Poslednji intervju izraelskog pisca na srpskom jeziku
Efraim Kišon
Smejete se samo kad čujete istinu
Samo loš satiričar može dobiti Nobelovu nagradu
Ovo je Vaš prvi intervju za neke srpske novine u poslednjih nekoliko godina. Da li znate da u Srbiji imate mnogo čitalaca i da li biste došli ovde da se i lično uverite u to!
- Da. Ne znam da li ste informisani, ali ja sam već bio u Beogradu, na Sajmu knjiga, pre nekoliko godina, a u Zagrebu mnogo puta. Imam prijatelje svuda. Ali bila je ova ratna situacija...
Ovde se politička situacija promenila, dogodile su se promene i Viša poseta je sada vrlo izvodljiva.
- Kada govorimo o političkoj situaciji, treba da znate da je moj najbolji prijatelj rođen i odrastao na Kosovu.
Ko je to!
- On je poslanik u parlamentu. Jedan je od onih koji su uvek za Srbe.
Da li je on član KNESETA!
- Da. Zove se Jozev Lapid. Uvek mu pokazujem srpska izdanja mojih knjiga. Postoji još jedna osoba, pored mog prijatelja Lapida, koja se bori za vas, a to sam ja! Znate, Hrvati... Tu je pitanje opredeljenja Hrvata i Srba u Drugom svetskom ratu... kao i Jevreja... Zašto! Ja sam, kao i moj prijatelj, preživeo holokaust.
Ne znam koliko Vam je poznato da je Beograd veliki rasadnik talentovanih humorista i satiričara. I pored svega toga, čini se da mnoge kolege, novinari i pisci, potcenjuju satiru kao žanr. Ako se slažete sa ovom konstatacijom - zbog čega je to tako!
- Posredi je uznemiravajući nesporazum. Satira je najteži žanr. Nema mnogo dobrih satiričara. Moram da kažem da je u tom smislu sasvim neshvatljivo da i sami književni krugovi govore o satiri kao o šali. Po njihovom mišljenju, ako se smejete, onda to ne može biti književnost. Do sada nije dodeljena nijedna Nobelova nagrada za satiru. To je zato što se čitaoci nekad osmehuju ili smeju dok čitaju neko delo, a onda neko dođe do zaključka da zbog toga to delo ne spada u literaturu. Jednom sam rekao da, u stvari, samo veoma loš satiričar može da dobije Nobelovu nagradu, jer vas njegovo delo ne tera na smeh.
Ali Vi ste ovogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu...
- Mogla bih, bez lažne skromnosti, da dodam da sam ja zvanični kandidat ove godine za Nobelovu nagradu po preporuci dvadeset svetskih izdavača kao najčitaniji satiričar svih vremena. Neću je dobiti, ipak.
Morate da budete veći optimista. Ipak ste Vi najčitaniji satiričar na svetu...
- Da. Moja dela su prevedena na 37 jezika i objavljena su u 42 miliona primeraka. Čak i u vašoj zemlji veoma sam čitan. Vi ste, odmah iza Hrvata... prvi po čitanosti.
Da li je to Vaš životni stav... da je istina uvek smešna!
- Naravno. Jer ljudi ne žive u istini... u spoljnom svetu. Tu je društvo, javnost, mediji, štampa... Zato satiričar piše o onome što se zaista događa. Recimo, o političarima.
Stara latinska poslovica kaže: "Ridendo dicere verum" (Smehom reći istinu). Da li ste zadovoljni količinom i učinkom istine koju ste svojim delima preneli na čitaoce!
- O tome smo već govorili. Reći ću vam nešto šaljivo, ali istinito: ako se smejete, onda je reč o nečemu istinitom ili istini. Nikada se ne smejte na laž. To je termometar istine. Recite, ako čitate satiru ili humorističku priču i smejte se, zar to nije zato što vam govori istinu! Nikada se ne biste nasmejali pa rekli da to što ste pročitali nije istina.
Prepoznajete istinu i onda se nasmejete!
- Smejete se samo zbog istine. Još nešto moram da vam kažem. Nema modernog humora. Imate modernu umetnost, slikarstvo i drugo... u humoru je nemoguće biti moderan ili staromodan.
Verujete da je humor večan!
- Naravno. Ne možete nekog da prevarite u humoru, ne može vam poverovati ako mu to govorite besmislene stvari
Magazin "Bre", 2001.
knjizara.co.yu
Post je objavljen 01.02.2005. u 13:39 sati.