija, kad vidim da je to zlatara. I ja se naljutim i kupim kod Grka na ulici kobasicu sa kupusom i uđem da je pojedem kod Tifanija.

Da Vam nije malo naporna ta iznuđena lakoća?

- Ma ne, radim samo ono što volim. Evo, recimo, odlazim često i u Frankfurt, tamo ima nekoliko muzeja sa nekim od najlepših slika, meni najvažnijih. Ma znate šta, svet mi je postao dosadan. Zaljubio sam se poslednje decenije u nešto što sam ovde imao pred nosom, a nisam video.

Na primer, kada se probudite ujutro u nekoj palanci kod domaćina, finog malograđanskog ušuškanog sveta, i kada dobijete slatko od trešanja u maloj staklenki i čašu vode sa rakijom. To nema nigde, nisam video zemlju u kojoj se ujutro dobije slatko. Dobijete džem, ali onaj upakovani, ne znam ni kako da ga otpakujem. Imam problem sa svim pakovanjima. Sa kikirikijem, sa jogurtom se uvek isprskam.

Ništa vam ne verujem, je li mogu?

- Znate šta je slatko od ruža? Koliko sam vaspitan na američkoj književnosti 20. veka, toliko sam i na ruskoj 19. Sve što sam naučio o provinciji naučio sam od Čehova. A kod nas je provinciju opisao u takozvanoj kultnoj knjizi Radomir Konstantinović. Jer ono što je taj čovek napisao o Titu to je remek-delo beščašća.

Pravo na vlastiti plamen ludila
Autor Mirjana Jurišić





Naslovnu junakinju još jedne svoje svjetske uspješnice, "Veronika je odlučila umrijeti", brazilski je pisac Paulo Coelho nastanio u Ljubljani devedesetih godina; smjestio ju je u azil za umobolne u kojem provodi pet-šest posljednjih dana života koliko joj je preostalo nakon pokušaja samoubojstva prevelikom dozom tableta. Na psihijatrijskom liječenju Veronika se upoznaje s jednom Srpkinjom udanom za Slovenca, te sa shizofrenim sinom slovenskoga veleposlanika dugoga diplomatskog staža u službi bivše Jugoslavije...
Ti su elementi iz tada prepoznatljive (i) naše aktualnosti Coelhov roman učinili još bližim čitateljstvu s hrvatskih prostora, pa nije neobično da je pisac za gostovanja u Zagrebu u početku 2000. godine, predstavljajući "Veroniku", u Muzej "Mimara" privukao nekoliko tisuća posjetitelja od kojih je većina morala ostati pred vratima. Roman se pokazao iznimno uspješnim i u knjižarama, a novi će ga čitatelji moći od sutra čitati u novoj knjizi Večernjakove biblioteke (u prijevodu Nine Lanović).

Premda, dakle, lociran u malu srednjoeuropsku zemlju koja je tek tih godina stjecala državni identitet, roman "Veronika je odlučila umrijeti", o junakinji koja zbog krize osobnog identiteta diže ruku na sebe, prema riječima samoga autora, mogao se zbivati bilo gdje u svijetu, jer "Veronika je arhetip osobe kojoj je život dosadio". Roman podržava ideju da čovjek uvijek mora nastojati biti svoj, ne stidjeti se što je drukčiji od drugih, ići u susret ostvarenju svoga sna... "Morate živjeti kao normalna osoba", objašnjava Coelho, "ali morate sačuvati i tajni plamen ludila u svom srcu".

Pisac koji je tek trebalo da doleti
Vladimir Tasić

Nakon što je proglašen ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade počela je potera za piscem koji je tek trebalo da doleti odnekud sa istočne obale Kanade. Jedan takav njegov dolazak kada je proveo duže vreme u svom gradu postakao ga je da piše roman za koji je dobio NIN-ovu nagradu "Kiša i hartija".

Vladimir Tasić: Neke stvari su potpuno očigledne, vrsta kulturnog šoka koja je očigledna za mene je ono što se promoviše kao nešto interesantno i vredno pažnje meni je ovde u velikom broju slučajeva izgledalo malo preterano, ne znam kako bih to rekao, estradno. Čovek se odvikne od nekih potpuno običnih situacija, na primer vožnja jedna kompletna dezorganizacija u saobraćaju i što ima nekog efekta na svakodnevni život. To sada govorim o nekim potpuno minimalnim stvarima koje su ipak deo percepcije.

Kulturni šok je delom to, drugim delom naravno onda tu postoji neka politička komponenta. Znači sve je to bio deo nekog šoka. A s druge strane, ove stvari koje sam rekao su znači neke negativne i onda opet postoji neki pozitivni deo kulturnog šoka koji se sastojao uglavnom od tog nekog uživanja u nekoj vitalnosti života, tu ipak postoji jedna scena koja se ne vidi, ona je malo potisnuta ali ona postoji.

Čovek kada malo zagrebe vidi da se razne stvari dešavaju, ljudi rade neke stvari, rade ih dobro, poznaju, mnogo toga zanimljivog sam čuo od ljudi za to vreme dok sam bio u Novom Sadu naučio sam o stvarima o kojima bih ja pošto živim na Zapadu trebalo da znam više. Međutim, ljudi prate muziku, prate događaje, filmove, čak neke vrlo marginalne stvari u stripu i onda mi pričaju o tome, dobro onda prosto kao naučio sam nešto. To je bilo sjajno.

U tom nekom premošćavanju tih polariteta dođe do malog šoka. To je meni bilo zanimljivo. Još jedna stvar je zanimljiva, kao socijalni fenomen, uopšte taj odlazak, ideja povratka, zašto se ljudi ne vraćaju. To je fenomen i ljudi su tužni i osećaju potrebu da nekoga upoznaju. Zaista kad vam priđe čovek koji vas uopšte ne poznaje i oseti potrebu da po deli taj podatak sa vama to je dosta potresno u stvari bilo za mene. Sve je to deo te priče koja je na neki način ušla u "Kišu i hartiju".

Moj se mozak odlio nešto ranije pre onog velikog talasa 90-ih. Ja sam u stvari otišao '88. i zapravo apsolutno nisam imao nikakvu nameru da ostajem u Kanadi ili na bilo kom drugom mestu, otišao sam na postdiplomske studije i sve do poslednjeg trenutka sam verovao da se vraćam u Novi Sad i da ću tu raditi na fakultetu. Tu zaista nije bilo apsolutno nikakve namere.

Prošlo je četiri godine postdiplomskih studija, to je već bila '92. Onda su stvari ovde bile mnogo drugačije, to svi znaju, ljudi koji su ovde bili mnogo bolje od mene a meni su se ukazale neke druge prilike oko izbora hoćeš li da ideš na postdoktorske studije u Okrsford ili ćeš da ideš na neki front... to je meni onako potpuno bezveze pitanje tako da sam ostao. Zašto sam šesnaest godina proveo tamo to je interesantnije pitanje na koje ja u stvari ne znam odgovor. Čovek nekako, vreme ga nosi, donosi neke odluke i na kraju se navikne.

Uvek postoji ta neka ideja povratka. Naravno to se vidi i u knjigama, posebno u "Kiši i hartiji". O tome ja razmišljam, ali s druge strane svestan sam i u mom slučaju i u slučaju mnogih drugih ljudi koji su tamo duže vremena da svi pričamo o tome ali nekako se ne ostvaruje ili bar ne...

Ali niko se ne upušta u to.

Vladimir Tasić: Da, da, to je zanimljiv fenomen a ja nažalost ne mogu tačno da opišem zašto. Ja jednostavno u svom slučaju mogu da kažem eto navikao sam se na neke stvari.

Kako kod nas vladaju predrasude o svemu tako je i čudno da matematičar piše knjige.

Vladimir Tasić: Najjednostavnije ja sam uvek pokušavao, e sad kako sam se opredelio da objavim, dosta slučajno, ja sam već imao dosta godina kada je došlo do toga da sam napisao neke priče kada sam bio u Engleskoj i neki ljudi su mi reklil - bilo bi zgodno da probaš to da objaviš ali pošto imaš 30 godina sad ti je poslednja šansa u ediciji prva knji ga Matice srpske pošto oni objavljuju samo neobjavljene autore do 30 godina tako da sam ja uhvatio poslednji voz.

Ljudi su me toliko puta pitali kako to da ti kao matematičar pišeš knjige, to je nemoguće. Ja sam zapravo tehnički gledano što vi kažete običan matematičar, dakle bavim se... moj doktorat je iz algebre, znači potpuno jedna onako suvoparna stvar za radio. Činjenica je da kod nas postoji neki stereotip idealnog pisca koji je boemčina.

Uvek je mrtav pijan u kafani ali stvara genijalna dela.

Vladimir Tasić: Otprilike, to i jeste neki romantički mit, nije to samo kod nas, ali kada pogledate šta je jedan Sabato koji je bio ja mislim fizičar ako se ne varam Vasili Grosman hemičar ako se ne varam. Imate mnogo ljudi koji su došli sa te racionalne strane i pisali sjajne knjige.

Davno, 80-ih godina Tasić je bio deo gradske scene u Novom Sadu.

Vladimir Tasić: Naravno učestvovao sam u nekim stvarima, u to vreme svirao sam u grupi Grad koja je nastupala zajedno sa još nekim bendovima koji su kasnije nastavili da rade i mnogo bolje stvari uradili nego što je Grad uradio. Obojeni program, Luna na primer, to je bilo jedno sjajno društvo ljudi koji su zaista verovali da vredi raditi neke takve stvari.

Postojala je neka takva ideja, neki senzibilitet da je to nekako bitno za ono što smo mi zamišljali kao Grad. U mojoj prozi se to ne vidi možda u početku zato što sam ja to naprosto smatrao očiglednim. Ovako što više vreme prolazi sad mi se čini da to više nije tako očigledno i da to treba pisati, da to treba da uđe nekako u tekst.

Te kulture je zapravo neko poštovanje prema onom marginalnom što je meni bilo uvek važno dok sam bio deo te priče, da se zapravo poštuje i ono što nije mejn strim. Ono što je meni, kada bi trebalo da sažmem u jednu rečenicu šta je tu meni najvažnije bilo i ostalo, to je ta neka otvorenost prema svetu. To ujedno i objašnjava zašto je to potisnuto. Ovde se mnoge druge stvari nameću prosto svojim sveprisustvom.
< br> Na univerzitetu u Nju Bransviku studenti ne mogu da gube nastavu pa se Tasić uskoro vraća u Kanadu. Osim nagrađene knjige "Kiša i hartija" objavio je i roman "Oproštajni dar", dve knjige priča "Pseudologija fantastike" i "Radost brodolomnika" i knjigu "Matematika i koren postmoderne misli".

Jelena Kikić

Pravi mislilac dvadesetog vijeka

Oca nije upoznao, mati mu je bila nepismena. Najmlađi je dobitnik Nobelove nagrade za književnost ikada. On je ključni mislilac dvadesetog stoljeća: Albert Camus



Albert Camus je studirao filozofiju, no u njegovom su razvoju veliku ulogu također odigrali teatar i nogomet
Poe i četiri uvjeta za sreću
1) Život na svježem zraku
2) Ljubav nekog bića
3) Ravnodušnost prema bilo kakvoj ambiciji
4) Stvaranje
A. Camus: Carnets

Sizifa treba da sebi predstavimo kao sretnog.
A. Camus: Mit o Sizifu

U jednom svom eseju Brodski piše: "Vizuelna strana života uvijek mi je više značila od njegovog sadržaja. Fotografiju Samuela Becketta sam, na primjer, zavolio mnogo prije nego što sam pročitao i jedan red koji je napisao."

Nije mi stran ovakav brodskijanski interes za fizički izgled pisca, naročito ako su u pitanju pisci što su živjeli prije sveopće manije fotografiranja. Čini se da svaki od tih velikih pisaca ima jednu kanonsku fotografiju. Postoji ona slika Kafke na kojoj gleda u objektiv velikim očima punim neke metafizičke tjeskobe; postoji onaj blijedi mršavi bradati Dostojevski u teškoj kaputini s velikom kragnom, s dugoprstim rukama prekriženim na koljenu i odsutnim pogledom; postoji onaj smrknuti Baudelaire s čudnovato visokim čelom, ispupčenom donjom usnom i dvije ukošene bore što sijeku rub obraza, s golim vratom, glomaznom mašnom i bijelom okruglom kragnom.

Ipak, samo sam jednog pisca zavolio preko fotografije i prije nego sam ga čitao: Alberta Camusa.

O fotografiji Ta kanonska (barem za mene) Camusova fotografija izgleda otprilike ovako. Pisac je u tamnom kaputu (montgomercu) s frajerski podignutom kragnom, lice mu vidimo u poluprofilu: visoko čelo s ozbiljnim borama na sredini, oštra crna kosa začešljana naviše, guste obrve i tamne prodorne oči, izrazit nos, izbrijani obrazi, nausnica i brada, grimasa poluosmijeha, cigareta što viri iz lijevog kuta jedva otvorenih usta.

Imao sam deset ili dvanaest godina kad sam prvi put vidio tu sliku i ona je u potpunosti odudarala od djetinjske vizije tipičnog izgleda za jednog pisca. Jer, kad si dijete, misliš da je tipični pisac neki smotani cvikeraš, neko poput Sartrea, dok je Camus izgledao više kao glumac (da je zbilja bio i glumac saznat ću tek kasnije), kao Humphrey Bogart u ulozi Ricka iz Casablance ili Marlowea iz Velikog sna.

Ubrzo sam otkrio da je Camusovo djelo slično svom tvorcu: hrabro, ozbiljno i lijepo. Albert Camus zbilja je bio, kako reče Drago Jančar, pravi mislilac dvadesetog stoljeća. Poredeći Sartrea i Camusa, Jančar veli da se Sartreov angažman zbog njegove samodopadljivosti pretvorio u dnevni aktivizam, a da Camusov angažman ima smisla upravo zato što je cijelo vrijeme svjestan svog vlastitog apsurda.

Apsurd Prisjetimo se biografije čovjeka koji je riječ apsurd učinio "svojom" na način na koji je Kafka "prisvojio" riječ proces. Albert Camus je rođen sedmog novembra 1913. godine u Mondoviju, u Alžiru. Otac mu je umro za vrijeme Prvog svjetskog rata. Mati ga je teškim radom othranila i iškolovala.

Djetinjstvo i mladost bili su mu siromašni, ali sunce i more ipak su ih učinili blistavim. Camus je studirao filozofiju, no u njegovom su razvoju veliku ulogu također odigrali teatar i nogomet. Usprkos siromaštvu, Camus u mladosti i relativno često putuje. Njegove prve knjige zapravo i jesu svojevrsni lirski putopisi (Pirovanje). Pravu slavu, međutim, Camus stiče s kratkim romanom Stranac, prvotno objavljenim 1942. godine. Iste godine Camus objavljuje i Mit o Sizifu, fascinantan filozofski esej, koji je u isto vrijeme i svojevrstan komentar romana Stranac i jedna od najljepših (možda i najljepša!) nonfiction knjiga napisanih u dvadesetom stoljeću.

Neki kasniji romani (Kuga, Pad) možda i jesu bolji od Stranca, ali nijedna kasnija esejistička Camusova knjiga ne može se ipak mjeriti sa Mitom o Sizifu. Inače, u vrijeme izlaska ovih dviju knjiga Camus je aktivan u francuskom pokretu otpora.

Poslije Drugog svjetskog rata Camus će se istaknuti i kao dramski pisac, a njegov Pobunjeni čovjek potaknut će polemiku sa Sartreom, jednu od najslavnijih intelektualnih polemika uopće.

Godine 1957. (tek je proslavio četrdeset i četvrti rođendan) Camus je dobio Nobelovu nagradu. Život je, činilo se, tek bio pred njim. Samo par godina kasnije, međutim, filozofa apsurda je zadesila apsurdna sudbina. Četvrtog januara 1960. godine automobil u kojem su se nalazili Michel, Janine i Ana Gallimard, njihov pas te Albert Camus, sletio je sa ceste, udario u jedan platan, zatim se odbio o drugo drvo te se raspao. Žene su ostale nepovrijeđene, pas je nestao, Michel je teško ranjen (umrijet će nakon pet dana), Camus je ostao na mjestu mrtav.

Sat u automobilu ostao je zaustavljen na 13 sati i 55 minuta. U torbi koju je Camus imao sa sobom u momentu smrti pronađen je rukopis njegovog nedovršenog romana Prvi čovjek, rukopis koji će njegova kćerka objaviti 1994. godine u izdavačkoj kući "Gallimard".

Sreća Albert Camus možda je i najveći pisac dvadesetog stoljeća. Nije doživio ni pedesetu, a ostavio je opus velik i lijep, opus neprolazne vrijednosti. Stranac je bio i ostao paradigma vrhunskog kratkog romana; Mit o Sizifu je najbolja filozofska (i u etimološkom smislu!) rasprava o problemu samoubistva; Kuga je roman što najbolje u povijesti književnosti ilustrira svako opsadno stanje.

Camusova rečenica je dragulj od jednostavnosti i ljepote. Camus je pisac bez truni pozerstva, možda najskromniji veliki pisac modernog doba, pisac što je u fudbalu i kazalištu nalazio protutežu samoći pisanja, pisac čije uživanje u suncu i moru prosto isijava iz njegovih knjiga.

Camus je u isto vrijeme hedonista i moralist, Camus je filozof i strasnik, Camus je i vrhunski stilist i angažiran pisac, Camus je najsretniji spoj homo poeticusa i homo politicusa. I makar je apsurd riječ koja se najčešće vezuje za Camusa, ključna riječ njegovog (književnog) svijeta jest ipak riječ sreća. Posljednji pridjev u Kugi i Mitu o Sizifu je identičan: sretan. Sizifa trebamo zamisliti sretnog, a kuga će svoje pacove poslati na sretan grad. A prvi Camusov roman, roman koji nije objavio za života, a koji se često smatra skicom za Stranca (glavni junak tog Ur-Stranca zove se Mersault!) nosi naslov Sretna smrt. Riječ je, dakle, o sreći.

U Camusovom se djelu ne traga za izgubljenim vremenom, nego za srećom. Ljeto, primjerice, počinje Holderlinovim motom Ali ti si rođen za bistar dan…, a završava rečenicom: "Uvijek sam imao dojam da živim na otvorenome moru, okružen prijetnjama, u srcu kraljevske sreće." Ponovo sreća! Od djetinjstva na pola puta između bijede i sunca, djetinjstva kojim je vladao divan zanos, Camus je bio tragač za srećom.

Čovjek koji je govorio: "Ovo je moj svijet i ja ne mogu živjeti mrzeći ga", morao je tragati za srećom. Potragu, odnosno život prekinula je (saobraćajna) nesreća. Bio je to oblik, bilo je to lice njegove smrti. "Ljudi umiru, oni nisu sretni", veli se u Camusovom Kaliguli.

Enki Bilal
Bilalovo „cveće zla“
Navala predstavnika medija na francuskog strip autora i reditelja našeg porekla Enki Bilala na zatvaranju njegove izložbe u Francuskom kulturnom centru, i nakon srpske premijere njegovog filma „Besmrtna“, odisala je agresijom i željom za informativnom prevlašću vizuelnih medija. Čak je i dogovoreni intervju za „Blic“ došao u pitanje!

Međutim, Bilal mi se u odsudnom trenutku pokroviteljski obratio:
- Nemoj da brineš, više volim pisanu reč i tekstove od televizijskih emisija.

Nakon trosatne gungule, u automobilu kojim se uputio na večeru sa ambasadorom Francuske u Beogradu, na kalemegdanskoj padini, nostalgično uzvikuje pružajući ruku ka jednoj zgradi u Tadeuša Košćuška.
- Eno, broj šesnaest, tamo sam se rodio i proveo detinjstvo. A onda je nakon dolaska u Pariz počela snohvatica Bilalove karijere. Komunizam i njegov pad, ratovi na Balkanu, negativne utopije tehnološkog sveta i industrijskog društva, fundamentalizam, mutirana, androidna stvarnost čoveka i planete, ekološki pomor i potpuno povlačenje politike pred terorizmom - ali i opstanak emocije. Bilalova heroina Džil nastala je pre Lare Kroft ili Nikite. Sve to ovekovečio je u svojim tablama stripa, ikonama društva bliske budućnosti. Tako je Enki Bilal postao Žil Vern modernog stripa. Njujork 2095, tema sa kojom se uhvatio u koštac u 3D filmu „Besmrtna“ (koštao je 25 miliona evra), o tajanstvenoj devojci sa kosom ofarbanom u plavo i plavim suzama, koja u Bodlerovom „Cveću zla“ nalazi emotivni oslonac, tehnološki je vrhunac njegovog rada.

Kako se desilo da nakon odlaska u Pariz, umesto Asteriksa i Obeliksa, vaš rolmodel postane delo - i to iz drugog medija - film „Odiseja u svemiru 2001.“?

- Poznanstvo sa Gosinijem bila je ulaznica za magazin „Pilot“. Bio je to jedan neprevaziđeni šaljivac, ali zaista nije imao uticaja na mene.
„Odiseja“ je bila prekretnica u istoriji filma, posebno u domenu naučne fantastike, ali i prekretnica u mom životu, jedan potpuno metafizički film. Bio sam tinejdžer impresioniran ne samo mestom dešavanja, kosmosom nego i time što je pokrenuo pitanje tajne ljudskog porekla i nastanka vrste, pokrio domen religioznosti, vere i uverenja i nagovestio ulogu visoke tehnologije, kompjuterizacije i njenih negativnih aspekata.

Kakva je bila uloga i koliki je uticaj tehnologije na vaš rad?
- Postoje dva aspekta mog rada: aspekt crtača stripa koji svoje radove izvodi u računaru i drugi, montaža, takođe u kompjuteru. Ali ceo posao crtanja i slikanja prethodno je skiciran rukom i nikad nisam koristio kompjuter ili njegovu logistiku da krenem od samog početka. Opet, kompjuter ti donosi šansu da uneseš ama baš sve elemente filmske montaže u animirani film u kome je šezdeset posto scena potpuno virtuelno.

Baveći se tekućim globalnim previranjima, gde vidite mesto umetnika u svetu danas?
- Mora se biti mutant. Svaka nova tehnologija donosi sobom i novo ponašanje, pa i umetnika. Umetnik današnjice je mirotvorački nastrojen ratnik! Na njemu je da postavi pitanja, da provocira one koji ne žele ili ne znaju da donose dobre odluke, odnosno da vode dobru politiku. Politika je diskvalifikovala današnji svet jer su političari pod kontrolom planetarnih finansijera. I šta nam je preostalo od demokratija? Samo glasanje! Nije da je beznačajno, ali nije ni dovoljno.

U svojim radovima predvideo sam fenomene poput talibana ili terorističkog napada na Njujork, primenjujući više logiku nego vizionarstvo, dok, kad je reč o Balkanu, događanja nisam mogao ni da zamislim pa je to za mene bio veliki šok i razlog za mučninu.

U vašoj „ideologiji katastrofe“ uvek ima mesta i za erotiku i ljubav. Da li će zaista ljubav preživeti u sukobu sa mutant svetom 2095?
- Pa, ne bih baš rekao da je reč o erotici u mojim radovima. Ali o senzualnosti može biti govora, o toj potrebi za drugim; o ljubavi - da. Potrebno nam je drugo (tuđe) srce! Ali to ne postavljam kao neko rešenje, više je to odbijanje prihvatanja realnosti po sebi.

Milorad Pavlovic (blic.co.yu)

MIHAIL ŠOLOHOV, SAMOUKI BARBAROGENIJE SA DONA
LJubav, revolucija i građanski rat

Teza o višedecenijskom sunovratu velike ruske književnosti posle Oktobarske revolucije i njenim nevelikim dometima posle uspostavljanja Sovjetskog Saveza, prve komunističke države na svetu, dugo je, sve dok nam Gospod nije poslao Gorbačova (jer ja više i ne sumnjam da ga je sam Bog poslao) proglašavana za osvetu nemoćnog i zavidljivog Zapada, koji eto nije birao ni sredstva ni oblasti u kojima će osporavati “novo doba” i “novog čoveka” i poništavati sve njegove blistave uspehe. Teza, dakle, koja gotovo da i nije uzimana za ozbiljnu, jer se više istraživalo ko stoji iza takvih argumentovanih ili neargumentovanih obeda i kakvi su mu “ciljevi i zadaci”, nego što se pokušavalo utvrditi da li su te valorizacije istinite, tačne, dokazive ili nedokazive… ili pak očigledno jasne. Pa tek kad su se stvari sasvim smirile i kad su i u društvenim naukama, umetnosti i književnosti popadali raznorazni berlinski zidovi, istoričarima i estetičarima književnosti je doprlo do glave ono što im je i inače na vrh jezika bilo: literatura je ogledalo života, a života, bar onog dostojnog čoveka kao privatne ličnosti, individue ili Božjeg stvora, u Sovjetskoj komunističkoj Rusiji i svud okolo diljem istočne Evrope, gotovo da nije ni bilo.
Neke nauke se možda i snalaze, pa se i obraduju večitim igrama velikih brojeva, ali književnost i umetnost uopšte organski podrazumevaju i zahtevaju izražene i izrazite individualnosti, jake ličnosti i karaktere, incidentne, a ne uniformisane životne sudbine i situacije. A svega toga u komunizmu bilo nije. Diktiran je i način odevanja i obuvanja, a da neće način govorenja, mišljenja i stvaranja. Tako da je ruska realistička proza, zasnovana na velikim uzletima tradicionalnog načina pripovedanja u XIX veku, kao zvanična, “dvorska” književnost posle Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije, pretvorena u programsku podršku gigantskim poduhvatima nove države koje su organizovali maštoviti diletantni svih profila.
Literatura je morala da brani diktaturu proletarijata u prvim decenijama mlade države, crveni teror u građanskom ratu, nacionalizaciju, kolektivizaciju, preseljavanje i premeštanje čitavih društvenih slojeva pa i etničkih zajednica iz evropskog u azijski deo Rusije, premeštanje vodenih tokova, gradnju hidrocentrala i visokih betonskih brana… Novi pravac “socijalistički realizam”, uz izvođenje svih mogućih besnih glista i ostalih kerefeka, dao je kentaurske forme kao što su “proizvodni roman”, “kolhozna i sovhozna književnost”, “traktorske pesme” i “književnost visokih prinosa”. Stizalo je to i do “električnog romana”, kao najvišeg stadijuma “naučno-tehničke književnosti”. Jer je na milionima transparenata i zastavanovi režim kratko definisan kao “komunizam = ravnopravnost radnika i seljaka + elektrifikacija svih krajeva”. Da, baš tako, sa znakom jednakosti i sa “plusom”. Da svakome bude jasno.
Zato je, i ne samo zato, Nobelova fondacija decenijama zaobilazila ruske državne pisce, a u međuvremenu nagradila jednog spoljnog (Bunjin) i jednog unutrašnjeg emigranta (Pasternak). To sa Pasternakom i “Doktorom Živagom” 1958. godine već je prevazilazilo razmere “hladnog rata” koji je upravo bio u toku, tako da laureat ne samo da nije do Stokholma ni stigao, nego je bio prinuđen da se Nobelove nagrade javno odrekne.
Ono što će se kasnije u lobiranju za Mihaila Šolohova na relaciji između Švedske i Sovjetske Rusije dešavati bolje je izostaviti, jer daleko prevazilazi sve književne razloge ili je, opet, daleko ispod njih. U svakom slučaju švedski akademici nisu imali nekog velikog izbora: u postoktobarskoj Rusiji delovala su samo tri giganta - Leonid Leonov, izvikan ni manje ni više nego za nastavljača Fjodora Dostojevskog, grofa Alekseja Tolstoja, Staljinovog pokajnika i povratnika iz emigracije sa Zapada, te samoukog barbarogenija sa Dona Mihaila Šolohova, koji je opet, ali sa mnogo više razloga, proglašavan za Tolstojevog nastavljača u pisanju novog tipa velikog “romana-reke” koji nastoji da obuhvati čoveka-pojedinca (ličnost, individuu!) a istovremeno i celo društvo u sudbonosnom istorijskom vremenu.

Obrazac za pisanje istorijskih romana

Šolohovljev roman “Tihi Don”, pisan od 1928. do 1940. godine, nije kriv što je nastajao u vremenima staljinističkim, dakle i sasvim očajnim. On je i pre Nobelove nagrade, pa i bez nje, već postao obrazac za pisanje velikog istorijskog romana u celokupnoj evropskoj književnosti. A možda i poslednje delo takvog i tolikog obima za koje je moja čitalačka generacija imala daha i živaca. A šta će biti dalje, to mi više zaista ne znamo, i ne možemo znati. Bog zna.

A vreme koje je obuhvatila tetralogija “Tihi Don” zaista je bila dostojna one Tolstojeve teme i vremena iz “Rata i mira”, što je bilo “osamsto dvanaeste, kad je ono Bonaparta na Rusa pošao bio”. Šolohovljev vremenski okvir su u “Tihom Donu” prvi svetski rat, velika revolucija i krvavi i nemilosrdni građanski rat u Rusiji, sve doživljeno i jedva preživljeno u kozačkoj sredini na reci Don, među kozacima koji su, poput Srba-krajišnika u nekadašnjoj kasnofeudalnoj spahijskoj Austrougarskoj monarhiji imali privilegije ratnika među ostalim za zemlju prikovanim seljacima i obaveze seljaka među ratničkom oficirskom nomenklaturom čvrste hijerarhije i veštog karijerizma. I, kao u “Seobama” Crnjanskog, ovim grandioznim romanom Mihaila Šolohova dominira nerazumevanje novih prilika i apsolutno nesnalaženje u novim, dotle neviđenim pa i neslućenim, nezamislivim okolnostima, gde često ne pomažu ni tradicionalno poimanje poštenja, časti i obraza, gde praiskonski nagon onih seljaka što su samo za glavu viši od svog stočnog blaga, krava, konja i volova, često pobedi i pogodi bolje nego sva naučena lukavost i prepredenost školovanih oficira, gde postoji istina za jedan dan i jednu noć, da bi već sutra, kao rosa u stepi, isparila i izvetrila.
Prvim kvartalom najvećeg ruskog romana XX veka dominiraju pojedinačne sudbine donskih kozaka i seljaka, na prvom mestu mladog Grigorija Melehova, u čijim venama teče i vrela majčina, turska, muhamedanska krv. I kroz njegovu ljubav prema rano udatoj komšinici Aksinji već u prvim taktovima uvertire daju se, baš zbog te vreline i strasti jednog Bore Stankovića, naslutiti peripetije koje, kao u holivudskoj melodrami, do kraja filma ne mogu da se završe, pa i sam tragični kraj, koji je bio neminovan, jer su veliki sukobi, kretanja i pomeranja prosto pregazili pojedinca koji naravno, u tako zanimljivim vremenima, nije mogao da odlučuje o svojoj sudbini.
U pozadini te strasne ljubavi Grigorije Melehov se koleba između kozačkog konzervativizma i privilegija s jedne strane i revolucionarnih htenja s druge, da bi, na kraju, revolucija njega odbacila, a sve zbog krutosti njenih prestavnika. Što je romanu dalo dodatno tragično obeležje. I roman koji je počeo kao ljubavni i stalno se i sinkopirano vraćao na taj pojedinačni tok Grigorijeve opsednutosti toj nagonski strastvenoj, a na kraju i sublimnoj i herojskoj komšinici Aksinji, postepeno se, kao u “kontra-zumu”, odmakao i proširio na roman o revoluciji i građanskom ratu, a da nikad nije prestao da liči na ogromnu tihu reku Don koja se nezaustavljivo valja prema ušću.

O novom romanu, međunarodnim nagradama, Kusturici, hrišćanskim uspomenama
Eva Ras

Glumica Eva Ras objavila je krajem prošle godine knjigu "Sa Evom u raj". Eva svoje knjige ne broji, kritičari se nisu potrudili da je ozbiljnije pročitaju, na listama čitanosti je još uvek zvanično nema, ali, svejedno, na književnim promocijama po Srbiji njeni čitaoci "vise kao grozdovi", a knjiga vas obuzima kao tek otkriveni, jak virus.

Da Vas citiram, šta Vam je dalo za pravo da "olajavate" svet?

- Stalno se bunim protiv licemerja da literatura i život nisu isto tkivo. Literatura i sva umetnost mora da postoji u svom vremenu, mora da prati svoje vreme. Nažalost, i ja sam dugo godina bila glupa, kasno sam se osvestila. Mada, instiktivno sam to oduvek radila, uvek sam sve crpla iz života, za svaku moju ulogu mogu da vam imenujem na koga sam se iz života ugledala.

Nikada nisam stavila prst na čelo i dala sebi ulogu velikog stvaraoca. Ipak, u knjizi "Sa Evom u raj" bitnija je rečenica da smo mi tvorevine našeg doba, pritisnuti dnevnom politikom koja nas neprekidno unakažava. Stalno smo kao neke nakaze koje ne mogu da dođu do sopstvenog postojanja, do sopstvene ličnosti. Jer, za svih mojih 64 godine smo potisnuti toliko da ja ne znam kakav je moj ukus, kakav je moj odnos prema svetu.

Nikada Vam nije bilo dobro? Zar nije postojao život i izvan politike?

- Ne, ja sam uvek bila vernik, i imam knjigu koju sam objavila 1972. godine, jer i u tim godinama, i među komunistima je bilo onih koji su dali malo vazduha. Nolit mi je objavio knjigu gde na koricama piše "Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši", sa podnaslovom - Knjiga smerne hrišćanke o jabukama.... Tada je Miloš Stambolić kao urednik to dao, ali podmestili su se Zoran Mišić i Vava Hristić, malo su me ubeđivali da to ne treba, ali objavili su i posledice su bile vrlo velike, do 1977. nisam imala drugu knjigu.

Mene nisu dirali, ali Rasa jesu

- U neku ruku komunisti su blaže žrtvovali Makavejeva nego Rasa i mene. Makavejev je bio prognan iz zemlje, izbačen. A Ras i ja nikada nismo bili ni u zatvoru, niti smo bili javno zabranjeni, ali Ras je umro u 50. godini sa trideset i dva ožiljka na srcu. To se desilo zbog velikih pritisaka što se drznuo da osnuje privatno pozorište za vreme Rankovića. Mi smo imali Teatar nacionalne drame koje je trajalo osam godina. I malo-malo, dolazimo noću kući, a Rankovićevi ljudi sede na stepenicama i odvode ga. Ujutro se on vrati kući. A ja to nemam ničim da vam dokažem. Izgledam kao luda baba kada pričam. Mene nisu dirali, ali Rasa jesu.

Nedavno ste nominovani i za nagradu Man Booker?

- Kada su mi javili, pomislila sam, blagi bože mi ipak pripadamo svetu, a celog života slušam kako nas taj svet odbacuje. I sada nam stalno pričaju kako nas taj svet odbacuje, a ja sam na spisku. Ali i Britanci su skotovi, jer ja sam i dalje na prvom mestu, ali mene su jednom izbrisali, pa su Amerikanci pitali šta se desilo, je li to zato što im se ne sviđa moje ime. Oni su samo odgovorili ne, nismo rasisti i vratili su me. I Margaret Etvud i Ruždi su "ispod" mene. Dobro je sve to jer me moji Mađari sada prvi put čitaju na engleskom. Prosto osećam, ako uopšte imamo neke misije, da vraćam dug Šandora Petefija Srbima, jer on je srpskog porekla, a svoj dar je ugradio u mađarsku kulturu. Mene je bog stvorio kao Mađaricu koja svoj dar treba da ugradi u srpsku kulturu.

A priča - san o Emiru Kusturici?

- Emir Kusturica je naše najveće kulturno dobro. Ja ne želim da imam izmišljene likove i zato je Emir dobio najlepšu ljubavnu priču. Jelte, zar nije to prava ljubavna priča. Tamo nema trećeg, nije potrebno da je tu neko treći, jer ljubav sama od sebe nestane. Ljubavi ima samo dok je pravite. Da, koji bi muškarac mogao da izmisli to, Emir je izdubio čamac kojim je otišao. I još je moju haljinu upotrebio kao jedro. I koji bi muškarac otišao na dno okeana zbog ljubavi. Stvarno, šta bi radio muškarac na mom mestu, da je ostavljen?

Kako ste došli u Beograd?

- Ovde me je dovela ljubav prema Beogradu, a ne muška ljubav. Lako sam upisala A kademiju, ne zato što sam bila vanserijski talenat već, što sam bila promućurna. Kada sam videla petsto prelepih kandidatkinja, sve lepe, sa kratkim suknjama i visokim potpeticama, obula sam dokolenice, gojzerice i plisiranu suknju, uplela kosu, i došla kao da sam klinka i onda sam prvo morala da dokazujem da imam 18 godina. Zanimljivo je da je Mata Milošević znao mađarski. I kada su videli da jako loše govorim srpski jezik, onda me je on pitao da li ja znam na mađarskom neku određenu pesmu da recitujem, i ja sam znala, onda se on setio i neke druge pesme, i to sam znala, i tako sam ja prijemni položila na mađarskom. I četiri godine sam provela u jezivom radu na Akademiji. Prihvatili su me zato što sam bila potpuno drugačija od svih, tako slatka, umiljata.

Slatki? Malo više od slatkog?

- Ne, nikada u životu nisam bila lepa. Ali ja sam umela na sceni i na filmu to da napravim, to je isto bog pomogao. Filmovi koji su me proslavili došli su tek posle, kada sam imala 26 godina. Ja sam skoro deceniju se propinjala dok sam došla do filma. Imala sam 27 godina kada sam se proslavila. Bila sam već i onda baba. Žene su žene od četrnaeste do dvadesete godine. To je zlatno doba ženske lepote. Ne kažem da mi ne živimo i posle, ali ta izvorna ženska lepota je ugrađena u te godine. To nas je bog kaznio zbog Eve, jer su muškarci celog života muškarci, gori ili bolji, ali oni su muškarci dok ne umru. A žena je obeležena tim svojim hormonima koji strašno kratko traju. I moramo se sa tim pomiriti.

Tanja Čanak

Poslednji intervju izraelskog pisca na srpskom jeziku
Efraim Kišon

Smejete se samo kad čujete istinu

Samo loš satiričar može dobiti Nobelovu nagradu

Ovo je Vaš prvi intervju za neke srpske novine u poslednjih nekoliko godina. Da li znate da u Srbiji imate mnogo čitalaca i da li biste došli ovde da se i lično uverite u to!

- Da. Ne znam da li ste informisani, ali ja sam već bio u Beogradu, na Sajmu knjiga, pre nekoliko godina, a u Zagrebu mnogo puta. Imam prijatelje svuda. Ali bila je ova ratna situacija...

Ovde se politička situacija promenila, dogodile su se promene i Viša poseta je sada vrlo izvodljiva.

- Kada govorimo o političkoj situaciji, treba da znate da je moj najbolji prijatelj rođen i odrastao na Kosovu.

Ko je to!

- On je poslanik u parlamentu. Jedan je od onih koji su uvek za Srbe.

Da li je on član KNESETA!

- Da. Zove se Jozev Lapid. Uvek mu pokazujem srpska izdanja mojih knjiga. Postoji još jedna osoba, pored mog prijatelja Lapida, koja se bori za vas, a to sam ja! Znate, Hrvati... Tu je pitanje opredeljenja Hrvata i Srba u Drugom svetskom ratu... kao i Jevreja... Zašto! Ja sam, kao i moj prijatelj, preživeo holokaust.

Ne znam koliko Vam je poznato da je Beograd veliki rasadnik talentovanih humorista i satiričara. I pored svega toga, čini se da mnoge kolege, novinari i pisci, potcenjuju satiru kao žanr. Ako se slažete sa ovom konstatacijom - zbog čega je to tako!

- Posredi je uznemiravajući nesporazum. Satira je najteži žanr. Nema mnogo dobrih satiričara. Moram da kažem da je u tom smislu sasvim neshvatljivo da i sami književni krugovi govore o satiri kao o šali. Po njihovom mišljenju, ako se smejete, onda to ne može biti književnost. Do sada nije dodeljena nijedna Nobelova nagrada za satiru. To je zato što se čitaoci nekad osmehuju ili smeju dok čitaju neko delo, a onda neko dođe do zaključka da zbog toga to delo ne spada u literaturu. Jednom sam rekao da, u stvari, samo veoma loš satiričar može da dobije Nobelovu nagradu, jer vas njegovo delo ne tera na smeh.

Ali Vi ste ovogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu...

- Mogla bih, bez lažne skromnosti, da dodam da sam ja zvanični kandidat ove godine za Nobelovu nagradu po preporuci dvadeset svetskih izdavača kao najčitaniji satiričar svih vremena. Neću je dobiti, ipak.

Morate da budete veći optimista. Ipak ste Vi najčitaniji satiričar na svetu...

- Da. Moja dela su prevedena na 37 jezika i objavljena su u 42 miliona primeraka. Čak i u vašoj zemlji veoma sam čitan. Vi ste, odmah iza Hrvata... prvi po čitanosti.

Da li je to Vaš životni stav... da je istina uvek smešna!

- Naravno. Jer ljudi ne žive u istini... u spoljnom svetu. Tu je društvo, javnost, mediji, štampa... Zato satiričar piše o onome što se zaista događa. Recimo, o političarima.

Stara latinska poslovica kaže: "Ridendo dicere verum" (Smehom reći istinu). Da li ste zadovoljni količinom i učinkom istine koju ste svojim delima preneli na čitaoce!

- O tome smo već govorili. Reći ću vam nešto šaljivo, ali istinito: ako se smejete, onda je reč o nečemu istinitom ili istini. Nikada se ne smejte na laž. To je termometar istine. Recite, ako čitate satiru ili humorističku priču i smejte se, zar to nije zato što vam govori istinu! Nikada se ne biste nasmejali pa rekli da to što ste pročitali nije istina.

Prepoznajete istinu i onda se nasmejete!

- Smejete se samo zbog istine. Još nešto moram da vam kažem. Nema modernog humora. Imate modernu umetnost, slikarstvo i drugo... u humoru je nemoguće biti moderan ili staromodan.

Verujete da je humor večan!

- Naravno. Ne možete nekog da prevarite u humoru, ne može vam poverovati ako mu to govorite besmislene stvari

Magazin "Bre", 2001.

knjizara.co.yu

Zamorčići istorije bez beneficiranog laboratorijskog staža
Zoran Ćirić

Pre četiri godine, kada je Zoran Ćirić dobio Ninovu nagradu za roman “Hobo”, književni kritičari su najavili poetski prevrat kakvog nije bilo “još otkad su neki seljaci, članovi kluba čobana, prešli u postmoderne rotarijance”. I prethodni roman, “Prisluškivanje”, bio je u najužem izboru za ovo priznanje, a Ćirić je dobio i stipendiju iz Fonda Borislava Pekića. Priznanja je bilo i od čitalaca - njegovi romani su među najčitanijima, računajući i dva poslednja:”Smrt u El Pasu” i “Slivnik”.

LJudi veruju da je Nišvil iz njegove literature, zapravo Niš, grad u kom je rođen i danas živi, a da je Magični Ćira, zapravo sam autor. Kada se tome doda eksplozivna mešavina seksa, krvi i droge, uz likove koji se ponekad mogu poistovetiti sa savremenicima, plus ogromne količine pravog književnog umeća, eto više nego zanimljivog štiva. U javnim nastupima, Zoran Ćirić je pokazao da mu je jezik jednako oštar kao i pero, da ne štedi ni sebe ni druge. Rad u njegovoj spisateljskoj radionici i dalje je u punom zamahu...

- Upravo sam udario finalni glanc u novim pričama, redigovao neke detalje, uradio korekturu, snimio sav taj materijal na dve diskete i poslao po prijatelju mom uredniku, svemogućem Vasi Pavkoviću, odnosno “Narodnoj knjizi”. U pitanju su priče koje već neko vreme izlaze u magazinu “Evropa”, i trebalo bi da se oknjiže u aprilu, pod zbirnim naslovom “Lament u Beogradu”.

Pored toga, s velikim uživanjem čitam (tačnije – gustiram!) autobiografiju Boba Dilana “Hronike, prvi deo”. Najtoplije preporučujem, naročito onima koji smatraju da je Biblija isuviše krvava i nasilna za jednu svetu knjigu.

“Slivnik” je, u izvesnom smislu, nastavak avantura Magičnog Ćire u izmaštanom Nišvilu. Da li vi to pišete roman-reku?

- Svi moji romani se međusobno poprilično razlikuju na planu forme i strukture, tako da je jasno da ispisivanje romana-reke nije deo moje spisateljske strategije.

Neki javni ljudi su se u Beogradu ovih dana pitali, nakon saopštenja Ninovog žirija da je najbolji naš roman u prošloj godini “Kiša i hartija”, “ko je taj Vladimir Tasić”? Šta vi mislite o konkretnom slučaju, a šta o Ninovoj nagradi?

- Do mene su, pak, doprla čaršijska brundanja tipa: “Ko je smestio Vladimiru Tasiću?” A romori se i o “univerzitetskom pederisanju” kao ključnom kriterijumu, pa se u vezi s tim pominju i neka imena s egzotičnim prezimenima - kao sinonimi za nekakvu “strahovladu” koju, navodno, zavodi postoktobarski srpski književni establišment... Slabo vam se ja razumem u čaršijske rituale. Jednostavno, “neki javni ljudi” nisu deo mog sveta. A i primetio sam da što sam stariji sve sam asocijalniji. Izgleda da rastem u starog, dobrog fašistu – doduše, sa jakim staljinističkim svetonazorima. Što će reći da ovo definitivno nije moje vreme... Nema više vinila, bioskopi se masovno zatvaraju, Holivud je puk’o i bez pe-de-vea, strip se pretvorio u ekscentrični hobi namenjen kolegama-hobistima... Samo su još jebene književne nagrade preostale! Naravno da o njima mislim sve najgore. I naravno da smatram da sam ih sve zaslužio.

Da ste sada republički ministar kulture, šta biste radili?

- Čujte, bez obzira na moju sklonost permanentnoj zajebanciji, ipak sam ja jedan ozbiljan pisac-opsesivac, tako da mi vaše pitanje deluje preterano hipotetički. Takvo nešto ne mogu ni da zamislim.

A da ste premijer?

- Likvidirao bih političare, tajkune, akademike i ostale intelektualce, a njihovu imovinu bih razdelio narodu da ima čime da ih oplakuje.

Kako se branite od medijskog presinga političara i pevaljki?

- Ruku na srce, ja taj presing uopšte ne osećam, verovatno što gotovo da uopšte ne uključujem televizor. Ali, ne znam zašto političare i pevaljke stavljate u isti ešalon? Ipak ovi prvi nemaju muda ni za toliko da ubace malo silikona u svoje ispušene usne. NJima je i labelo simbol evropeizacije muških standarda! I još uporno pokušavaju da nas ubede kako kondomi štite ljudsko srce od lomljivih osećanja. Pevaljke su u tom poretku mnogo samosvesnija i funkcionalnija roba. Znaj u svoje mere, pa po tome određuju i svoju cenu – što je najtržišnije ponašanje u Srba, nešto o čemu samozvani reformisti mogu samo da sanjaju, dok se odmaraju u hladovini donatorskih sefova.

Čemu se nadate u 2005. a čega se pribojavate?

- Ne nadam se ničemu, bojim se svega i svakoga. Tipično stanje stvari za građanina bombardovanog tranzicijskim projektilima sa osiromašenim kešom.

Šta biste radili da niste pisac?

- Ovo sam već više puta ponovio i valjda će me jednom neko shvatiti ozbiljno. Dakle, da nisam postao pisac, bio bih ili rokenrol muzičar ili profesionalni ubica. Takođe ne isključujem zanimanja poput producenta disko muzike, odnosno tvrdih pornića.

Kako održavate mentalnu higijenu?

- Tako što redovno održavam sentimentalnu higijenu. Pranje ruku, zuba i obraza nije dovoljno za ispravno očišćenu glavu.

Šta je za vas kulturna provincija?

- Oh, mnogo toga, Recimo, književni život naše prestonice i njegova sirotinjska imitacija u Institucijama gde se vrši etabliranje, kadroviranje i ostalo cinkarenje.

Gde biste voleli da živite?

- Negde na moru, kao i svaki zadrti Srbijanac.

Vaš omiljeni lik sa srpske javne scene (zašto)?

- Bogdan Tirnanić. Zato jer se radi o vrsnom piscu i vrhunskom profesionalcu.

Kada će Srbija (i Crna Gora) postati članica Evropske unije?

- Još bi nam samo to falilo, pa da postanemo zamorčići Istorije bez beneficiranog laboratorijskog staža!

Šta bi ste poručili haškim optuženicima koji su na slobodi?

- Pokušajte da naterate Koštunicu da sa nanovače pređe na viski, i da se vazda ne prekida u pijenju.

Kome trebaju najnovije knjige Radovana Karadžića i Milorada Lukovića Legije?

Narodu koji voli da čita naglas – tako se lakše unesu u tekst, a pomenuti romani traže penetraciju čitaočevog uma, ali i stomaka.

Verujete li u najave planetarne kataklizme?

- Armagedon se već toliko puta dogodio, ali to izgleda da niko nije primetio. Niko, osim onoga koji je napisao “Godine raspleta”. NJemu su, kako kažu drevne legende, jedino Frenk Sinatra i Magični Ćira nekako promakli. Što ne znači da ih neće sačekati u nekom novom apokaliptičnom zapletu. Do tada – doviđenja u sledećoj priči.


dnevnik.co.yu

Umro Efraim Kišon

Efraim Kišon, Jevrejin koji je preživeo holokaust i postao jedan od najpoznatijih i najprevođenijih izraelskih pisaca, umro je u 81. godini, u svom domu u Švajcarskoj.
“Efraim je bio genije za komediju, na međunarodnom nivou”, rekao je danas izraelskom radiju Josef Lapir, lider opozicije u Knesetu, o svom dugogodišnjem prijatelju.
Kišonov sin Rafael rekao je izraelskom listu “Mariv” da je njegov otac umro od srčanog udara u subotu kasno uveče, u Švajcarskoj, gde je živeo godinama, a da će biti sahranjen u Izraelu.
Efraim Kišon, rođen u Mađarskoj, preživeo je nacistički logor i 1949. emigrirao je u Izrael gde je pisao političke i društvene satire za mnoge listove, a kasnije i knjige u kojima se šalio na račun života u novoj jevrejskoj državi.
Šezdesetih godina prošlog veka pisao je scenarije i režirao filmove, a njegovo ostvarenje “Salah Šabati”, satirična priča o novim imigrantima suočenim sa birokratijom i predrasudama u Izraelu, 1964. bio je nominovan za Oskara.
Kišonove knjige prevedene su na 37 jezika. Među najpoznatijima su “Nije fer, Davide”, “Kita boli more”, “Jabuka je svemu kriva”, “Knjiga za poreske obveznike”, “Kod kuće je najgore”, “Mein Kamm (Moj češalj)” i “Pomozite svetu na svoju štetu”.
“Uvek je imao utisak da nije cenjen u Izraelu”, izjavio je izraelski glumac Topol koji je igrao u filmu “Salah Šabati”.
“Često je govorio da je protiv njega klika ’sabri’ (Jevreja rođenih u Izraelu) pošto je on (stranac) iz Mađarske”, naveo je Topol u izjavi listu “Jediot ahronot”.
“Ovo je zemlja u kojoj niko ne očekuje čuda, ali ih svi uzimaju zdravo za gotovo”, napisao je Kišon jednom prilikom o Izraelu. (Beta)

IN MEMORIAM: ŽIKA MITROVIĆ
Reditelj partizanskih vesterna

Proslavljeni jugoslovenski i srpski filmski režiser i scenarista Živorad Žika Mitrović preminuo je u subotu u Beogradu posle kraće bolesti u 84. godini.
Tokom više decenija duge filmske karijere, Mitrović (rođen 3. 9. 1921. u Beogradu) je režirao više od dvadeset filmova od kojih su neki, kao “Kapetan Lesi” (1957), “Marš na Drinu (1964)” ili “Užička republika”(1974), odavno postali filmska klasika i nezaobilazni deo filmske kulture u Srbiji.
Mitrović je dobitnik više domaćih i međuarodnih priznanja, među kojima je nekoliko zlatnih i srebrnih arena, sedmojulska i oktobarska nagrada, a na ovogodišnjem filmskom festivalu Palić 2004. uručena mu je nagrada “Aleksandar Lifka” za životno delo.
Iako je kao i ostali reditelji tog doba snimao filmove sa partizanskom tematikom, Mitrović je među prvima nastojao da umesto ideološko-propagandnih, snimi akcione ratne filmove, zbog čega je tadašnja kritika iznosila zamerke.

Veliki gospodin

Živorad Žika Mitrović snimio je nekoliko lepih filmova koji imaju značajno mesto u domaćoj kinematografiji, rekao je glumac LJuba Tadić.
“Ostao mi je u lepoj uspomeni, kao fini čovek i veliki gospodin, sa kojim je bilo lepo raditi”, rekao je Tadić, koji je sarađivao sa Mitrovićem na filmu “Marš na Drinu” 1964.
Za čuvenu ulogu majora Kursule, koji na kraju filma gine sa psovkom “Drino, jebem te...”, Tadić je dobio te godine na filmskom festivalu u Puli, “Zlatnu arenu”, dok je Mitrović osvojio “Srebrnu arenu”.
Tadić se poslednji put sreo sa Mitrovićem krajem prošle godine u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu, na projekciji restaurisane verzije filma.
“Kada je počela projekcija Žika je počeo da mi priča kako planira da napravi nastavak filma. Počeo sam da se smejem do suza. Rek’o, zaboga Žiko, ti ne možeš da ideš, a ne mogu da idem ni ja. Ostali smo (od ekipe filma) samo nas dvojica živi i Ciga Jerinić”, prisetio se Tadić.

“Agitpropi komunističke partije nisu dozvoljavali da se mrdne sa linije afirmacije režima. Takvi su nam i bili filmovi. Stalno se nešto afirmisalo, stalno se nešto prikazivalo u znaku ljudi više vrednosti. Odlučio sam da tu stvar malo pojednostavim i učinim pristupačnijom. Počeo sam da radim filmove akcionog karaktera”, objašnjavao je svojevremeno Mitrović.
Između ostalog, Mitrović će ostati upamćen po tome što se sa scenaristom Arsenom Diklićem drznuo da snimi “Marš na Drinu”, prvi film u komunističkoj Jugoslaviji o doživljajima srpske vojske tokom čuvene Cerske bitke 1914. godine.
Zbog tog filma Mitrović se, i pored uspeha u Puli, našao na žestokom udaru komunističkog rukovodstva Hrvatske, koje je zameralo kolegama u Beogradu što su dopustili snimanje filma u kojem se previše srbuje.
“Kadrovi u Srbiji mnogo su se plašili kritike iz drugih republika. Najviše su pritisnuli mene kao režisera i objašnjavao sam da je to samo istorijski film i omaž pobednicima. Posle se sve smirilo, jer kakav je to nacionalistički film kada ga ovacijama dočeka 12 hiljada Hrvata u Pulskoj areni?”, kaže Mitrović.
Mitrović je i među prvima u Jugoslaviji snimao kriminalističke filmove, kao “Nož” (1967), a snimio je i filmove različite tematike od ratnih do drama, “Poslednji kolosek (1956)”, “Mis Stoun (1958)”, “Signali nad gradom (1960)”, “Do pobedata i po nea (1966)”, “Brat doktora Homera (1967)”, “Gorke trave (1965/67)”, “Operacija Beograd (1968)”, “Timočka buna (1983)” i druge.

Juraj Jakubisko
Seks bez ljubavi je poguban
Trst – Posle Jana Nemeca, Juraj Jakubisko. Pošto mu je internacionalna kritika posvetila posebnu pažnju nakon filmova „Hristove godine“ (1967) i „Dezerter i nomadi“ (1968), ovaj (češko)slovački reditelj gotovo se povlači sa scene. Snima još jedan film, „Dovidenja u paklu, prijatelji“ i nekoliko dokumenataraca.

Ali, u suštini, iztiha podnosi svoje disidentstvo. Za kratko, videvši da su tenkovi okupirali Varšavu, razmišlja o bekstvu iz zemlje. Posle desetogodišnjeg ćutanja, evo ga opet na filmskim smotrama. Probija se 1983. s filmom „Hiljadugodišnja pčela“ i, naravno, slede pozivi na međunarodne festivale. Intrigira novinare i publiku. Ove godine Festival „Alpe Adria“ ukazuje mu posebnu čast: priređuje retrospektivu svih njegovih filmova odavno okarakterisanih kao „magični realizam“, „moderan barok“ i slično, kao i izložbu slika i crteža, jer, reč je o kompleksnom stvaraocu.

Smatrate li sebe češkim ili slovačkim rediteljem?
- Nacionalna pripadnost mi nije bitna. Zaista sam bio češkoslovački stvaralac: rođen sam u malom mestu u istočnoj Slovačkoj, ali studirao sam na slavnom FAMU u Pragu. Dakle, razlika je samo geografska i praktična. Filmovi koje sam snimao Barandovu u vreme studija u Pragu klasifikovani su kao češki, a oni koje sam snimao u Bratislavi, kao slovački. Kao stvaralac mogao bih da napravim sledeće poređenje: češki film je bio vezan za nemačku fotografiju, slovački je tada bio emotivniji. Slovački film oduvek je bio sklon pejzažima, sentimenatlnim temama, ljubavi. Praški, pak, egzistencijalni pitanjima, socijalnim temama.

Šta je bilo presudno da ostanete u zemlji, da ne izbegnete?
- Dugo sam se dvoumio šta da činim. Onda mi je jedan moj prijatelj ponudio lažni pasoš i drugo ime, Tortora. Trebalo je da se s njim sretnem u Budimpešti, da mi da taj lažni pasoš, i nastavim za Rim. U Budimpeštu sam lako mogao da odem. Tamo me niko nije poznavao. Plašio sam se međutim kako će to s falsifikovanim dokumentima posle funkcionisati. Moris je napravio probu. Uspela je i ja prelomih da odem. Međutim, nekako baš tih dana, ukinuše letove za Budimpeštu i naš plan pade u vodu. Primio sam to kao prst sudbine. Potom sam se oženio i više bekstvo nije dolazilo u obzir.

Slažete li se s mišljenjem da su vaši filmovi pripadaju „magičnom realizmu“ i da su u mnogome felinijevski?
- Kada je moj film „Dezerter i nomadi“ prikazan u Veneciji, kritičari su ga okarakterisali kao barokni na felinijevski način, ali bez „felinijevog magičnog kofera“. Pitao sam se kakav je to Felinijev magični kofer. Jednom sam ga to i upitao. Rekao mi je da nema nikakvog magičnog kofera. Shvatio sam konačno. Njegov magični kofer bila je Cinecittá. Citava magična šminka, trikovi, more, bura, Venecija, sve što je sugerisalo fantaziju u njegovim filmovima, omogućavala mu je Cinecittá koja je mogla da stvori sve što mu na um padne. Naše prijateljstvo se nastavilo i učvrstilo pogotovo kada sam nastupio zajedno sa Đulijetom Mesinom u „Frau Holle“. Poslao mi je poruku da prvim avionom dođem u Rim. Kako sam mogao da mu objasnim da u inostranstvo mogu samo službeno, ako me pozovu na neki festival! Jednom prilikom kad smo se sreli, pokazao sam mu materijal za film koji želim da snimam o Kafki. Ali, ubrzo potom pao je režim, i ja sam se zaneo drugim stvarima. Izgubili smo kontakt. Felini je mogao je biti reinkarnacija moga oca!

Pored Kafke, zainteresovao vas je jos jedan pisac. Šta je bilo s vašim filmom nadahnutim Markesom?
- Sreli smo se u Moskvi, posle perestrojke. Bili smo zajedno Miloš Forman, Marčelo Mastrojani, Gabrijel Garsija Markes i ja. U jednom baru. Zabavljali smo se igrajući karte i razgovarajući o svakojakim idejama. Svi su mi govorili: zašto ne radiš film prema romanu „Sto godina samoće“. Bio sam se nagledao filmova s literarnim predložcima. Nisu mi se dopadali. Olako sam preko toga prešao. Ipak, Markes mi je svojeručno u mom dnevniku napisao posvetu i potpisao da se s tim slaže. Razišli smo se veoma prijateljski. Razmenili smo adrese i ja sam počeo da izučavam njegovo delo. Kada je ta ideja u meni sazrela, pisao sam mu. Na žalost, već je bio oboleo, patio je od staračke demencije. O njegovoj zaostavštini brinula se njegova kćer i bezbroj meni stranih ljudi. Zato sam počeo da pišem moju verziju romana, prenetu u moj milje, u Srednju Evropu. Zove se „Dvesta godina samoće“. Trenuto radim na filmu o Elizabeti Bartoli, mađarskoj vladarki koja je koliko znam dobro poznata i u vašoj Vojvodini. Ako ikad budem snimio film „Dvesta godina samoce“ bice to ostvarenje mog sna i, zasigurno, moje poslednje delo.

Zašto ste ga nazvali „Dvesta godina samoće“?
- Zato što smatram da bi čovek da kojim slučajem može da poživi dvesta godina bio mnogo mudriji, manje opsednut egoističnim potrebama i znatno veći altruista. Slava i smrt ga ne bi mnogo opterećivali, jer, imao bi dvesta godina pred sobom! Jedan od ciljeva svih mojih filmova jeste da pokušam da umanjim strah od smrti ili strah od života - svejedno. Vazda se bojimo da će nam nešto umaći u životu. Upravo se time bavim u „Post koitumu“. Nema u njemu ni obolelih od side, ni bogatih dama koje se dosađuju. Sve je naizgled OK, a postoji praznina. Praznina je izmedu osecanja i uzvracanja ljubavi. Kao kad sredovečan muškarac gleda mladu lepu ženu i misli: ako propustim priliku, mrtav sam čovek! „Post koitum“ je film o seksualnim odnosima bez ljubavi. To je naša svakodnevica - stvarnost nije nežna. Zar smrt nije post koitum života!

Milena Marjanovic