Kao i ljubavi, neka mesta se izližu od upotrebe
Momo Kapor
Dubrovnik je lepa scenografija koja je ostala bez glumaca. Sve što znam o provinciji, naučio sam od Čehova Kolekciju "The best of Momo Kapor" upravo danas objaviće izdavačka kuća "Dereta". Jedini autentični hit pisac (izvan ideoloških i nacionalnih priča) u (pra)staroj Jugoslaviji, onaj čija je pozadina bila Dubrovnik, Njujork, svet, danas kaže da mu je sve to malo dosadilo. Da se zaljubio u slatko od trešanja i u Taru. I dalje proigrava lakoću, u koju ne morate da poverujete, i priča o svojim bivšim ljubavima.
Kakva je razlika između Mokre Gore i Dubrovnika?
- Znate šta, kao i ljubavi, neka mesta se potroše. Izliže im se smisao od upotrebe. Što se tiče Dubrovnika, moj otac je živeo tamo, tamo je i umro, i moja stara tetka. Mene su još pre Drugog svetskog rata vodili u Dubrovnik, dosta vremena sam poklonio tom gradu. E pa, lepota tog grada bili su i ljudi koji su dolazili. Dolazili su Beograđani, zbog kojih su opet dolazili Zagrepčani, da bi se tamo videli, a zbog ove dve grupe dolazile su i Sarajlije. I ostatak Jugoslavije.
I kada su Beograđani prestali da dolaze, prestali su i oni fini Zagrepčani, naročito oni koji žive po svetu. Mislim da je taj grad izgubio svoj osnovni smisao druženja i lepotu - u ljudima. U isto vreme, nikada nisam bio u Sevilji, u Singapuru, na milion mesta na kojima sam morao da budem. I sada sam počeo malo njih da obilazim. Ima mnogo gradova kojima nisam ništa poklonio, ništa nisam dao.
Ako se dobro sećam, Vaše knjige je prvi objavljivao Zagreb?
- Molim? A, ne. Znate, ja se bavim novinarstvom od 16. godine i objavljivao sam mnogo pre nego što se pojavio Zagreb. Što se tiče romana, Zagreb je prvi. Ali, da li znate ko je izdao Anu Karenjinu?
Nemam pojma.
- A je li znate ko je napisao?
????
- Vidite da je grof Lav Nikolajevič učinio uslugu izdavaču, za koga ne znate kako se zove. A ne izdavač grofu Lavu Nikolajeviču Tolstoju. Inače, "Ruska misao" je objavljivala roman.
A zašto Vam Beograd nije "učinio"?
- To je bila moja strategija. Prilično sam se bavio onim što se danas zove pablik rilejšen, i to sam radio u "Jugoslavija publiku" dugo pre nego što mi je objavljen prvi roman, pa mi je to zanat. Zbog toga sam i prihvatio poziv izdavača iz Zagreba. Da ovde ne bih smetao drugim piscima i izazivao njihovu zavist. A u Zagrebu su imali samo moje knjige, ali ne i mene, tako da ja nisam izazivao nikakvu netrpeljivost. Naprotiv, vrlo su me voleli u Zagrebu.
Kada dođu ova Sabrana, Izabrana dela, The best of, slede nepristojna pitanja tipa jeste li nešto propustili...
- Mrzim te reči bestof, bekgraund... Ne, toliko je tih američkih reči ušlo u naš život da je to nepodnošljivo. Držim se starog pravila da je put u istoriju književnosti zastrt sa obe strane grobovima bestselera. Bestseler za mene nije nikakva pohvala, više je uvreda.
Zašto?
- To je prvo laž, ako je bestseler knjiga objavljena u dvadesetak hiljada primeraka, onda je to zaista uvredljivo. Evo imam knjigu Sidnija Šeldona na stepeništu, na čijem omotu piše da je roman prodat u 240 miliona primeraka. I sada kada me u svetu domaćin predstavi kao bestseler pisca, ja propadnem u zemlju, jer me onda kolege pitaju koliki su mi tiraži. Onda obično slažem duplo i kažem 40 hiljada. Onda oni misle da je lokalno izdanje za Univerzitet na kome predajem. Što sam stariji sve više volim knjige od sto primeraka.
Ali to može sebi da dozvoli Momo Kapor?
- Pa dobro, ali i svako ko bude imao hiljade i hiljade, doći će na ovo isto. To vam je isto i sa Mokrom Gorom. Da bi vam se dopala Mokra Gora, morate pre toga da vidite svet. Da bi zavoleli tiraže od sto primeraka, morate da objavite hiljade i hiljade. Iz te vizure se dobije prava vrednost mesta koje ste zapostavljali ili ste prolazili pored njih ravnodušni. Ja sam pre nekoliko godina otkrio Taru, bilo me je sramota da nikada nisam bio u Kremni. A, šta kažete, imate 35 godina? Već nova generacija mondijalista otporna na DDT.
A vi ste otporni na DVD. Uostalom ko je ovde toliko pričao o Njujorku, džezu?
- Pre godinu dana sam snimio dokumentarac za JAT o Njujorku "Njujork po ljudskoj meri". Zločinac se vraća na mesto zločina. Snimio sam "Doručak kod Tifanija". Kupio sam viršlu na ulici i pojeo je kod Tifanija. Jer, to je stara priča o tome šta su provincijalci u stanju da urade. Kada smo čuli za knjigu "Doručak kod Tifanija", mi smo pomislili da je to neki specijalizovan restoran za doručak i kada sam otišao prvi put u Njujork, prvo kod Tifanija, kad vidim da je to zlatara. I ja se naljutim i kupim kod Grka na ulici kobasicu sa kupusom i uđem da je pojedem kod Tifanija.
Da Vam nije malo naporna ta iznuđena lakoća?
- Ma ne, radim samo ono što volim. Evo, recimo, odlazim često i u Frankfurt, tamo ima nekoliko muzeja sa nekim od najlepših slika, meni najvažnijih. Ma znate šta, svet mi je postao dosadan. Zaljubio sam se poslednje decenije u nešto što sam ovde imao pred nosom, a nisam video.
Na primer, kada se probudite ujutro u nekoj palanci kod domaćina, finog malograđanskog ušuškanog sveta, i kada dobijete slatko od trešanja u maloj staklenki i čašu vode sa rakijom. To nema nigde, nisam video zemlju u kojoj se ujutro dobije slatko. Dobijete džem, ali onaj upakovani, ne znam ni kako da ga otpakujem. Imam problem sa svim pakovanjima. Sa kikirikijem, sa jogurtom se uvek isprskam.
Ništa vam ne verujem, je li mogu?
- Znate šta je slatko od ruža? Koliko sam vaspitan na američkoj književnosti 20. veka, toliko sam i na ruskoj 19. Sve što sam naučio o provinciji naučio sam od Čehova. A kod nas je provinciju opisao u takozvanoj kultnoj knjizi Radomir Konstantinović. Jer ono što je taj čovek napisao o Titu to je remek-delo beščašća.
Post je objavljen 09.02.2005. u 11:42 sati.